Леонид Решетњиков: Русија је глобална алтернатива, свет нема политичара као што је Путин

Утицајни московски лист Столетије објавио је широки разговор са директором Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) генерал-потпуковником и доктором историјских наука Леонидом Петровичем Решетњиковом.

Установе сличне вашем РИСИ постоје у разним земљама. У САД их има много. Упоредите ваш институт, на пример, са познатим америчким стратешким истраживачким центром Ренд корпорејшн.

— По карактеру и циљевима ви сте прилично тачно навели Ренд корпорејшн. Ми смо чак проучавали како тај центар ради. Могу да кажем да, када би се ми финансирали макар петином онога како се финансира Ренд корпорејшн да би нам то значајно олакшало посао. Али са толико новца свако би могао... Мада, грех је да се жалимо. У државном буџету ми смо у посебном реду. Сматрам да федералне власти часно плаћају рад наших сарадника.

Пре доласка у институт био сам шеф информативно-аналитичке управе за спољну обавештајну службу. То је тежак посао. Кад сам кренуо у РИСИ, мислио сам да ћу можда мало предахнути. Ма какви, и овде се осећа напетост. Кад позиваш на рад неке стручњаке који су „слободни”, а зарада није лоша, они често одбијају, и то из једног разлога – мора се свакодневно радити од јутра до вечери, па и после вечери...

Свакодневно мора да се проучи и потпише 3-4 документа, а сваки је око 40 страница. Радимо и обичне белешке са хитном анализом, то је 5-6 страница о најактуелнијим процесима, који се одвијају у свету и у Русији. А сва документа излазе са једним потписом – директора.

На пример, треба проучити ситуацију у Сирији, увидети тенденције?

— Да, и наше могућности за утицање на ситуацију. То је стандардно. Веома компликован посао... Иначе, не вредимо ни пребијене паре ако само описујемо оно што се већ десило.

Желели бисмо да чујемо и вашу процену спољних претњи.

— Пре свега треба имати у виду да се налазимо у сталном ривалству са САД и њиховим савезницима. Постоји објективна реалност: Америку не интересује какво је код нас уређење – монархистичко, комунистичко или капиталистичко – главно је да Русија не буде јака. То није зато што они не воле Русе. По њиховом мишљењу, сав свет је једноставно – бизнис-пројекат. У том бизнису постоји економија, постоји идеологија, а конкурент је сувишан. Слаба Русија – то је добро. Подела Русије – још боље. Ето, после 1991. „обрезали” су нас, то је дивно, али ипак Руси се опет понашају како не треба – покушавају да играју улогу велике силе. Ако се не будемо озбиљно односили према свему томе, можемо се наћи подељеним још неколико пута.

Представља ли војну претњу пре свега НАТО?

— Наравно. Сећате ли се колико је разговора било о томе да ће се НАТО трансформирати у некакву војно-политичку организацију и да се неће ширити на Исток? Међутим, у пракси се ништа није променило. А тек идеја о ПРО? Данас је то најреалнија опасност.

У штампи се појављују мрачна упозорења експерата – амерички систем ПРО прелази из одбрамбеног у офанзивни, у инструмент првог разорног удара. То се ради тајно, чак и у односу на савезнике НАТО. А по мишљењу неких стручњака, ситуација је гора него 1941.

— У сваком случају, залажући се за дијалог са САД и њиховим савезницима ми увек треба да имамо на уму: они су заинтересовани за то да Русија буде слаба. А, ако се још и распарча на неколико делова, на пример, на републику Сибир, Поволожје итд., то је одлично. Биће вам лепо, кажу они...

Док је постојао Варшавски споразум, НАТО никада није помишљао да нападне. Слажете ли се с тим?

— Да.

Сад је Русија у поређењу са НАТО много слабија. Шта задржава Алијансу? Наш нуклеарни штит?

— Наравно. Ми имамо штит, и то у веома добром стању.

Али упорно хоће да нас приморају да смањимо своје нуклеарне потенцијале.

— И притом нас опет уверавају „да ће нам бити лепо”. Уз то неки руски политиколози причају бајке о томе како ћемо ми са Американцима да се „помиримо” и како ће нам то ићи на руку. Они не желе да схвате или не желе да признају да се, понављам још једном, ми као велика сила налазимо у константној конкуренцији и супарништву са САД. А у одређеном моменту то може да пређе у оружану конфронтацију. Зато је сваки покушај смањивања нашег нуклеарног потенцијала веома опасан.

Министар одбране Сергеј Шојгу енергично успоставља и повећава одбрамбену способност оружаних снага. Дмитриј Рогозин такође свом снагом решава тај задатак. И један и други виде будућност.

Кажу да Рогозин ипак није стручњак за одбрамбену индустрију, он је политичар, дипломата, доктор филозофских наука...

— Има много стручњака, главно је да постоји „мотор”. Ја сам директор института, али стручњак само за две-три области. Рогозин је тај „мотор”. Издвојена су огромна средства за покретање војно-индустријског система и треба их реализовати.

Има ли времена?

— Да, има. Нуклеарни потенцијали нам омогућавају модернизацију.

А Кина? Ваш колега из спољне обавештајне службе, познати експерт Николај Сергејевич Леонов, сматра да је Кина нама окренута леђима, а не лицем. А не представља претњу какву неки либерални стручњаци, чак и војни, покушавају да „нацртају”. Слажете ли се са том тврдњом?

— У потпуности. Основни интереси Пекинга ипак су на југу и југоистоку. У ком правцу ће се развијати та земља тешко је предвидети, али сада – то кажем са пуном одговорношћу – Кинези су толерантни и морални у свим својим поступцима који се тичу Русије. Они су заиста наши партнери. Ми можемо заједно да радимо многе послове: и економске и војне и војно-политичке.

А БРИКС – да ли је довољно моћна и витална структура?

— Па тешко га је назвати структуром. То је за сада „организација из интереса”. Међутим, веома перспективна, мада је светска криза, наравно, прилично „покосила” чланове БРИКС. Они који су наши конкуренти, такође у БРИКС виде перспективу, разуме се, за себе неповољну, и раде са одређеним земљама, сметају неким нашим интеграционим напорима. БРИКС се сада налази у таквој фази да из „организације из интереса” може да се претвори у организацију узајамног деловања земаља субјеката.

Постоје разне геополитичке теорије, чији је смисао пуна планетарна интеграција, прелазак из мноштва држава, народа, нација и култура у униформни свет (One World). Према тим теоријама, на крају и Русија, наводно, треба да нестане. Да ли се на том плану појавило нешто ново или је све по старом?

— Добро кажете – теорија је много, а суштина је стара и циљ исти: слабљење Русије. Шта је још индикативно? Ето, ја сам члан Научног савета при Министарству иностраних послова, Научног савета при Савету за безбедност Руске Федерације, Јавног савета Министарства одбране, и, невероватно, чак се и ту налазе колеге које често говоре – желео бих да то нагласим – да се на Русију нико не обазире. Русија одавно није велика сила, чак ни регионална. Нас једноставно хоће да навикну на мисао да смо слаби, никакви, сиромашни. На заседању једног од савета недавно нисам издржао и рекао сам да је обрнуто, да сви желе да разговарају са Русијом, сви узимају у обзир фактор Русије и тако ће се наставити. Притом, постоје у свету снаге, чак и у Европи, које желе даље јачање Русије.

Уз то смо и пета економија у свету.

— Узмимо Сирију. Да Русија није заузела принципијелан став, Американци би већ сад „обрађивали” Техеран. Русија је рекла машини „Стани!”, и две године не могу ништа да ураде.

Али сиријско питање никуд није отишло. Ситуација је компликована.

— То је резултат мешања споља. Посебно америчког, и на Блиском Истоку и на Северу Африке. Тамо се дешава криза исламске цивилизације, појавиле су се световне снаге које теже потрошачком друштву Запада (посебно у главним градовима), а истовремено ислам доживљава не баш добра времена. А западњаци су посегнули у та „осиња гнезда”.

Мислили су: ослабићемо једну земљу, другу и ми ћемо управљати. А тамо је, уместо демократске опозиције, само Ал Каида. Они само појачавају хаос. Надали су се да ће и Турску да ослабе. Тамо ћемо такође организовати демонстрације иначе се Ердоган веома занео. Турска је савезник САД, али је сувише самостално почела да се понаша, па хајде да јој мало станемо на реп! У Истанбулу су почеле демонстрације које су објединиле и анархисте и комунисте и хомосексуалце. Све се окупило да сруши исламски режим. Ја не иступам у одбрану неког режима, говорим само о томе како се таква геополитика производи. У свету је ситуација веома компликована, а, као што видимо, Русија сада има улогу у стабилизацији.

У сваком случају „краја историје” по Фукујами за сада нема?

— Као што је познато, Фукујама се лично одрекао „краја” који је описао. Зашто? Па видео је да се Кина уздигла, а Русија није умрла. Код нас се многи нису замислили над тим зашто је Фукујама тако написао. Он је видео у Русији оно о чему ми сада говоримо: руска цивилизација је – алтернатива. Ако нема алтернативе, нема историје. Ми, Руси, морамо коначно да схватимо да немамо другу улогу осим да будемо алтернатива.

Сем набројаних, које утицајне центре видите још у свету?

— Постоје један-два закулисна центра, који се не виде добро, али су присутни.

„Светска влада”?

— У извесном смислу.

Очигледно под притиском тих закулисних центара САД понекад спроводе политику неповољну и за себе као државу?

— Да, притом са својим најближим савезником Великом Британијом.

Делује ли нека наднационална светска структура?

— Она постоји, мада се ја категорички не слажем да она управља светом. Али ви сте у праву – делује. Она поред осталог саветује и како да се бира председник САД. Иначе, Немачка има шансу да постане центар светског утицаја ако превлада свој национални прелом.

Поред осталог, то је трећа економија у свету...

— Економија да, али остаје прелом – то је резултат пораза у Другом светском рату.

Као што је познато, Немачка је још 1949. потписала са Вашингтоном „канцелар акт”, и Американци им не дају ни да писну. Према том тајном споразуму, сваки нови канцелар Немачке све до 2099. обавезан је да потписује такозвани канцелар акт са председником САД, у којем се утврђује унутрашња и спољна политика Немачке, чак и контрола немачких средстава јавног информисања од САД.

— Ако Немци буду умели да превазиђу ове и друге последице пораза у прошлом рату, моћи ће уз помоћ Русије да постану још један од утицајних центара. За нас је то повољно. Нама је тешко да сами конкуришемо Америци, Великој Британији и још неком тајном и скривеном...

Има ли, по вашем мишљењу, Латинска Америка шансу да постане светски центар? Или је она осуђена да игра споредне улоге?

— У совјетско време су се надали да ће се Латинска Америка уздићи, али не успева. У светској геополитици земље Латинске Америке играће приметну улогу, али тешко да ће постати центар. Ипак, тамо је знатно мање марионета него што је било у недавној прошлости.

Последње иницијативе и залагање нашег председника за Сирију поново су покренуле саопштења о њему, о независној и алтернативној позицији Русије.

— Желим да кажем потпуно искрено: таквих политичара као што је Путин сада уопште нема у свету. Не убрајам Кинезе, њих је тешко разумети. Таквог политичара сада нема ни у Европи ни у Америци. Многи савремени „пластични” политичари понекад личе на шоумене, напросто су смешни. И они га се плаше, плаше се да разговарају с њим.

Морам да кажем: када сам радио у иностраној обавештајној служби, имао сам прилике да ближе видим делатност председника. Таквог човека, који тако аргументовано, јасно и истовремено суптилно штити интересе своје земље – таквог нема, а ја сам радио и у време Брежњева, Андропова и Черњенка.

Обама ме подсећа на неког „необољшевика”, који свечано објављује идеолошке клишее: „демократија”, „људска права”... И ништа више. А у Европи кога има? Последњи стварни лидер нације био је Жак Ширак. Интелектуалац, знао је стране језике, Пушкина читао у оригиналу.

Путин је вероватно моћан и зато што је прошао школу обавештајне службе – нико га до краја не може разумети. Неки му приписују једно, други друго, а он, како кажу филозофи, остаје „појава за себе”.

— Путина треба пажљиво читати. Понекад он исказује јаке судове који треба да се развијају, да их ми развијамо. Али ми их нарочито и не развијамо. Треба схватити да се наше друштво, нажалост, веома деморалисало, притом не од 1991, већ знатно раније. Путин је добио најтеже наслеђе. Нећу да кажем да је наш председник идеалан, али у овом моменту у савременом свету он је најјачи политичар државник. То је моје непоколебљиво мишљење. А затим, кад јак мушкарац плаче, ја верујем таквом човеку. Кад у тренутку јаког емотивног полета, одушевљења, који је повезан са самилошћу или патриотизмом видиш сузе у очима, значи, његово срце ради. Спреман сам да главу дам да наш председник ради и срцем, а не само главом.

Како се снаћи са овом громадом – Русијом? Она је још 1917. запала у велику неприлику...

Ви излажете свој став према историји наше земље и њеној мисији у књизи која је недавно објављена Вратити се у Русију. Трећи пут или ћорсокак безнађа. О садржају и суштини књиге језгровито говоре називи три поглавља: Света Русија: наш дом, који смо напустили; Слом руског националног кода 1917. године и Ћорсокаци безнађа: стаљинизам, либерализам, национализам. Ви пишете да је Русија у пуној мери испуњавала своју мисију до фебруара 1917, до слома православне империје.

— Да, ми смо били алтернативна цивилизација. Затим се десио слом и због унутрашњих и спољних разлога. Спољни фактор је такође активиран: требало је нашу цивилизацију уклонити – она је конкурент и није потребна. Спреман сам да доказујем да је Запад већ у лето 1918. одлучио да не улаже у беле, већ у црвене. Зашто? Знали су да ће црвени спроводити неки варварски експеримент, а Русија треба да нестане у том експерименту. Али једно нису узели у обзир – они то никада не узимају у обзир – народ. У време тог експеримента народ је градио, стварао и на крају крајева створио совјетску државу.

Ми смо постепено створили нову алтернативу, мада мислим да је то била псеудоцивилизацијска алтернатива. Ја посебно ценим стваралаштво Валентина Григорјевича Распутина, и на мене је веома утицао својим делима. Он је једном лепо рекао да је руски народ сварио комунизам. Комунизам који су хтели и Лењин, и Троцки, и Свердлов, и Ђержински, и остали, није успео. Ми смо се напросто отровали, а онда после тровања – све то сварили. Стаљин је говорио да је Лењин његов учитељ, али је био приморан да више пута свраћа на пут којим се подсвесно кретао наш народ.

И сада пред нама стоји стратешки задатак – да се вратимо оној мисији коју има руски народ. Ја као верујући човек рећи ћу да је то Божанска мисија, ради тога смо и добили тако огромну територију.

Ми не живимо у Африци, која има свој однос према раду. Не живимо у Бугарској, где је блага клима и не живимо у САД. Ми живимо у тешким условима, зима траје пет месеци. У условима суровог притиска споља. Али то је наш народ васпитало. Неки посленици типа Андрона Кончаловског много воле да „шутирају“ руски народ, да говоре да је он овакав и онакав, заостао. А он је управо веома моћан и снажан. Да, у неким ситуацијама се испољавају и лоше црте као код сваког народа. Међутим, ми морамо да се вратимо ономе што нам је од Бога дато, хиљаду година смо се тако развијали док нисмо поверовали нашим западним непријатељима да све може да се промени и да ће бити боље.

А да ли смо, по вашем мишљењу, 1991. имали неке друге варијанте развоја, типа кинеског, на пример? Да ли је, макар, постојао неки стваралачки тренутак? Без пада и слома, другог у 20. веку?

— Ја сам у обавештајној служби имао велике учитеље – генерале Николаја Сергејевича Леонова и Леонида Владимировича Шебаршина. Они и други, чија имена сада не могу да откријем, још су почетком 80-тих добро схватали да је дошао крај Совјетског Савеза. Упозоравали су руководство земље које их није слушало. Узгред, тада ме је Шербашин послао на службени пут у иностранство знајући већ да све иде управо према том крају и такође знајући које позиције ја заступам.

А које сте позиције тада имали?

— Исте као и сада: систем није био реформисан.

И није било никакве могућности да се сачува земља? Ни кадрова на врху, ни идеја?

— Систем је био војно-мобилизациони и могао је да функционише у критичним ситуацијама или када се таква ситуација намерно ствара и људи се мобилишу ради савладања проблема.

Наш познати филозоф Александар Зиновјев говорио је већ после слома СССР и свог повратка у Русију: Совјетски Савез је доживљавао кризу, али повремено сви доживљавају кризу, било је могуће и ту кризу преживети да није било издаје на врху. А ви шта мислите?

— Па криза није дошла 1991. Наш систем је све време био у кризи. Некако смо се одржавали до средине 70-тих. Ми нисмо само у економском погледу заостајали, ми смо се идеолошки разоружавали. Када ме је 1982. године један страни политичар питао колико ће издржати комунистичка власт у СССР, одговорио сам: десетак година. Зар сам само ја тако мислио? Ја сам видео да комуниста нема. Радио сам у амбасади у Београду, био сам изабран за члана партијског комитета, а никога не можеш да окупиш, не можеш да организујеш. Кад нема комуниста, нема ни комунистичког система.

Ја увек наводим овај пример – кад је пала самодржавна Русија, Василиј Васиљевич Розанов је написао: олињала се за три дана. То није истина: отворени грађански рат трајао је до децембра 1922, а онда се отезао лукави, потајни. Још и побуне. Све се отезало деценијама. А погледајте: кад је пала совјетска власт 1991, није било чак ни демонстрација. Само су се чланови Свеза писаца Русије забарикадирали и нису дали своју зграду на Комсомолском булевару, коју су покушали да им отму. Нико ништа није бранио, да ли то нешто говори? Да, она Русија се неоспорно такође деморалисала, али у њој је било још живе снаге која је пружала отпор. Неко је био против Николаја Другог, али за монархију. Неко за републику, неко за уставну монархију. Они су се још за ту Русију залагали. А овде је била потпуна фрустрација.

Дакле, ја сам већ у другој половини 80-тих имао те исте ставове које сам у књизи изложио. Шеф наше обавештајне службе Леонид Владимирович Шебаршин био је мој истомишљеник. Он је иначе био уздржан човек и настојао је да јавно не исказује своје мишљење. Али је био руски патриота. Сећам се када су први пут 1990. у часопису Наш савременик под насловом Дух народа објављена поглавља из књиге Ивана Солоневича Народна монархија – то је био догађај. Ја сам био шеф сектора у управи. Зове ме преко оперативне линије лично Шебаршин: Леониде, јеси ли ти прочитао то? Кажем, да. Ето, шта је нама потребно. Разумете?

Значи, у партијским врховима позног СССР није било никаквих стваралачких снага.

— Није. Да, тај систем је чупао саме корене. А током 1970-тих, када су се можда још једном одређивали путеви Русије, председник КГБ Андропов у својим поверљивим меморандумима за Политбиро називао је управо „русисте“ који су пригрлили либерале скоро главном претњом за совјетску државу. Управо на инсистирање Андропова 1980. године сведене су готово до ничега све манифестације поводом обележавања 600. годишњице Куликовске битке. Властима није био потребан талас руске националне самосвести. Као што се сећамо, прозападни дисиденти затварани су на по 3-4 године Или – у авион и на Запад. А Русе Огурцова, Бородина по 15-17 година. Сећате ли се Два пута – према истом понору Игора Шафаровича из 1989? Диван рад, прочитајте. Постоје само два пута у пропаст, трећег није било.

Данас се много говори: Стаљин, Стаљин, Стаљин... Ево, кажу, правог пута. Питам: хоћете ли још једном да пробате? Притом, ја се негативно односим према Стаљину, али могу да признам да је тада било илегалаца, револуционара, фанатика идеје, жртвовали су свој живот. Они су могли да граде тај систем. А ви сад галамите „Стаљин“ – ко ће то да ради? Који илегалци? Где су револуционари? Тада су постојали кадрови – ја сам њихов противник, али ја схватам да су и они били идејни. Они су градили оно што су хтели да изграде. А касније су се посвађали и потукли, како то обично бива. И шта сад предлажете? Ви хоћете да Путин постане Стаљин? А на кога ћете се ви ослањати?

Путин а приори не може бити Стаљин.

— Кажем, добро, ви хоћете Стаљина, али он је израстао из одговарајуће средине. Лењин такође, како је он писао о бољшевицима? Борбени одред. А Стаљин је писао “Борбени орден“. И сад, о чему говоримо?

Ви пишете: Николај Други је центар катастрофе 1917. Вероватно се може рећи да је Стаљин центар совјетске катастрофе. Писац Распутин говорио је да је Русија сварила комунизам, али у извесном степену она је очигледно „сварила“ и Стаљина. Он је у много чему постао другачији, посебно у годинама рата. Патријарх Грузијске православне цркве Калистрат сећа се за њега изненађујућег Стаљиновог сусрета са свештенством, вођа им се показао као човек којег је мучио осећај кривице. Па и у партији је током свих 70 година постојала одређена конфронтација између национал-бољшевика и фанатика светске револуције. Ви сте у својој књизи његову фотографију ставили поред Троцког и Радека – „Они су уништили Русију“. Ипак, није ли то претерано?

— Не, није претерано јер они су радили исти посао. Сви они, и Лењин, и Троцки, и Радек, и Ђержински и Стаљин рушили су историјску Русију. Ето, недавно сам прочитао књигу спремну за штампу, са изворним документима, о колективизацији. Потресна је иако сам много тога знао. Читаш та писма, те Стаљинове резолуције и размишљаш – па ми смо руске људе уништавали, читав начин њиховог живота! Током свих 20-тих и 30-тих година. Стаљин је склонио Троцког из земље, али је троцкистички економски програм још дуго спроводио у живот. Што се тиче унутарпартијске борбе, крајем 40-тих, после Победе, као што знате, уследио је „Лењинградски случај“ – то је уништавање Руса у партијској елити. Сада објављујемо књигу о „Лењинградском случају“ – искључиво само Руси, најмање 30.000 репресираних.

Да, није требало од почетка ни издавати цара, после чега је и кренуло рушење обезглављене Русије. Је ли само Стаљин за то крив? Будући маршал Жуков као командир ескадрона такође је 1921. сасецао руске сељаке антоновце. То је логика грађанског рата. Касније је почело отрежњење, а код неког и покајање.

— Шта год говорили, циљ оправдава средства – то је Стаљинова идеологија до последњих дана. За Николаја Другог циљ није оправдавао средства. Коју идеологију ми треба да усвојимо? Уништења народа? Ради чега? Ради државе, одговарају стаљинисти. А шта ће нам онда таква држава? Народ не само да страда, него истовремено и деградира.

Размотримо ко је од бољшевичког руководства крив више, а ко мање? Да ли је Стаљин био такав или овакав? Сматрам да такве дискусије заобилазе суштину проблема. За мене је главно да се тај систем, који је пролио море крви, причинио невероватна страдања милионима обичних људи и насилно наметнуо народу, показао неспособним за живот. Он је трајао свега 73 године, односно један људски живот. Притом, да би се тај систем одржао на води – примењивана су најсуровија средства и методи.

Као личност, Стаљин је неоспорно изузетан, а пошто је крајем 20-тих година постао једини господар СССР, сваке године је схватао да је систем осуђен и ради његовог спасења, ради продужења живота своје вештачки изграђене империје, био је спреман да позајми неке елементе из Руске империје, у чијем је рушењу сам активно учествовао.

И шта нам данас нуди неостаљинизам? Стаљин се не може васкрснути, дакле, да обновимо систем? Са Гулазима, баракама, бодљикавом жицом, црним јамама? Зар то желимо себи и својој деци? Константним наметањем нашем друштву бескрајних дискусија о Стаљиновој личности ми одводимо наш народ од истинског разумевања онога шта се са нама десило и куда треба да идемо. У својој књизи пишем да је опасност од митологизације Стаљина, „црвеног цара“, у томе што само његов лик непријатељи Русије могу са неком надом у успех искористити у борби са идејом Свете Русије, Белог Цара. А ми треба да се пробијемо на свој, трећи пут Русије, којим смо ишли до 1917. То је био наш пут. Наравно, он није посут ружама. Он није био свуда правилан, али то је био наш пут развоја у руском правцу.

Леониде Петровичу, хвала вам на занимљивом разговору. Мада у једном разговору се, наравно, не може обухватити необухватно. Реците, да ли бар понекад погледате наше Столетије? Читате ли?

— Наравно. По мом мишљењу ви имате веома успешне, по нечему, чак јединствене новине. Ви сте умели да створите издање које дотиче много најкритичнијих проблема. Ви се не ограничавате проблематиком и, мада сте рачунали на широку читалачку публику, истовремено одржавате интелектуални ниво. То је најбоље што постоји међу сличним издањима. У иностранству знају за Столетије. У сваком случају тамо где ја често одлазим – у Србији, Бугарској, Чешкој. И говори се о публикацијама Столетија.

Ипак, у коментарима наших читалаца има доста песимизма. Понекад, гледајући на све што се дешава у земљи и у свету, уистину надјачава забринутост. Не видимо ли ми код нас, у Русији, више малодушности него препорода?

— Рећи ћу вам. Недељом идем у цркву. Гледам, младе девојке с момцима од јутра пију пиво, пуше, говоре скаредне речи. Па размишљам: готово је, Русија је пропала. Долазим у храм пун људи. Каква лица! Деце и омладине пуно! И, не, не – има будућности. Излазим, неки бескућници страшног изгледа – опет црне мисли. Зато је понекад тешко рећи чега има више. Мој духовник, архиепископ костромски и галички Алексеј, каже: „Није непријатељ јак, него смо ми слаби“. Слаби својом несвесношћу, својим одсуством жеље да се потрудимо у духовном смислу, да поставимо себи више циљеве од оног „да свега има у изобиљу“.

Ипак, ја видим по нашим теоријским радовима, истраживањима, путовањима и живој комуникацији са људима да Русија има важну мањину, језгро народа, чисто, непомућено, моћно. Мислим да је то најмање десет милиона људи. Па то је огроман ресурс. За тим милионима ће и други кренути. Не, пред Русијом је будућност.

Превела Ксенија Трајковић

(Факти)