Горан Марковић у писму Емиру Кустурици: Емире пријатељу, огради се од катастрофе и кажи да ли си подржао овај избор споменика Стефану Немањи на Савском тргу

 Драги Емире,

Како видим, био си у жирију за избор споменика Стефану Немањи на Савском тргу. Ако си гласао за, твоја је дужност, после свега што се чује у јавности, да кажеш шта је на том пројекту добро, лепо, значајно. Ако се ниси тако изјаснио, онда је важно да не ћутиш и објасниш механизам по коме је још једном и вероватно заувек унакажен град у коме сам рођен и у коме живим. Када си већ, с правом великог уметника, преузео одговорност да судиш шта је лепо а шта није, важно је да објасниш зашто је један значајни вајар, члан твог жирија, у знак протеста отишао из ваше дружине и како је пресуду о наказној скаламерији која ће заувек ружити Београд донео Никола Селаковић, чија је једина квалификација то што је Вучићев роб.

Позивам те на ово пре свега као твој старији колега и човек који се, као и ти, школовао у Прагу, граду великих естетских вредности. И сам знаш колико је важно живети у месту које одише лепом архитектуром, складним споменицима и просторима који су сачињени да годе оку цивилизованих људи. Није ми јасно како се ниси згрозио над том гомилом бесмислено изливеног гвожђа у висини од 23 метра (?!) и зашто и сам ниси побегао из жирија који ће ту хрпу неукуса довући до бивше железничке станице. Претпостављам да си већ био упознат са гомилом сличних споменика, углавном руских аутора, који неповратно руже Скопље, један лепи град који је у време релативно кратке диктатуре постао престоница кича.

И сам знаш да је свака диктатура склона таквој врсти притиска на малог човека. Од времена нацизма, када су у Кући немачке уметности излагани мишићави мушкарци са погледима упртим у светлу будућност, на пример, Победник Арно Брекера из 1939, па до бисера соцреализма какав је, на пример, Стаљинов споменик, висок 24 метра, који се налазио у Стаљинграду (Волгоград) и у то време био навећи споменик на свету. Они је демонтиран 1962. и уместо њега је постављен споменик Лењину висок 27 метара?

На филмском фестивалу у Оренбургу видео сам такође велики, претенциозни споменик извесном Чкалову. На питање ко је то, директор Завичајног музеја ми је рекао да се ради о Валерију Чкалову, пробном пилоту совјетске авијације који је погинуо на задатку. Из Оренбурга је био и први космонаут Јуриј Гагарин, али његов споменик нисмо приметили. Онда нам је директор музеја рекао да Чкалов заправо није имао никакве везе са Оренбургом, већ да је Стаљин био љубоморан на његову огромну популарност па је наредио да се споменик Чкалову из Москве премести у удаљени град на ивици Сибира…

Постоји још на стотине сличних примера мегаломанске потребе да се подизањем споменика забележи присуство диктаторских појава у времену које неумитно брише њихову безначајност. Али овај последњи, на будућем Савском тргу, има још једну особину – та скулптура је смешна. Стефан Немања није заслужио да га милиционер Горан Весић (уз, изгледа, твоју помоћ) изложи подсмеху и презиру. Позорник Весић је на себе узео улогу да, не само реализује, него и објасни (уместо тебе или, бар, Селаковића) смисао те безвредне гомилетине железа која ће штрчати испред једне вредне и стилски занимљиве грађевине каква је бивша Главна железничка станица Београда, насеобине која је после неколико миленијума постојања почела да нестаје у поплави кича.

Емире, пријатељу, бар се огради од ове катастрофе. Ја сам сигуран да ти се не свиђа оно што сте изабрали али, ако ништа друго, бар то реци, јасно и гласно. Иначе, где ће ти душа… Довољно је да сиђеш мало у наш град и погледаш преостале грађевине подигнуте између Првог и Другог светског рата. Сигуран сам да ће те оне уверити како је могуће град уређивати љубављу и осећајем за стилску лепоту. И да није потребно урбанистичким промашајима, архитектонским неукусом и споменичким шундом служити простака на власти, који ће ионако ускоро отићи. Не у историју, већ у заборав.

(Пешчаник)