Аница Телесковић, Данијел Цвјетићанин, Даница Поповић: Полемика о Сиризи, дугу и неолиберализму

Аница Телесковић: Ја, Ципрас

Молим све оне који подржавају Грке да ми позајме по сто евра. И молим их да остану доследни у својим ставовима – да не очекују да им новац вратим назад. Јер, да бих вратила дуг ја бих морала да смањим неке своје трошкове, а онда ће на њихову душу ићи смањење квалитета мог живота. Уосталом, хајде да се кладимо да би и моји укућани били против такве политике стезања каиша.

Ако треба расписаћу кућни референдум. Убеђена сам да ће сви заокружити „не”. Неће ваљда кредитори спречити чланове моје породице да слободно изнесу сопствено мишљење о њима, зеленашима.

А они од којих сам новац позајмила ваљда неће бити толико бездушни да ми не одобре нове позајмице. Кад је очигледно да сам постала овисник од кредита. Као и браћа Грци, и ја редовно долазим на посао, проводим најмање пет сати поред рачунара и редовно одржавам личну хигијену. А чула сам да су се за све то у Грчкој исплаћивали посебни додаци на плату. И шта се мене тиче то што неки од мојих поверилаца зарађују мање од мене. Ни Грци, са просечним пензијама већим од 800 евра, не потресају се због тога што су у европским пакетима помоћи и литванске паре, где је пензија око 240 евра.

Уосталом, ја сам обећала члановима моје породице да нећемо штедети. И сад морам да сачувам мир у кући. Мој муж би се много љутио кад би схватио да сам му дала лажна обећања. И вероватно би моментално поднео оставку на ту функцију. И шта год после тога мислио о мени, за кредиторе би и даље тврдио да су терористи.

Уосталом, не гледам ја овде само мој интерес, већ штитим и репутацију поверилаца. Ни за њих није добро да се по граду прича како су растурали бракове зеленашким каматама. Кад би тај прљав веш изашао у јавност, симпатије би биле на мојој страни. Ако повериоци баш буду тврди у својим ставовима, нека знају да ћу их оптужити и за покушај окупације мог сувереног домаћинства. Унећу у полемику и мало историје и ратне терминологије. Јер, они су мени први поставили ултиматум.

Сигурно би некоме у мом комшилуку било у интересу да ја дугове не вратим. Нека и нашим заједничким повериоцима цркне нека крава. Нема сумње да би било и оних који би се радовали када би ме председница кућног савета познатија као Гвоздена дама избацила ногом кроз врата зграде, ако не бих имала пара да платим кирију. Али, то је већ интерна политика наше стамбене уније.

Кад се грчка дужничка драма овако поједностави онда је јасно да грчки премијер Алексис Ципрас није могао ништа друго, већ да као свако ко даје нереална обећања, поједе сваку своју реч.

Надам се да је после свега мојим кредиторима било довољно јасно да морају да ми дају још по сто евра да не бих прекршила моја обећања.  

Данијел Цвјетићанин: Ја, Аница

Одличан је позив новинара „Политике” Анице Телесковић да јој сви они који подржавају Грке посуде по 100 евра, под условом да не мора да их врати! Велики број читалаца пожурио је да јој одговори да јој неће позајмити ни пребијене паре, зато што ниједан озбиљан поверилац не види како би госпођа Телесковић могла да врати дуг од 500 милиона евра у наредних 50 година, колико још треба да ради до пензије (приметили сте да претпостављам да у Србији постоји најмање пет милиона оних који, у овом тренутку, подржавају Грке).

Али ако је већини читалаца „Политике” јасно да не треба давати кредите ономе ко не може да их врати, како су, и зашто, европски банкарски експерти, који вероватно знају штошта о финансијама, давали Грчкој, Шпанији, Португалији, Србији, а и другима, кредите за које би свако могао гарантовати да неће моћи да се отплате? И за које ни дан-данас нико не види одакле би могли да буду враћени?

Мора да су мудри банкари имали на уму три ствари. Прво, за банкарски систем извори кредита су готово неисцрпни и скоро бесплатни (чули сте, госпођо Телесковић, за кредитну мултипликацију, зар не?). Друго, у банкама земаља европске „осовине”, заједно са суфицитом у трговинској размени са земљама „периферије”, јавио се и велики суфицит новчаних средстава, који су те банке силно желеле да пласирају. И треће, Грчка, као и Србија, поседује привредне и природне ресурсе (острва, шуме, воде, луке, земљиште итд.) који ће се, у тренутку банкрота, моћи купити по багателним ценама, па ће повериоци бити у потпуности обештећени, а већина становника земаља „периферије” биће гурнута у готово ропски положај за наредних неколико стотина година (видети сличне примере Латинске Америке). Ето видите, госпођо Телесковић, зашто велике банке имају интерес да гурају земље периферије у дужничко ропство и да их кредитирају, чак и у случају да не могу да наплате своје кредите о року.

Ако бисте Ви, или Ваши најближи, поседовали ресурсе веће вредности (некретнине, природне лепоте и сл.) будите уверени да би се нашла банка која би Вам дала кредит за који је сигурна да не можете, из својих скромних породичних прихода, да вратите. У тренутку доспећа дуга, Ваше драгоцености ће бити откупљене од поверилаца (по „фер” ценама!?). Али ако, за разлику од Грка, немате ништа, осим свог раскошног новинарског талента и спремности да га ставите у службу промене менталног склопа грађана Србије, онда ћете бити осуђени на грдње читалаца „Политике”, који ће се оглушити о Ваш сјајан позив, и то само зато што разумеју финансије.

Даница Поповић: Ја сам Аница

Необична преписка на страницама „Политике”: новинарка напише логичан економски коментар (каже, молим све оне који подржавају Грке да ми позајме по сто евра, али да остану доследни и да сутра не траже да им паре вратим), на шта један професор економије стане да јој спочитава како такву глупост може да напише само неко ко не зна финансије.

Шта је нелогично и какве везе са финансијама има коментар Анице Телесковић, који у ствари каже само то да сиризољупци нису доследни, јер да јесу, и сами би давали паре онима који им никада неће вратити? Ово је једна тачно изведена логичка вежба, која ће (можда) понеког читаоца подсетити на то да један принцип, ма како привлачно изгледао, да би био ваљан, мора да важи увек и за све. Ако Грци не морају да врате дуг, не мора нико никада ништа ни да врати.

Али, каже професор Цвјетићанин, Аница не зна финансије и зато не види да је извор овог дуга у ствари зла намера кредитора, којима је циљ да баце сиромашне земље у дужничко ропство. Добро, какве то има везе? Аница пише о неодговорности дужника, а како то не може да оспори, Цвјетићанин јој са висине спочитава како она не зна шта је кредитна мултипликација. Машала, професоре.

Или каже: „У банкама европске ’осовине’, заједно са суфицитом у размени са земљама ’периферије’, јавио се велики суфицит новчаних средстава који су банке силно желеле да пласирају”. А сви знамо да суфицит у размени има само Немачка, док остале земље „европске осовине” годинама бележе силне дефиците, па им она ситнина од суфицита са истока не покрива ни трошкове за кафу и киселу воду. Неће бити да су одатле те паре прикупљене...

И сад, крунски аргумент о злој намери поверилаца: „Грчка поседује привредне и природне ресурсе који ће се у тренутку банкрота моћи купити по багателним ценама, па ће повериоци бити у потпуности обештећени”. Зар овај професор не зна да ниједна земља никада не иде у стечај? И шта се то десило Аргентини, шта су то од обале, ресурса и природних лепота продали и шта су им то повериоци окупирали? И коначно, зар није свима јасно да је Грчка испословала да све што мора да прода да би вратила дугове остане у њеној потпуној ингеренцији, што ће рећи да вероватно ништа од тога никада неће ни продати? Како ће повериоци онда бити у потпуности обештећени?

После оволико Цвјетићанинових погрешних закључака, скоро заборавих како је полемика почела, али ево, сетих се. Аница је тражила од сиризољубаца позајмицу, а ја бих да је замолим да од сваких сто евра које прими писцу ових редова проследи по један евро. За душевну бол коју ми је писање овог узалудног текста изазвало. А да је узалудан, то је барем јасно.

(Политика)