Љубинко Тодоровић: Шкељзен Малићи у јату истомишљеника

Читајући књигу „Косово и распад Југославије” помислио сам да је у најмању руку некоректно да интелектуалац попут Шкељзена Малићија, који је у Београду провео своју младост, од завршене средње школе па све до тридесетчетврте године, о прошлости заједничке државе пише на такав начин, језиком мржње и са пуно сарказма.

Језик мржње нарочито користи када пише о српским политичарима који су за њега ,,фашисти”, али и кад говори о обичном српском народу, уз употребy термина:„рђа”, ,,фаланге”, ,,протуве”...

У књизи се помињу догађаји из 1966. године, када писац одлази у Београд. Одлуку о томе доноси породица на препоруку његовог професора из средње школе,и тако Шкељзен наставља школовање– на српскохрватском језику. Али није остао само у Београду на студијама него када је пао у „депресију”, како каже, одлази у српске православне цркве и манастире да ради као конзерватор фресака.

Малићи не полази од тога да су превирања које је КПЈ (СКЈ) омогућила својим опортунизмом и толеранцијом главни фактор разбијања Југославије. Не помиње ни догађаје који су томе претходили. Као разлоге за распад наводи, на пример: штрајк рудара у Трепчи, протестеу Цанкарјевом дому у Љубљани и незадовољства западних република због српске политике на нивоу заједничке државе. Не увиђа да су то само последице. Ипак, време почетка распада Југославијетачно лоцира, а то је смена Александра Ранковића у тадашњој државној безбедности. Његовом сменом фактички је расформирана централна државна безбедност на нивоу Југославије. Разбијањем ове службе, остала је само ЈНА као федерални безбедоносни орган, али војни. Републичке и касније покрајинске службе наставиле су да функционишу у интересу њихових политичких бирократија, а на штету јединства земље.

Поводом демонстрација Албанаца априла 1981. Малићи пише:„Полиција излази из тих возила и испаљује рафале на све што се креће, а што је њима личило на Албанце.” Свако ко је живео на Косову тих година знао је да у разбијању албанских демонстрација није учествовала српска полиција, него првенствено јединица савезне полиције (ССУП), тј. полицајци из свих крајева ондашње Југославије.

Малићи описује и студентске демонстрације у Београду у којима је и сам учествовао. Зарадио је, каже, „чворугу на глави” и приведен је на информативни разговор.

Писац наводи да је после више година дошао поново у Београд. Он тај свој долазак описује као да је дошао у њему потпуно стран град, о коме сада говори са пуно мржње. Између осталог, тражи да се Београд хитно бомбардује. Тек када је поново дошао открива да у Београду влада подземље. Сада Малићи оставља утисак једногисфрустрираног Албанца, који је заборавиосве добро из своје младости проживљене у Београду, када је могао да носи и своје кече, а да му нико то не замери. Или је баш због тога исфрустриран, јер сада мора да говори као и цело јато из кога је излетео. Сада су му потребни докази за повратак и прихватање у јато истомишљеника, где не сме да се чује ни једна једина реч која искаче од чврсто, чак и убиствима неистомишљеника, изграђене унисоности.

(Политика)