Мирослав Ивановић: Времена је много прошло, сви ћуте о убиству Оливера, још нема ни назнака да ће то добити озбиљнију форму и да ће се неко процесуирати

"Ако сте започели борбу, ако сте желели да утврдите ко је убица Оливера, радите на том случају и доведите ми извршиоца. Доводите ми онога ко је то злодело учинио у сред бела дана у центру града, уз присуство ко зна колико очевидаца, са шест хитаца испаљених у његова леђа. Тога ми доведите и онога ко му је то наложио. Доведите оне који су на било који начин помогли пре или после извршења. Ако желите да постигнете неки, па и тај политички интерес, тако се он добија", наводи у интервјуу за Нова.рс Мирослав Ивановић, брат убијеног Оливера Ивановића.

Пре тачно три године, лидер Грађанске иницијативе СДП Оливер Ивановић убијен је испред седишта његове странке у Косовској Митровици. По оном што сада знамо, српско Тужилаштво за организовани криминал истрагу није померило с места, док је Приштина у три наврата подизала оптужницу за умешаност у убиство Ивановића. Нема директно осумњичених за убиство, а не зна се ни ко је налогодавац.

Како ви видите то што ни после три године не знамо скоро ништа?

Времена је много прошло. То је дефинитивно. Три године је предуг период за откривање злочина за озбиљне и организоване државне институције. Имамо у Приштини то једно суђење, а један мој колега је рекао да у пракси није доживео да се оптужница толико пута враћа на неко уређење. Апсолутно се слажем са тим. Шта иза тога стоји? То је један од преседана. Ја имам озбиљну праксу у тим пословима. Тако нешто ни ја нисам доживљавао. Шта закључујем из свега тога? Може се размишљати о непрофесионалном раду, а могу имати и других размишљања која не говоре ништа добро о њима. Са друге стране, поступак који се води у Београду је предистражни поступак. То јесте поступак у формалном смислу, али ради се о поступку, који тек треба, ако се прикупи довољно квалитетног материјала, да води истрази. То је нешто што је јако далеко.

Према информацијама које ја имам о том поступку, ту су саслушавана нека лица, то су лица из Оливерове породице и ја сам саслушан. Ту још нема ни назнака да ће то добити озбиљнију форму и да ће се неко процесуирати.

Знате ли ко је још саслушан у Београду, осим чланова породице?

Верујте да не знам. Ја сам саслушан. Тог дана када сам давао изјаву, давала је и Милена Поповић. Мислим да је саслушана и Ксенија Божовић, Оливерова тадашња сарадница. Не знам више од тога.

Уосталом и да постоје неки резултати на ту тему, онда би био предузет и неки наредни корак. Сама истрага као озбиљнији наредни корак не говори ништа. То значи да су буквално на самом почетку тих својих сазнања, што тај поступак и јесте. Када у својој свести калкулишем са том чињеницом и са чињеницом да су протекле три године од тог тренутка, да је сваком иоле професионалцу у том послу јасно да сваки дан протека времена води ка томе да се релативизују  докази које је могуће прибавити у том правцу, онда је свима јасно да ту нешто не штима, да ту нешто није у реду.

Одмах након убиства Оливера, чули смо од председника Србије да ће то убиство третирати као терористички акт, да је то убиство далеко од савршеног, да ће се пронаћи убице… Говорио је и да ће јавности открити и податке из истраге за две недеље, па опет за две недеље, па за недељу дана… . Ми до данас ништа од тога нисмо чули. Како ви то коментаришете?

Такве су изјаве биле. Наравно, то је тема живота наше породице, бурно пратимо и сваку изјаву и о свему томе формирамо свој суд. Биле су најаве и у Приштини и у Београду, а чак је изговорено “за неколико наредних дана”. Било би логично за претпоставити да је иза свега тога ствар до те мере сазрела да се већ зна ко су извршиоци, налогодавци… и да то треба само саопштити јавности. Ништа од тога није урађено. Буквално се чак престало и са таквим наговештајима. То је и Приштини служило у одређеном политичком тренутку.

Не знам да ли бих то могао да назовем промотивним гестом или пак оправдањем пред захтевима јавности. Јавност је очигледно заинтересована и тражи да се резултати те истраге што пре окончају и да се извршиоци и налогодавци приведу правди. У задње време је то до те мере потиснуто у јавности као да се ради о неком догађају који и треба препустити времену, да време утиша страсти и да то тако прође.

Да ли сте више очекивали од Београда, да ће заиста нешто бити урађено?

Искрено, нисам очекивао. Напротив, сплет околности у којима се све то одиграло ми је говорио да ће се појавити људи, интересне групе, интересне стране које ће, напротив, радити на томе да се то убиство или заташка или подреди неким другим стварима, према којима неко осећа неке приоритете. То исто мислим и дан данас. Врло често ме људи питају да ли се надам. Надам се. Та нада не јењава у мени. Никада се она угасити неће. Не само у мени, него у целој породици. Међутим, када разумно сагледавам сва ова поступања и догађања везано за то убуство, онда ми се све сукобљава са тим размишљањима и надањима и говори о томе да макар у овом окружењу и са овим људима нећемо имати прилику да доживимо да се открију та имена и да се разобличи цела страна те приче.

Поменули сте интересне групе. На кога сте мислили?

У сваком случају ради се о политчком убиству и никаквих, али апсолутно никаквих других повода није могло да постоји у том случају. Позадина целог тог убиства, као и све оно што је претходило убиству Оливера, говори о томе да постоје те неке интересне стране. У овом случају ја сам спреман и склон да те стране квалификујем као три стране – а то су Приштина, Београд и представници међународне заједнице. Сматрам да ово убиство завређује, па чак и из тих политичких разлога, мало већи ангажман, да се неко потруди и одмах приступи и прикупи адекватне доказе и са тим изађе у јавност са тим шта се и како урадило. То је у овом случају изостало са све три стране.

Време које је протекло испуњено је међусобним оптуживањима. Ја та оптуживања доживљавам такође у функцији оних политичких афирмација и сукоба одређених страна, које покушавају као пинг понг да пребаце лопту једна другој. И трећа страна, представници међународне заједнице, који у овом случају веома симптоматично ћуте. Њихова улога у целој овој причи је такође веома интересантна. Ради се о људима и веома озбиљним институцијама, иза којих стоје озбиљни међународни ауторитети. Ти људи су присутни на овим просторима, а ћуте. Зашто ћуте?

Да ли ви знате зашто ћуте? Можете ли претпоставити?

Не могу знати, али симптоматично јесте зашто ћуте. На крају крајева, они су на овим просторима управо да би обезбедили афирмацију права, правне сигурности. Напротив, ово је једна од озбиљнијих тема за оволике године на овим просторима, где би требало да изговоре нешто на ту тему. Нема им ни гласа. Мук. Једноствано мук.

У оптужници се помињу Милан Радоичић и Звонко Веселиновић, као вође криминалне групе који се налазе у Београду. Знамо да је Радоичић саслушаван, бар је тако нама речено. Не знамо ни где. Ту информацију смо добили од председника Србије и њега је практично сумње у Београду ослободио полиграф. Да ли полиграф икога на такав начин може ослободити сумње?

Не, дефинитивно не. Имам основа и имам квалификације да коментаришем такву ствар. Полиграф се у нашем националном праву, чак и у упоредном и светском праву, не прихвата као доказно средство.

Са друге стране, имате једну озбиљну нелогичност. Замислите мене да излазим у јавност и браним невиност неког човека или неких људи. Па зар није претпоставка, да у овој држави има седам милиона држављана. Замислите ако бих се бавио тиме да доказујем невиност тих седам милиона.  Тако нешто је неприхватљиво, изазива разне дилеме.

Оливер је својевремено помињао име тог човека и то у веома озбиљним контекстима. То питање изазива озбиљну сумњу. Да ли је саслушан или није саслушан? Зашто би се од јавности крила информација да је тај човек позван да да изјаву. Органи који воде поступак они не моле, не преклињу, они позивају, па ако се неко не одазове постоје законом прописана средства на који начин се они приводе томе. Нико их не осуђује, неко утврђује степен њихове одговорности или уопште њихове кривице. Та питања изазивају озбиљне сумње и озбиљне коментаре.

На списку оптужених за умешаност у убиство Оливера Ивановића у Приштини је шест особа, Срба. Са друге стране у Београду смо чули да све указује да су убице са албанске стране. Шта мислите зашто су њихови закључци толико супротни?

Ја сам у том послу цео свој живот. Не видим разлог да се на самом том почетку излази толико у јавност. Након тога, следеће изговорене речи и представе које се јавности чине у тим тренуцима, то ми говори о наставку тих политичких сукобљавања. Имамо разноразне интересе и онда свако покушава свом интересу да да примат. Наравно, ради на томе и покушава да га оствари изношењем неких таквих чињеница. Делује ми мало наивно да сад у разговору са вама изговорим неко име. И поменем нешто што би додало атрибуте неке мистериозности везане за неко име. Знате, тај човек, шта је он радио на аеродрому у неко време.

Ако се започели борбу, ако сте желели да утврдите ко је убица Оливера, радите на том случају и доведите ми извршиоца. Доводите ми онога ко је то злодело учинио у сред бела дана у центру града, уз присуство ко зна колико очевидаца, са шест хитаца испаљених у његова леђа. Тога ми доведите и онога ко му је то наложио. Доведите оне које су на било који начин помогли пре или после извршења. Ако желите да постигнете неки, па и тај политички интерес, тако се он добија.

Ни у оптужници Приштине нема оптуженог нити осумњиченог за убиство директно, нити онај ко је то убиство наложио. Имамо само оне који су осумњичени да су умешани и да су помогли извршиоцу убиства. Да ли ви од тог поступка нешто очекујете? 

Та лица су осумњичена и за нека друга кривична дела. Тај поступак који се води у Приштини нема у себи извршиоца, нити директних помагача нити налогодаваца. Исход свега тога не знам. Зависи од склопа свих околности, да ли ће та лица бити осуђена за оно шта су урадила, али нисам склон да верујем томе да ће се из тих поступака изнедрити нека чињеница која ће служити откривању извршиоца, налогодавца, директних помагача…

Не очекујем од вас да кажете имена, али да ли можете да претпоставите ко је убио Оливера Ивановића?

Ја могу да размишљам о свему томе, као што и радим. Нисам иначе човек који ће коначан суд и самом себи дозволити. Немам те смелости да пред самим собом то изговорим, посебно не за тако озбиљну ствар. Имам много размишљања, али морам да их задржим за себе. Чекаћу да они чији је то посао предузму све што треба да предузму, да докажу себи своју професионалност, да докажу да су заинтересовани за овај народ који се идентификује са том смрћу, који у томе осећа тежак бол, поред све оне правне несигурности. Какав је онда његов живот, ако је неки Оливер Ивановић у својој средини, у свом граду, доживео то што је доживео.

(Нова.рс)