Политика: „Косовски модел” се као бумеранг враћа Западу

Косово и Крим су примери праксе у међународним односима која је 1999. почела као маневар заобилажења правних норми, али се на крају oкренула против својих твораца

Споменик Билу Клинтону у центру Приштине приказује бившег америчког председника како држи књигу на чијим је корицама угравиран датум – 24. март 1999. Симболика почетка агресије НАТО-а на СР Југославију говори речито о односу косовских Албанаца и америчке администрације, па и породице Клинтон, али било би наивно помислити да је цела незаконита операција напада на суверену земљу поведена искључиво ради заштите интереса једног малог народа.

У америчкој спољној политици „косовски модел” третира се као пример успешно изведене интервенције и преседан кршења међународног права, чиме је трасиран пут којим ће у годинама које су уследиле Вашингтон често ићи. Најновији догађаји у Украјини и на Криму су, међутим, потврдили древно политичко правило да се неправедна употреба силе као бумеранг враћа својим првобитним извршиоцима.

За Запад у „косовском моделу” није била спорна ни чињеница да је бомбардовањем Србије прекршена повеља УН по којој се не дозвољава напад на другу земљу, изузев у случају резолуције Савета безбедности или у самоодбрани. Ако ови услови нису испуњени, а код Југославије није био ниједан, онда је по међународном праву реч о агресији, или непочинству које још у Нирнбершком процесу дефинисано као „највиши међународни злочин”.

Упркос томе, а сходно начелима реалполитике, САДсу искористиле униполарни моменат, када су биле једина истински велика сила на свету, да се „оперу” од греха за кршење установљених правних канона. Флоскула „нелегалан, али легитиман рат”, коју је сковала Независна међународна комисија за Косово на челу са судијом Ричардом Голдстоуном, требало је да садржи признање да је агресија на СРЈ била супротна правним прописима, али да је ипак била легитимна, јер је требало да „заустави геноцид”. Права функција била јој је да послужи као какав-такав правни штит иза којег би се заклониле земље учеснице у бомбардовању.

Да је до најгорих злочина ипак дошло после бомбардовања, потврдио је и сам судија Голдстоун, док је посебно циничан био коментар команданта НАТО армаде Веслија Кларка да је било „сасвим предвидљиво” да ће злочини на терену ескалирати као последица бомби. Њихова „накнадна памет” није утицала на промену општеприхваћеног става о кризи на Косову, па тако и немачка канцеларка Ангела Меркел на нетачним подацима пре неколико дана гради тезу како Крим није исто што и Косово – јер је на Косову „годинама трајало етничко чишћење”.

Спона Косова и Крима утолико је јача јер представљају почетак и евентуални завршетак праксе у међународним односима која је почела као наизглед вешт маневар заобилажења правних норми али која се на крају изокренула против својих твораца. Нелегално, али легитимно.

Данас је јасно да је бомбардовање Југославије означило почетак краја мита о америчкој „ексклузивности”. Американци су стално користили фразу како Албанци имају „морално право” да управљају Косовом, а незаконита агресија на суверену земљу лишила је поступке САД ауре „моралности”.

До 1999. Вашингтону је донекле полазило за руком да се ослободи мрачног легата Вијетнамског рата и да се позиционира као лучоноша слободног света. После агресије на Југославију та репутација у либералним круговима почиње незадрживо да се круни, а онда се догађа и 11. септембар, после којег САД у борби против тероризма упадају у спиралу која их одвлачи све даље од начела правде и слободе.

Напад на Авганистан (2001), рецимо, поседује све одлике неоколонијализма. У опсежној операцији коју Вашингтон води против Кабула свет, додуше, није ослобођен терористичке претње, али је Авганистан, по тактици спржене земље, свеједно девастиран и још више уназађен. Потом (2003) долази до „превентивног рата” у Ираку који се против Садама Хусеина води под плаштом оптужби за поседовање оружја за масовно уништење. Такво оружје никада није пронађено, а Ирак је данас земља растрзана насиљем и сиромаштвом.

Коначно, у Либији (2011) је поведена још једна ваздушна војна акција која је правдана фразама о заштити људских права. Муамер Гадафи је свргнут с власти а земља у ери која је уследила тавори, разапета између интереса самовољних милиција.

Сличан сценарио планиран је и за Сирију, али је избегнут руском дипломатском акцијом.

Управо је Русија једина земља која се отворено супротставила оваквој пракси, будући да су били угрожени њени витални интереси. „Хуманитарне интервенције” које је Запад спроводио самовољно, подривале су ауторитет Русије као велике силе, а њена безбедност је полако али сигурно угрожавана и ширењем НАТО-а на исток. Земље чланице некадашњег Источног блока махом су укључиване у Северноатлантски савез, формирајући тако малтене непрекинути низ НАТО земаља у непосредном окружењу Руске Федерације. Немири у Украјини довели су антагонизам Запада и Истока до тачке кључања, а залагање Москве за гарантовање права на самоопредељење Крима, налик Косову, Запад је одбацио као повреду међународног права. Истог оног које су сами толико пута прекршили.

Неко би можда помислио да ће баш Америка имати највише слуха за руску забринутост што су јој се у комшилуку начичкале чланице непријатељског савеза. Било како било, управо су САД осмислиле такозвану Монроову доктрину, која им је два века обезбеђивала ексклузивно право да третирају Латинску Америку као своје „двориште”.

Наравно, баш као и у случају повреде међународног права, показало се да за велике играче не важи правило реципроцитета када су њихови интереси на столу. Али показало се још нешто – односи снага у међународним односима су променљива категорија и свако кршење успостављених норми понашања једног дана прети да се окрене у супротном смеру.

Драган Вукотић

(Политика)