Наташа Кандић: Чини ми се да Вучић препознаје да је чланство Косова у УН у интересу Срба на Косову и Србије; Опозиција нема слуха за потребу успостављања добрих односа са Косовом

Екстремизам и национализам су нам се у јачој форми вратили. У свим земљама некадашње СФРЈ.

Ја се осећам мање изгубљеном када чујем оштре реакције историчара Хрвоја Класића на званичне покушаје наметања нове истине о Јасеновцу, када поново прочитам снажну анализу митологизације Домовинског рата у књигама Дејана Јовића, или због враћања награде Хрватског новинарског друштва након што је награду добила новинарка која је, по суду ранијих добитника награда и дела јавности, непрофесионално извештавала о суђењу Слободану Праљку и осталима из групе „шесторка босанскохерцеговачких Хрвата“.

У Србији нема реакција, анализа, научних ставова и мишљења који охрабрују. Интелектуалци ћуте. Нико се није усудио да отвори питање зашто је НАТО бомбардовао, и ко је одговоран што је Србија бомбардована? Сваког 24. марта слушамо Милована Дрецуна и војсковође, генерале, како славе младиће који су погинули на Кошарама, а нико да се усуди да пита ко је слао у неповрат дечаке од 18 и 19 година. Јавна присутност екстремистичких група, посебно тренираних да спрече сваки културни или комеморативни догађај у вези са другим жртвама, постала је наша свакодневица. Шешељ је и политичка и медијска личност. Надала сам се да ће та мала демократска опозиција напустити парламент ако Шешељ остане посланик после изречене правоснажне пресуде. Ништа од тога, истиче у разговору за Данас Наташа Кандић, оснивачица и некадашња извршна директорка Фонда за хуманитарно право (ФХП) и координаторка Иницијативе за РЕКОМ (Регионална комисија за утврђивање чињеница о ратним злочинима и другим тешким повредама људских права почињеним на територији некадашње СФРЈ од 1. јануара 1991. до 31. децембра 2001).

С друге стране, додаје Кандић, лидери Србије се надмећу у цивилизацијски недопустивим делима – забрањују косовским спортистима да учествују на европском такмичењу у Србији; дипломатија се своди на убеђивање малих земаља да повуку признање косовске независности; сваког 24. марта политичари хушкају јавност против НАТО-а утростручавањем стварног броја жртава од 756 (Срба, Црногораца, Албанаца и Рома).

* Шта то онда РЕКОМ може да учини што не могу разне државне/владине комисије и невладине организације?

– Снага РЕКОМ-а је у регионалном карактеру, и у потенцијалу да јединственом методологијом повеже чињенице које је утврдио Хашки трибунал и домаћи судови, изврши проверу података о идентитету и околностима смрти које су прикупиле невладине организације у оквиру Коалиције за РЕКОМ, МКЦК, ИЦМП, националне комисије и друга владина тела, као и национална удружења породица жртава. Време је показало да националне истине о жртвама и ратним злочинима појачавају лажи и манипулације, и да национални приступ одмаже и не комуницира са потребом стварања услова за јавно признање свих жртава. Предстојећи јулски скуп лидера Западног Балкана и чланица ЕУ, укључених у Берлински процес, у Лондону, показаће колико је чврста политичка реч председника Србије, Црне Горе, Косова и Македоније када је у питању посао којим се на Балкану никада нису бавиле државе – попис ратних жртава и околности њихове смрти. Очекујемо да премијери поменуте четири земље потпишу Декларацију о оснивању РЕКОМ-а, и да формално започну припреме за оснивање Регионалне комисије, с једне стране, и с друге, да у наредних годину дана успемо да убедимо лидере Хрватске да се поново придруже процесу у којем је учешће Хрватске, у време председника Ива Јосиповића, било лидерско, и да после избора, у октобру 2018, нови лидери БиХ донесу одлуку о учешћу БиХ у оснивању РЕКОМ-а.

* Хоће ли се онда овај регион икад суочити са прошлошћу?

– У овом тренутку не постоји политичка воља за суочавање са судским чињеницама о најтежим ратним злочинима и за почетак заједничке меморијализације. У политичком и моралном смислу ми смо поражено друштво. Не бунимо се против скривања чињеница и искривљеног приказа прошлости. Нема интелектуалне и грађанске узнемирености што нам је Батајница на сат времена пешачења од центра Београда, и што је још увек на челу војске генерал чији су војници побили стотине сељака у селима и шумама у општини Глоговац, а потом тела најмање 53 жртве пренели у Србију и зазидали их у Рудници поред Рашке. Питам се како живе људи поред језера Перућац који су у мају 1999. видели како полицајци потапају тела, испала из хладњаче, са каменом о врату. РЕКОМ је политичарима прихватљивије решење него кривична суђења или лустрација. Главни задатак Регионалне комисије – да сачини Поименични регистар 130.000 ратних жртава и утврди чињенице о околностима њихове смрти односно нестанка, свако из свог угла види као шансу за признање својих жртава од стране „других“, што и није спорно. Ако РЕКОМ изгради регистар поименичних судбина, онда се отклања једна од највећих препрека помирењу, а то је етничка меморијализација. РЕКОМ постаје први инструмент који омогућује регионалну меморијализацију, а онда и јавно признање свих жртава.

* Мислите ли да ће Хашим Тачи и Александар Вучић постићи договор о односима две државе до краја ове године како најављују?

– Повремено ми се чини да председник Србије препознаје да је чланство Косова у УН у интересу Срба на Косову и Србије. У том смислу тумачим и његову критику става СПЦ о замрзнутом конфликту, као решењу статуса Косова, или када каже „Најбоље да се никада ништа не реши… чекамо прилику за неки нови сукоб, из којег бисмо изашли тако што бисмо нестали…“. Али, понавља се, он самог себе демантује језиком некадашњег Вучића. Моје је мишљење да и власт и опозиција заборављају да на Косову живи око 100.000 Срба, и да је на северу свега 15.000 Срба. Та чињеница обавезује Србију да се према институцијама Косова односи у складу са реалним стањем – да је после рата половина Срба остала на Косову. За те Србе је важно да Србија може да користи механизме УН за њихову заштиту и поштовање људских права. Зато је важно да Косово буде члан УН и других међународних институција. Ко је против побољшања положаја Срба на Косову?

Наравно, „патриоте“ које дневно 20 пута изговоре „лажно Косово“, „лажна држава“, „лажна војска Косова“… Нажалост, опозиција демократске оријентације нема слуха за потребу успостављања нових и добрих односа са Косовом. Против је чланства Косова у УН. Ако је тачно да је председнику Србије понуђен амерички предлог са ширим овлашћењем Заједнице српских општина и отворен пут према чланству у ЕУ, заузврат давања сагласности за чланство Косова у УН – у интересу Србије и Срба на Косову је прихватити тај предлог. У супротном не чека нас добро.

* Како тумачите то што власт ћути за све што ради осуђени ратни злочинац Војислав Шешељ, од подривања мржње на улицама, у судницама, па до куповине куће баш у Хртковцима?

– Ни Томислав Николић ни Александар Вучић нису били срећни када је Хашки трибунал вратио Шешеља у Србију. Плашили су га се. Страх премијера Србије је био видљив када је у вези са ослобађајућом првостепеном пресудом сазвао конференцију за штампу и рекао: „Политика ове владе није Велика Србија.“ Врло брзо се показало да је између Вучића и Шешеља постигнут договор, по мери Шешеља – не напада лично председника Србије, а заузврат – нема материјалних проблема; слободно критикује политику председника и Владе према Косову, ЕУ, НАТО-у и Америци; ужива подршку да пљује опозицију, невладине организације, домаће издајнике, међународне организације и Хашки трибунал; парламент је његово сигурно радно место; Србија је његова сигурна кућа…

* Како гледате на то што ратни злочинци лепо живе у својим земљама?

– Србија, и све друге земље у регији, сигурне су куће за осуђене ратне злочинце и хиљаде и хиљаде починилаца злочина који нису, и вероватно никада неће бити предмет кривичног прогона. Нажалост, како пролази време, има случајева да судови ослобађају директне починиоце због недостатка доказа. То се управо догодило на Косову. Међународно судско веће ослободило је Зорана Вукотића за убиство четири албанска цивила 5. маја 1999. у Вучитрну. За то убиство ФХП је у децембру 2002. поднео кривичну пријаву Окружном тужилаштву у Београду против тог истог Зорана Вукотића и Горољуба Пауновића. Првостепеном пресудом Вукотић је ослобођен, а Пауновић се и даље слободно шета, вероватно, у Београду.

* Постоје озбиљне оптужбе на рачун лидера ОВК, од Дика Мартија до Клинта Вилијамсона. Шта очекујете од Специјализованих већа и специјализованог тужилаштва Косова?

– За разлику од Тужилаштва Хашког трибунала, Тужилаштво Специјализованих већа Косова делује да је научило лекцију о посебној заштити сведока злочина који су починили припадници ОВК. Ниједна информација из истраге није изашла у јавност. Нема позивања на „добро обавештене изворе“, као у време хашких суђења. Има добрих разлога да верујем да су оптужнице добро припремљене, и да неће бити ослобађајућих пресуда због одустајања сведока и недостатка доказа. Плашим се климе у Србији. Суђења готово да нема. Бројни, масовни злочини на Косову над албанским цивилима остају непроцесуирани. Суђења пред Специјализованим већима Косова морају да буду праћена процесуирањем официра војске и полиције Србије пред судом у Београду. А они су већ дуго заштићени, наступају на телевизијама, хвале команданте, осуђене за злочине против човечности, и главни су хушкачи против пристојног договора између Србије и Косова.

* Тужитељка за ратне злочине Снежана Станојковић је пре доласка на ту функцију најавила да ће се то тужилаштво највише бавити процесуирањем злочина над Србима. Како уопште видите суђења за ратне злочине у Србији?

– Бојим се да је кривична правда у Србији доживела крах. Тужилаштво за ратне злочине имало је седам-осам добрих година. Процесуирали су држављане Србије који су починили ратне злочине. То је једини начин да Тужилаштво допринесе успостављању владавине права у Србији. Тај приступ је напуштен. Најава тужитељке Станојковић да ће она судити за ратне злочине над Србима је политичка прича. Међународна заједница је формирала Специјализована судска већа Косова која ће судити припадницима ОВК. Тужитељка Станојковић биће у прилици да помогне Тужилаштву Специјализованих већа са обезбеђењем квалитетних доказа и сведока. Заступници жртава ће се такође обраћати Тужилаштву Србије за помоћ. Процесуирање Албанаца више није у рукама српског правосуђа.

* Подсећа ли Вас ово тренутно време на деведесете?

– Имали смо снажну медијску и интелектуалну критику територијалне политике Србије према Хрватској и БиХ. Када је почео рат на Косову, а нарочито за време НАТО бомбардовања, нестало је критике, појавила се солидарност са Милошевићем. Данас његови генерали славе смрт дечака на Кошарама као највећу победу ВЈ, а родитељи и јавност ћуте. Покреће се питање новог приступа и оцене заслуга Слободана Милошевића. Горе него деведесете.

* Јавност је остала украћена за вашу реакцију на кандидатуру за Нобелову награду за мир. Зашто?

– Шта се мисли у Србији о заслугама активиста за људска права, најбоље говори догађај у вези с мојом номинацијом за Нобелову награду за мир. ТВ Н1 ме је звала да коментаришем Шешељев став о мом случају.