Џозеф Нај: Азија после Трампа

 Када се Трилатерална комисија – група политичких и пословних лидера, новинара и стручњака, састала овде недавно, многи су изразили забринутост због пада америчке лидерске позиције у Азији.

Историја пружа одређену перспективу. Амерички председник Ричард Никсон је 1972. једнострано увео тарифе америчким савезницима без упозорења, кршећи оквир Међународног монетарног фонда и такође водио непопуларни рат у Вијетнаму. Страх од тероризма је био раширен, а стручњаци су изражавали бојазан за будућност демократије.

Наредне године, Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински креирали су Трилатералну комисију која се састаје једном годишње да расправља о таквим проблемима. Насупрот теоријама завере, Комисија има малу моћ; али попут других неформалних канала концепта „друге демократије“ дозвољава приватним грађанима да истражују начине за управљање тешким проблемима. Резултати се могу наћи у њиховим публикацијама и на веб сајту.

У Сингапуру није постојао консензус поводом Азије након Трампа. На пример, индијски и кинески чланови заступали су различите позиције око улоге кинеских инфраструктурних пројеката. Поједини Азијци и Американци различито су говорили о перспективама за успешно решење корејске нуклеарне кризе, као и великом питању да ли је кинеско-амерички рат неизбежан. И поједини Европљани брину да ли актуелна глобална неизвесност одражава успон Кине или успон Трампа.

Моја претпоставка, која је можда погрешна, а којом сам упозорио групу, јесте да САД могу да опораве своје лидерство након Трампових година једино ако поново науче лекције о коришћењу моћи са другима као и над другима. Другим речима, САД ће морати да користе своју меку моћ да створе мреже и институције које ће им омогућити да сарађују са Кином, Индијом, Јапаном, Европом и другима у решавању транснационалних проблема – као што су на пример монетарна стабилност, климатске промене, тероризам и сајбер криминал – које ниједна земља не може решити једнострано. То ће захтевати превазилажење једностраних политика и ставова у вези са успоном Трампа.

Што се тиче успона Кине, насупрот актуелном песимизму, САД ће задржати важне предности које ће трајати дуже него чак и осам година председниковања, уколико, наравно, Трамп буде реизабран. Прва је демографија. Према подацима УН, САД је једина развијена земља која ће, како се очекује, допринети глобалном расту популације до 2050. Кина, земља са највише становника, према пројекцијама ће изгубити водећу позицију од Индије.

Друга предност јесте енергија. Пре десет година, САД су изгледале безнадежно зависне од увоза енергије. Данас се, међутим, Америка трансформисала од енергетског увозника у извозника, а Северна Америка би у наредној деценији могла бити сама себи довољна када је реч о енергетским потребама, док Кина постаје све већи зависник.

Технологија је трећа предност САД. Међу технологијама које ће значити моћ у овом веку су биотехнологија, нанотехнологија и наредна генерација информационих технологија као што су вештачка интелигенција и велике базе података. Према већини експерата, иако се кинески капацитети побољшавају, САД остају светски лидер у истраживањима, развоју и комерцијализацији ових технологија.

Штавише, у погледу истраживачке базе, Америка је на четвртом месту у свом систему високог образовања. Према ранг листи Универзитета Шангај, од водећих 20 универзитета у свету, 16 су из САД, док ниједан није из Кине.

Пета америчка предност која ће вероватно наџивети Трампову еру јесте улога долара. Од спољних резерви које држе светске владе, само 1,1 одсто је у реминбију, а у доларима 64 одсто. Када је ММФ укључио реминби у валутну корпу чиме је подупрео Специјална права вучења, многи су били уверени да су дани долара одбројани. Али удео реминбија у међународним плаћањима од тада је опао. Ваљане резерве валуте зависе од дубоких тржишта капитала, поштења владе и владавине права. Ништа од тога није вероватно у Кини у блиској будућности.

Шесто, САД има географске предности које Кина нема. Сједињене Државе окружују океани, и Канада и Мексико остају пријатељске упркос Трамповој погрешној политици подривања Северноамеричког трговинског споразума. Кина се, с друге стране, граничи са 14 земаља али има територијалне спорове са некима од најважнијих као што су Индија, Јапан и Вијетнам. То ограничава меку моћ Кине. Иако географија даје Кини копнену моћ над Јужним кинеским морем, САД тамо немају територијална потраживања и уживају поморску супрематију над преосталих 95 посто територија океана света.

Али, оно што је најважније јесте да САД нису решене да ратују. Нити једна другој представљају егзистенцијалну претњу. Када је почео Први светски рат, Немачка је надмашила Британију 1900, а британски страх од немачких намера допринео је катастрофи. Насупрот томе, САД и Кина имају времена да управљају многим својим конфликтима и не морају да подлежу хистерији или страху.

САД не задржавају само горе описане предности већ такође и своје савезе са Јапаном и Јужном Корејом. У свим предстојећим разговорима са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном, Трамп ће морати да води рачуна да спречи да Кимов режим постигне свој циљ којем дуго тежи, а то је слабљење тих савеза.

У Сингапуру сам цитирао одговор Ли Куан Јуа на питање које сам му једном приликом поставио око тога да ли ће Кина надмашити САД. Рекао је „не“ јер иако Кина има талената међу 1,4 милијарде људи отвореност САД је омогућила да искористи и комбинује таленте 7,5 милијарди људи са већом креативношћу него што би Кина могла. Ако та отвореност опстане онда ће и америчко руководство у Азији или негде друго највероватније преживети.

Аутор је професор на Харварду, донедавно је био председник Трилатералне комисије Северне Америке

(Данас)