Јенс Турау: Кина – превелика за равноправно партнерство

Кина може бити важан партнер у одбрани слободне трговине. Али, Европа би требало да преговара са Кином, а не Немачка. И у тим преговорима би требало да пази на очување својих вредности, сматра Јенс Турау.

Дан у знаку Кине у политичком Берлину. Црвене заставе пред канцеларским уредом. Премијер Ли Кећијанг није дошао сам, већ је довео читав кабинет. То се зове: владине консултације.

А и на посебном економском форуму испитују се могућности да се интензивира међусобна трговина.

Немачка у Кини види могућег партнера када се ради о одбрани слободне трговине од бесних напада председника САД Доналда Трампа. Тиме се велико царство на Далеком истоку готово аутоматски нашло на страни Немачке. При томе постоји мноштво тешких проблема – чак и више него пре неколико година, ако је веровати стручњацима. Кина и даље на нелегалан начин копира западну технологију и знања, а и спречава фер инвестиције у на свом терену. Да и не говоримо о хегемонијалној политици коју води пред својим вратима, на пример, према Тајвану или Тибету. Стање људских права је и даље лоше. А у развојној политици, Кина се понаша империјално, на пример, у Пакистану или Африци.

За то време, кинески вођа се у великом стилу састаје са 16 земаља Средње и Источне Европе у Бугарској. Ускоро ће бити и домаћин самита ЕУ-Кина у Пекингу. И својом идејом „Новог пута свиле“одушевљава и овдашње привредне босове, којима се увек допадало брзо и кратко планирање у Кини, за разлику од круте бирократије у Немачкој и Европи. Томе, додуше, треба додати да та бирократија настаје и зато што се у демократији о градњи аеродрома, шопинг-центара и индустријских постројења пита већи број људи. Демократија уме да буде напорна.

Остаје непријатан осећај због тога што се Немачка и Европа окрећу Кини само засто што досада најважнији савезник с оне стране Алтантика није рационално доступан или млати око себе. И пре свега: Европа би – колико год Европској унији тренутно лоше ишло – требало да нађе заједничке одговоре; она би морала да се одупре искушењу склапања појединачних договора са Кином. Јер, азијски гигант је једноставно превелики за равноправно партнерство, па и са Немачком. Посебно не у времену пуном зађевица и нестабилности у влади.

Је ли тачно оно што је једном рекао бивши министар спољних послова Зигмар Габријел? да после Доналда Трамп више ниша неће бити као што је било у односу са Америком? И да би Немачка требало да следи сопствене интересе са другим партнерима? Како год било, и поред све атрактивности трговине, не смемо заборавити да Кина није демократија.

Ми не делимо много вредности са комунистима у Кини, без обзира на то што тренутно имамо заједничке инересе на плану слободне трговине, заштите климе и других тема. Велика вредност Европе мора бити заправо у њеној одбрани демократије и слободе. И правне државе. Протекли амерички 20. век није био тако лош. А кинески 21. досад је пружао више повода за узнемиреност.