Н1: Примери Вучићевог кршења Устава: Како председник неуставно притиска судство

Једна од честих активности председника Србије јесу напади на судство и судије. Судије и тужиоци у данашњој Србији осећају политички притисак који долази са телевизијских екрана са којих незадовољан председник жели да обара и мења њихове одлуке. Председник у ту сврху користи говор мржње, узнемиравање, прејудицирање, застрашивање, нарушавање ауторитета...

На тај начин председник Републике Александар Вучић крши Устав Србије који у члану 149, став два изричито забрањује „сваки утицај на судију у вршењу судијске функције“, каже Танасије Маринковић, доцент Правног факултета Универзитета у Београду.

Он сматра да тиме председник нарушава начела поделе власти.

„Ту уставну забрану могуће је повредити јавним изјавама и наступима председника Републике којима се омета правда и то нападима на личност судија или изношењем ставова о кривици, односно невиности одређених лица која су или би могла бити предмет предистражних, истражних и судских поступака“.

Како све то изгледа у пракси види се у студији „Одговорност председника Републике за повреду устава – Забрана утицаја на вршење судијске функције„, Танасија Маринковића, чије делове и коментаре преносимо.

Неспосредно нарушавање ауторитета суда

Непосредно нарушавање ауторитета и непристрасности судства остварује се нападима на рад и личност самог судије. Речник председника Републике је такав да одговара појмовима говора мржње и узнемиравања и понижавајућег поступања, што су облици дискриминаторног понашања. То понашање може бити усмерено на одређеног именованог судију, на целокупно судство и на одређене неименоване судије.

Вучић: Судије да прекину са заштитом Устава

Маринковић наводи да хе непосредно нарушавање ауторитета и непристрасности судства изражено нарочито када се критикује рад или личност одређеног судије, чије име се јавно саопштава и на кога се упире прст одговорности за то како је обављао јавну функцију. Предмет таквих негативних коментара је посебно Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду.

Као карактеристичну реакцију Маринковић истиче говор председника од 20. јануара 2020. године на судије које су, подстакнуте изјавом државног секретара Министарства правде о увођењу „екстерне контроле у правосуђу“, указивале на неуставност такве могућности.

Александар Вучић је поручио судијама да прекину да се баве заштитом Устава, да га не штитите од председника Србије и да се баве тиме шта они могу да ураде у борби против најопаснијих мафијаша у Србији, убица и наркодилера. Затим је додао да никада неће одустати од борбе против наркодилера и убица и да га у томе неће спречити „ни Ђилас, ни Бошко Обрадовић, нити судија Мајић ни било ко други“.

„Председник Републике је, дакле, инсинуирао да се судије не боре против убица и наркодилера и да га чак лидери опозиције и судија Мајић спречавају у тој борби. Потом је Александар Вучић оптужио судије да се крију иза тога како их неко угрожава и да своју неспособност и неефикасност крију тиме што говоре да су политички прогоњени. Коначно, Вучић је директно прозвао судију Мајића за то како је поступао у одређеном предмету „Шта си ти све Мајићу радио, од пуштања на слободу Гњиланске групе и политичког лупетања свакодневног и је л’ те померио неко? Па није нико. Питам како је могуће да они који су убијали Србе на КиМ буду ослобођени, и како ове нарко дилере и убице не гоните… То ћу сваки дан да питам и нека се љуте“.

Према речима нашег саговорника, таквим неаргументованим нападима на одређеног судију, инсинуирањем његове нестручности и вређањем његових наступа у медијима – ствара се мржња у јавности према том судији и он се покушава узнемирити и понизити не би ли се одвратио од обављања своје функције како ју је до тада чинио.

„Таквим поступањем, поготово када оно долази од највише инстанце у држави, застрашују се и све остале судије јер им се шаље порука да треба да пресуђују и јавно говоре како политичке власти то од њих очекују“.

Говор мржње и узнемиравање и понижавање судства

У поменутој изјави председника Републике, узнемиравање и понижавајуће поступање нису усмерени само на једног судију – судију Мајића, већ и на друге судије којима однос према судији Мајићу треба да послужи као пример.

„Штавише, председник Републике је оптужио све судије, односно оне које бране Устав, а то је опет функција свих судија, да се не боре против убица и наркодилера и да су неспособни и неефикасни те да злоупотребљавају своје право да јавно говоре о политичким притисцима на независност судства. Таквим изјавама председника Републике нарушава се ауторитет судства у јавности, што је у супротности са бројним уставним, конвенцијским, законским и подзаконским забранама. Осим тога, тиме се, као што смо напоменули, изражава очекивање да судије треба да пресуђују и јавно говоре како политичке власти то од њих очекују“, тврди Маринковић.

Он истиче да се председник служи говором мржње, узнемиравањем и понижавајућим поступањем према судијама и када их поистовећује са политичком опозицијом. Тако је изјавио да не жели да разговара са лидерима опозиције, образлажући тај свој став тиме што их сматра за „лопове“, а онда је у наставку тог дијалога са самим собом додао:

„А зашто нису у затвору, то је тешко питање. Зато што су целокупан правосудни систем они поставили“.

Том изјавом председник Републике је, тврди Маринковић, нарушио ауторитет и непристрасност целокупног судства, али и тужилаштва, изричито наводећи да су целокупан правосудни систем поставили „лопови“.

„Из тога произлази да се судије и тужиоци незаслужено налазе на својим функцијама и да су нестручне и несавесне јер би, у супротном, „лопови“ били у затвору. Та изјава је посебно занимљива и због тога што указује на то да председник Републике доживљава судије као продужену руку опозиције, односно као својеврсне политичке противнике“.

Вучић као инспиратор напада на судије

Маринковић каже да истинска хајка народних посланика на судије и судијску независност нису били тек њихови изоловани ставови, што се могло закључити по реакцијама председника Републике на салве увреда које је на рачун судија изрекао тадашњи градоначелник Новог Сада, Милош Вучевић.

Садашњи министар одбране поводом првостепене ослобађајуће пресуде бившем министру Предрагу Бубалу, обратио се судијама следећим речима:

„Господо судије, питам вас оно што се народ Србије пита свакога дана: када ћете почети да судите по законима Републике Србије, праву и правди, а не по суми новца коју добијате од досовских осведочених лопова. Господо судије, рекао бих поштоване, али ми мој образ и наш народ не да, јер како да будете поштовани док највеће лопове ослобађате њихове очигледне кривице, а народ правите лудим“.

Ова изјава је, како каже Маринковић, директно инспирисана ранијим нападима Александра Вучића који је овом приликом уместо да осуди тако нешто или се уздржи, подржао Вучевићев наступ.

„Он је потврдио да је градоначелник „рекао истину“, мада „не за све судије – већина судија су часни људи“ и додао: „Сада нас убеђују да нико није крив за лоповске приватизације, да се нико није обогатио на грбачи народа и да су ти који су узели милионе евра сада чистунци“.

Напад без именовања

На вршење судијске функције је могуће утицати нападима на одређене судије и онда када се оне не именују, али се из околности предмета може закључити на кога се ти напади односе.

„Таква изјава председника Републике којом се даје за право неаргументованим критикама на рачун појединих судија има за последицу не само стварање мржње према тим судијама у јавности већ и њихово застрашивање приликом вршења судијске функције у будућности. Осим њих, застрашују су и све остале судије које би се дрзнуле да пресуђују супротно очекивањима председника Републике, а посебно оне судије које су имале да у том „живом предмету“ одлучују у другом степену“, каже Маринковић.

Посредно нарушавање ауторитета

Посредно нарушавање ауторитета и непристрасности судства чини се повредама права других учесника у поступку или правила поступка: непоштовањем претпоставке невиности, повредом тајности поступка и ометањем правде на други начин. То нарушавање може имати облик прејудицирања исхода судских поступака (4.2.1), прејудицирања исхода истражних и  редистражних поступака (4.2.2) и изјашњавања о (не)одговорности лица против којих се не води никакав поступак (4.2.3).

Прејудицирање исхода судских поступака

Утицај на вршење судијске функције огледа се и у јавним наступима у којима председник Републике изражава очекивања у погледу исхода судских поступака и/или износи ставове о битним елементима судских поступака.

Кредит у „швајцарцима“

Карактерисичтан пример за ту врсту притисака било је уплитање Александра Вучића у судски поступак који се тицао важења уговорā о стамбеним кредитима индексираним у швајцарским францима. Проблем је настао због тога што је грађанима који су пре више од једне деценије узели кредит у швајцарској валути, најчешће за куповину стана, месечна рата порасла троструко јер је франак од 2007. до 2019. године иако је сам франак скочио мање, са око 48 динара на 104 динара.

После седам дана протеста испред Врховног касационог суда на којем се тражило да Суд заузме став о ништавости тих уговора, грађанима се обратио председник Републике. Он је исказао спремност да разговара како би се решио проблем, наиме „како то да држава преузме на себе и да у најкраћем могућем року на Влади донесемо решење“.

Вучић је рекао да ће Врховни касациони суд у кратком периоду морати да донесе одлуку и појаснио да „уколико Касациони суд донесе такву одлуку у корист грађана, ми ћемо да преговарамо да банке плате 60 или 70 одсто, а да ми помогнемо са 20 до 30 одсто својих средстава, да бисмо умилили банке да на одређени начин помогну“.

Председник је на крају и образложио да „није фер да неко плати толики новац, а да на крају остану и без новца и без свега другог“.

Пет дана након председниковог обраћања, Врховни касациони суд је заузео став да је ништава одредба уговорā о стамбеним кредитима индексираним у швајцарским францима и сугерисао је као привремену меру забрану активирања хипотеке. Суд је допустио и да та одредба може бити пуноважна уколико банке докажу да су испуњена два услова, што је оцењено као готово немогуће. Александар Вучић је изјавио да је задовољан одлуком Суда.

Никад виђени снимак из Дољевца

Маринковић истиче да прејудицирање исхода судских поступака постоји и онда када председник Републике заузима ставове о битним питањима тих поступака.

Такав је био случај и на несрећом код налатне рампе у Дољевцу у коме је погинула једна жена, а повређено пет. Један од повређених у удесу је и директор „Коридора Србије“ Зоран Бабић, за кога део јавности сумња да је управљао возилом којим је извршен удес.

На констатацију новинарке која је интервјуисала председника да снимак несреће јавност није видела те да због тога постоји сумња у то ко је возио аутомобил, Вучић је објаснио да је он снимак видео, да је ужасан и да Зоран Бабић није крив, да није убио никога.

У том интервјуу председник Републике је рекао и да ће учинити све што је у његовој моћи да надлежни органи покажу снимак, али до дана данашњег он није показан.

Пребијање брата Андреја

Вероватно најпознатија изјава председника Републике која се тицала битних елемента судског поступка јесте она која се односила на пребијање његовог брата током Поворке поноса.

„Готово да сам сигуран да је намерно изубијан само зато што је мој брат и то је неко знао. И случајно се баш појавила камера америчке телевизије Н1 да то усними.“

Како се догодио инцидент 28. септембра 2014. године у којем су пребијени брат председника Србије и градоначелника Београда и да ли постоји одговорност учесника, утврђивао је Виши суд у Београду у поступку који је био у току када је Александар Вучић дао спорну изјаву.

Прејудицирање исхода истражних и предистражних поступака

Маринковић каже да је постоло већ уобичајено да Александар Вучић коментарише догађаје о којима се воде истраге или предистраге и који, самим тиме, могу да имају за свој епилог судске поступке. И у једном и другом случају врши се притисак на тужилачку функцију, а посредно и на судску. Велику пажњу јавности је изазвала изјава о рушењу објеката у приватном власништву у Савамали.

„То је страшан један случај, имамо стотину хиљаду једнаких таквих случајева и неколико десетина и стотина много тежих случајева од тога. Имамо случајеве различитих убистава које морамо још да решимо иако смо највећи број тога решили. Чекам да видим какво је кривично дело почињено при чему ја мислим да је скландалозно што је то урађено ноћу. То је требало дању, да су ме позвали„.

Предмет је у тренутку изјаве био у предистражном поступку у Првом основном тужилаштву у Београду.

Јовањица и опет брат

Председник се огласио и у случају Јовањица, када је откривена огромна, можда и највећа илегална планатажа марихуане у Европи. Повод је изјава власника плантаже Предрага Колувије да је после хапшења звао брата председника Андреја Вучића.

„Потпуно је јасно да ни мој брат, ни ја нисмо били у контакту са тим човеком. Овај случај је важан како би људи у Србији разумели како фабрике лажи функционишу – да се више пута лаж понови и да она постане истина“.

У другом наступу у медијима, председник Републике је, коментаришући битне елементе тог поступка, оптужио посланика опозиције за крађу, а тужилаштво за несавесност и нестручност у раду. Приговарајући опозицији да покушава да од чланова његове породице направи криминалце, рекао је: „Од мог брата који се никада у животу није чуо ни видео с тим човеком. Захвалан сам сецикеси Алексићу из Трстеника (народном посланику Мирославу Алексићу) што је држао ту конференцију, иначе познат по бројним аферама по Трстенику, али знате како то иде с Тужилаштвом, ви их поставите, па они враћају дугове“.

Афера Крушик: Одбрана

Афера Крушик још једна је где је председник прејудицирао. Подсетимо захављујући узбуњивачу Александру Обрадовићу сзанало се о повлашћеном положају приватних предузећа приликом куповине муниције, због чега је ова фабрика била у губицима. Александар Вучић је коментарисао истражни поступак у тренутку када је узбуњивач Обрадовић био у притвору.

„Иако нема ниједног доказа о криминалу у Крушику, опозиција врши стравичан притисак на Републичку јавну тужитељку Загорку Доловац тиме што носи налепнице на врата тужилаштва. Не носе они то због оног несрећника (Александра Обрадовића) што је маму хтео да брани, па је износио све живо да би мама била задовољна и да би мама оправдала поверење код овог другог. Да не будем пежоративан, то је да мајка не би била незадовољна, да би однела нешто у ову нову компанију. То вам је конкуренција у трговини оружјем, шта ћете“.

Маринковић подсећа да је председник Републике почео јавно да се изјашњава о пословањима „Крушика“ и пре него што је Тужилаштво за организовани криминал о њима покренуло предистражни поступак.

Он је саопштио медијима да осумњичени Бранко Стефановић, отац тадашњег министра унутрашњих послова не убира профит, да није власник, да није чак ни истакнуто лице нити било шта у предузећу које је посредовало у тој трговини.

„Штавише, председник Републике је омаловажавао потребу да се утврди постојање сукоба интереса , заправо трговине утицајем речима: „Е, сукоб… Погледајте, драги пријатељи, погледајте народе шта се сваки пут догоди. Увек вам причају о великом криминалу, увек, и увек када их истерате на чистац да немају ништа, сваки пут на крају, увек људи дођу до тога да кажу: ’а је ли то сукоб интереса“.

За тежа дела трговине утицајем може се изрећи и казна затвора до десет година (члан 366 став 5 Кривичног законика).

„Изложена типологија изјава председника Републике којима се утиче на вршење судијске функције указује на то да он својим медијским наступима нарушава ауторитет и непристрасност судства у Србији, и непосредно и посредно; а врло често нарушава и ауторитет и самосталност тужилаштва“, наводи Маринковић.

Он каже да је поређењем различитих изјава и пажљивијим сагледавањем њиховог речника уочава се дискриминаторан однос председника Републике према судијама и тужиоцима,а да је дискриминациња забрањена по члану 21. Устава републике Србије.

Осим тога, подсећа да председник Републике „изражава државно јединство Републике Србије“ (члан 111 Устава), из чега проистиче још једна уставна обавеза – да не дели грађане Србије, а још мање да их антагонизује против носилаца правосудних функција.

„Наведеним радњама председник Републике повређује Устав Републике Србије, што је основ за његово разрешење“, сматра Маринковић и додаје да је уставна забрана сваког утицаја на вршење судијске функције, а посредно и тужилачке, обавезује све, на првом месту носиоце законодавне и извршне власти, с обзиром на Уставом прокламовану равнотежу три гране власти, независност судске власти и самосталност јавног тужилаштва.

Маринковић наводи и посебну дужност која је део заклетве, а то је да се обавезује да ће све своје снаге посветити остваривању људских и мањинских права и слобода, а независност судства, као начело организације државне власти, и сáмо је постало једно људско право, и то право на независно судство односно на независног судију.

Али ту није крај.

Дискриминација по политичкој основи

Стално наглашавање да је судије и тужиоце изабрала претходна власт, омаловажавање права и обавезе судија да јавно бране Устав и да се боре за своју независност и оспоравање начина на који поједине судије пресуђују, односно на који тужилаштво поступа, карактеришу се као говор мржње и узнемиравање и понижавајуће поступање, је каже Маринковић дискриминација по политичкој основи, која је такође Уставом забрањена.

„Нетрпељив према политичком плурализму и подели власти, председник Републике доживљава судије и тужиоце као страначке и идеолошке противнике, иако они, по природи своје функције, то никако не могу бити“.

На крају Маринковић наводи да поступци о којима се председник Републике изјашњава и којима утиче на вршење судијске и тужилачке функције најчешће се тичу лица у погледу којих има приватне интересе.

„У том смислу се поставља питање да ли је вршење функције председника Републике у сукобу са његовим приватним интересима, чиме се повређује уставна забрана сукоба интереса“.

(Н1)