Хроника

Јоже Менцингер: ЕУ све више личи на бившу Југославију

Штампа
понедељак, 17. јануар 2011.

У првој половини 2010. године је одлив профита из нових чланица ЕУ износио отприлике 50 милијарди евра, а прилив нових непосредних инвестиција 10 милијарди евра

Др Јоже Менцингер, шеф катедре за правно-економске науке на љубљанском Правном факултету, важи за једног од најбољих словеначких али и европских макроекономиста. Такву репутацију стекао је још у вријеме СФРЈ као експерт чувеног Бајтовог, данас Економског института Правног факултета у Љубљани. Током словеначког осамостаљења 1991. године био је словеначки министар привреде и потпредседник владе. Касније је, као ректор, био на челу Универзитета у Љубљани. Разговарали смо о најновијим дешавањима у светској привреди и њеним последицама. 

Могу ли се словеначка искуства у приватизацији употребити и у случају других држава?

- Словеначки модел приватизације био је компромис између два концепта. Према првом, приватизација би била децентрализована и постепена уз отплату акција, а према другом, централизована, брза и заснована на подели акција. 

После много свађе, добили смо компромисно решење које је из првог концепта преузело децентрализованост, а из другог бесплатну поделу сертификата свим становницима. 

Уверен сам да модели приватизације не могу генерално бити примењивани свуда и да је потребно узети у обзир карактеристике појединих држава. 

Словенија је уочи кризе водила економску политику која јој је омогућила брзо напредовање. Сада смо сведоци све веће задужености предузећа, њиховог пропадања и све већег дуга државе. Зашто?

- Словенија је до 2004. године водила опрезну економску политику. Имала је равномеран привредан раст од четири одсто. Привреда је, гледано и споља и изнутра, била избалансирана. После 2005. године држава је кренула у хазардерску авантуру и проћердала све своје дотадашње предности. Постигла је велики раст БДП, али је то у суштини било надувавање два балона. Једног финансијског, и балона некретнина. Слично је било у свету. 

Бројке откривају шта се десило. Још  2005. године укупни нето спољашњи дуг Словеније, дакле дуг банака, предузећа, становништва и државе, био је 0 (нула) евра. Крајем 2008. је достигао 10 милијарди евра! 

Поменутих 10 милијарди смо дословно протраћили куповином хартија од вредности код куће и у иностранству. У кризу смо тако ушли са проблемима које ћемо решавати још бар десет година. 

На простору некадашње Југославије значајну улогу имају тајкуни. Да ли је њихова појава и вртоглав успон био део нормалне концентрације капитала или аномалија система?

- Вероватно су се први капиталисти пре 200 година, на пример у САД, рађали на још извитопереније начине. Тешко је то спречити током приватизације, пре свега због незнања нове власти али и вере да ће тржиште и приватно власништво претворити социјалистичке земље преко ноћи у државе благостања. У Словенији су први финансијски тајкуни постали управници инвестиционих фондова, али тада нису изазивали превише подозрења јавности јер је њихова имовина била раштркана и наоко невидљива. А нису имали ни посебно уочљиве везе са политиком. Тајкунство је узело маха тек после 2004. године, а повезано је са надом у непрестан раст вредности имовине на берзи. 

Због велике понуде новца и ниских каматних стопа, менеџери успешних фирми су пробали да присвоје предузећа на чијем су челу били. Зато су куповали акције тих предузећа узимањем кредита од банака, а те кредите су осигурали својом будућом имовином, акцијама које су желели да купе. Када се на тај начин остварено виртуелно богаство изненада урушило падом цене акција, неким тајкунима су остали дугови који по неколико пута премашују актуелну вредност предузећа. 

Неки економисти решење за излазак из кризе виде у јачој конкуренцији, флексибилности радне снаге и другим или сличним неолибералним препорукама. Јесу ли ти рецепти прихватљиви?

- Такве рецепте слушамо већ 10 година. Они су довели до светске економске кризе којој се не види крај. Стално повећавање конкурентности води до привредног канибализма. Флексибилност тржишта рада води у сиромаштво и неподношљиве социјалне разлике, док други неолиберални концепти, попут потпуне либерализације токова капитала - воде у стварање виртуелног богатства и непрекидних криза. 

Који модел привреде би морао да буде узор постјугословенским друштвима?

- Модел европске социјално-тржишне привреде - привреде са приватним власништвом чија је основа односно одговорност усмерена у општу корист и радника који сауправљају - на жалост, готово је нестао. Шта би могло да буде узор постјугословенским друштвима? Стварно не знам. 

Јер ту је зачкољица и са узорима: сви модели пре или касније упадну у проблеме. Пре 40 година је узор био Јапан, а сада је већ 10 година у кризи. Недавно су као узор важиле Естонија или Ирска, а сада су у тешким проблемима. Много пута су узор биле и Финска и Данска. Најбоља решења, међутим, не можеш једноставно да копираш. Ако желиш да будеш као Швајцарска, треба ти 150 година тешког рада, за опонашање Словеније ти треба словеначки менталитет, а за Црну Гору црногорски. 

Како видите заједничку европску валуту, евро? У Словенији су све гласније критике да је новац у СФРЈ одлазио на неразвијене, а данас Љубљана, бранећи евро, помаже и развијенијим државама...

- За Словенију је преузимање евра било нешто што није могло да се избегне. Никада нисам веровао у тезу да новац „отиче" за неразвијене. Јер тај новац се на овај или онај начин увек враћао. Данас је можда другачије. Спасавањем Грчке и Ирске уистину спасавамо француске и немачке банке. Проблем евра је да је постао симбол у који не сме да се сумња, сличан накадашњем „братству и јединству". Али евро је обичан новац који мора да обави функције које новац мора да испуни. За Словенију увођење евра има смисла јер је већина трговине усмерена на зону евра, тако да би пре или касније сви ионако примењивали евро. 

Упркос томе, евро има две мане. Прва је у великим разликама између земаља које га користе, а друга, да, уз централизовану монетарну политику, постоји децентрализована пореска политика. Ипак, упркос томе, не бих пристао на централизацију фискалних политика. Јер у Брисел немам ништа више поверења него у Београд. 

Да ли је евро као званична валута за Црну Гору у садашњим условима кризе добро или лоше решење?

- Уверен сам да је евро за Црну Гору добро решење јер практично нема озбиљан извоз који би увећала девалвацијама или ниском вредношћу властитог новца. Дефицит на текућем рачуну превазилази 40, а трговински дефицит чак 50 одсто БДП. Изгледа да Црна Гора то покрива продајом имовине и земљишта. Не бих желео да делим савете, али, да сам Црногорац, био бих забринут због те олаке продаје „породичних бисера" као и због концентрације становништва око Подгорице те пражњења северног дела државе. 

Да ли је тачно да је одлив профита из нових чланица ЕУ у тзв. „старе чланице" ЕУ већ неколико пута већи од прилива страних инвестиција?

- Да. У 2009. и у првој половини 2010. године је одлив профита из нових чланица ЕУ износио отприлике 50 милијарди евра, а прилив нових непосредних инвестиција 10 милијарди евра... 

У Црној Гори се са великом надом гледа на улазак државе у ЕУ. Да ли је нада оправдана, хоће ли улазак у ЕУ отворити нова радна места, повећати плате, донети већу безбедност грађанима...

- У Словенији се пуким уласком у ЕУ није десило ништа што би на брзину променило живот људи. И у Црној Гори ће бити слично. А што се Словеније тиче, она је, сасвим сигурно, гледано са економске тачке гледишта, престала да буде држава јер је изгубила економске атрибуте државности пошто нема свој новац, не контролише токове робе и капитала преко границе, нема свој привредни систем, а остало јој је тек шака надлежности у фискалној политици. Постали смо, речју, једна регија ЕУ. 

До које мере корупција и неефикасност правне државе утичу на привреду?

- Све доказује да је штета коју стварају велика. А највећу штету ствара комбинација корупције са наивном похлепом и са еx-пост демагошком реакцијом политике. То се десило у Словенији. Дуго година се чинило да је пораст богатства неограничен јер је виртуално богаство нарастало по 30 одсто годишње. Када се пораст зауставио и вредност акција срозала, тада је на сцену ступила демагогија, која је потпуно зауставила репрограмирање кредита, што је још више повећало кредитни грч и депресију. 

Не доказује ли, са друге стране, привредни успех Кине да је привредни успон могућ упркос корупцији, недостатку грађанских слобода и демократије?

- Некада смо мислили да је демократија нужна за привредни успех и да без приватног власништва нема демократије. Сада Кина доказује да се капитализам и диктатура уопште не искључују. 

Аналитичари кажу да ЕУ све више подсећа на Југославију?

- ЕУ још од почетка, а сада све више и више, личи на Југославију. Сличности није могуће пренебрегнути, ради се о објективним чињеницама. Разлике у развијености држава ЕУ нису ништа мање него што су биле унутар Југославије. Проблем да ли је демократскије „један човек, један глас" или „једна држава, један глас" исто је толико важан колико је био у Југославији, а припадност појединца Европској унији је мања него што је била припадност појединаца у СФРЈ. И ЕУ, као Југославију некад, држи заједно инерција, демократични дефицит, креирање нових институција и лепи говори. Зато је у кризи, односно стагнацији, за ЕУ најопаснији „југословенски синдром", дакле уверење свих да их други искоришћавају. Стога не верујем да би ЕУ успела да преживи десет година стагнације. Упркос томе, лично се плашим распада ЕУ иако важим за евроскептика. 

(Монитор)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]