Петар Луковић: Против Вучића протестују они који под културом подразумевају сваког електричног гуслара који кричи над лажним исходом Косовског боја

 Ако су ово били поприлично досадни избори, на којима се пре избора знало ко ће победити на изборима, онда се, по старом српском обичају, најзанимљивије дешава – тек после избора.

Омиљена оптужба је – крађа гласова, чак и кад победник избора, извесни Александар Вучић, има 55 одсто, а другопласирани, господин Јанковић Саша, квалитетних 16 одсто; будући да компликованом математичком радњом, одузимањем, стижемо до разлике од 39 одсто између та два кандидата, уме ли неко да одговори на питање која је то разлика између победника и пораженог кад више нема сумње гледе крађе? Разумео бих да је Србија Флорида и да је Вучић нешто као Трамп, који је Хилари Клинтон победио с разликом од 0,001 одсто гласова, али овде најближи конкурент има минус од 39 одсто! Како ли је вешти Вучић украо свега милион и по гласова из топлог огњишта Јанковића Саше?

Кад су, 1996. и 1997, стотине хиљада грађана протестовале против Милошевића, тачно су знале због чега и зашто протестују, мада није било ни Фејсбука, ни Твитера, ни мрежоликих умова који су научили чак два падежа

Свеједно, неко ми данас пише, ваљда у име катастрофално пораженог Вука Јеремића или оног несрећног дверјанина Обрадовића или се то јавља неки очајни Паровић с 0,8 одсто гласова:

"Снажно подржавамо протесте у Србији против лажних, привидних и покрадених избора.” Откривам, дакле, да избори нису само покрадени, они су "привидни" и "лажни", па се у наставку одмах сад траже нови избори како би "народ добио шансу да гласа". Овај који је ово писао 4. априла сметнуо је сопствени ум с ума да су избори били 2. априла, али како је логика омражена у постизборним вечерима – ево и следећег цитата: "Протест се одржава сутра у 18 сати испред Скупштине. Није један, и нећемо ништа решити на том једном протесту". Добро, питам се, а шта је поента: "Поента је да од сутра крене, а да се у будућности настави док не прекинемо оно што нас мучи све, мрачна будућност". Писац који је пропустио све часове српског у Основној школи "КК Будућност" хтео би да обори Ајнштајнову теорију релативитета: да наставимо будућност док је не прекинемо јер је мрачна. Међутим, већ следећа реченица јебе претходну: "Сутра почиње прва битка у рату за бољу будућност.". Како да кренем на протесте кад не знам за коју будућност да протестујем: мрачну или срећну или текућу?

Ипак, хит је Фејсбук позив на протесте: "Дођите и подржите своје мишљење.". Смем ли да питам: о, Фејсбуче протестни, да ли могу своје мишљење да подржим од куће, из кревета, морам ли баш да изађем на улицу како бих га придржао? Ако не дођем и не подржим своје мишљење, значи ли то да сам изгубио право на мишљење или сам засрао ионако црну будућност која уме да буде срећна, а посебице светла?

Да признам нешто: то што човек жели да протестује, не значи да мора да буде глуп. Али како је глупост неодољиво заразна, могућно је да чујемо паролу: „Хоћемо културу, а не диктатуру", где се под културом подразумева сваки електрични гуслар који кричи над лажним исходом Косовског боја, из кеца у двојку.

Свако, разуме се, има право да изађе на улицу и заурла: "Ја сам кретен". Проблем је кад лична дијагноза постане оправдање за „wаннабе” прогласе. Тек да подсетимо – кад су, 1996. и 1997, стотине хиљада грађана протестовале против Милошевића, тачно су знале због чега и зашто протестују, мада није било ни Фејсбука, ни Твитера, ни мрежоликих умова који су научили чак два падежа.

Али данас, кад прочитам да је "изборна крађа последица медијског црнила у Србији, притисака, уцене и дубинске злочиначке злоупотребе државне моћи", увек се прво сетим Бориса Тадића; где сте, драги пријатељи, били кад је ДС-грмело, тек да вас питам?

(СрбијаДанас)