Хроника

Џон Лоланд: Србија се пење на брод који тоне

Штампа
понедељак, 30. мај 2011.

Директор студија на Институту за демократију у Паризу, оценио да Србија треба да напусти евроатлантске интеграције, цео Запад се налази у кризи која ће се завршити распадом

Европска унија се налази у политичкој, економској и институционалној кризи и полако али сигурно путује у пропаст. С друге стране, Србија по сваку цену покушава да се попне на брод који тоне, при томе плаћајући највећу цену - губитак сувереног дела територије, оценио је Др Џон Лоланд директор студија на Институту за демократију у Паризу на конференцији "Србија: стратегија опстанка" у Београду прошлог четвртка.

Према његовим речима, странци не би смели да саветују друге земље шта да раде, а то посебно важи за Србију која је имала велики број проблема као последица тог мешања странаца.

"Није пригодно да странци пројектују сопствене политичке фантазије на друге земље. Сада је већ више од 10 година како је Србија "пришла Европској породици" и од тада српском политиком доминира европско питање. За тих десет година, за колико је европска политика потопила српску, Србија није постигла ништа. При томе, Србија је платила највишу цену губљењем дела територије баш због ЕУ у коју сада жели да се учлани. Европска унија сада у све хоће да се умеша, не само што на силу управља Косовом, већ се убацује и као главни арбитар у БиХ. Том низу пораза треба додати и пораз пред Међународним судом правде прошле године. И док се рат у Босни и распад Југославије временски удаљују и даље нема уравнотежене анализе. Мислим и да пресуде хрватским генералима не би требало да буду никаква утеха Србима", нагласио је др Лоланд.

Европска унија се током последњих десет година много променила и налази се у економској и политичкој кризи. Европска конвенција за прављење устава састављена је још 2001. године. У 2005. године на два референдума је одбијено усвајање устава, да би се он онда заменио Лисабонским споразумом. На референдуму у Ирској 2008. године и он је одбијен, да би крајем 2009. године напокон био усвојен.

"Ово значи бар осам година институционалне кризе Европске уније. С друге стране имамо кризу евра. За сада четири, можда и више, чланица се налазе на рубу банкротства. Иако су облици банкротства различити, од кризе државног дуга у Грчкој до кризе банака у Ирској, узрок је исти, а то је заједничка валута. Да Португал, Ирска, Грчка и Шпанија нису имале евро, оне би политиком курса и каматних стопа могле да избегну или ублаже кризу. Овај тип кризе нису предвидели само евроскептици, већ и сами креатори еврозоне. Немци су покушали да спрече презадуженост влада Мастрихтским критеријумима, али они никада нису поштовани. Ова криза је била предвидива, али и неизбежна. Криза у којој се налази Европа је структурна и не може бити решена док се структура не распадне. Србија је први пример пацова који се пење на брод који тоне", истиче Лоланд.

Осим тога, ЕУ је и непромишљено ушла у ширење на 27 чланица. Они се суочавају и са притиском Турске за улазак у Европску унију, а њихови преговори трају већ шест година. Међутим, подсећа Лохланд, ниједна земља није водила преговоре о чланству у ЕУ, а да на крају није примљена.

"Будућност ЕУ није ништа ружичастија него њена садашњост. Улазак Турске у Европску унију би је разнео. Политичари у многим земљама и сада имају проблема због ислама, а улазак Турске би их сигурно гурнуо преко ивице. С друге стране, турска елита немилосрдно покушава да уђе у ЕУ, јер се турска исламистичка и неоотоманска елита неће смирити док не уништи кемалистичку националну државу, а то је кроз чланство", упозорава аутор књиге "Травестија: Суђење Слободану Милошевићу и корупција Међународног суда".

Он је указао и на занимљиве разлике у западној ратној пропаганди за време бомбардовања Србије 1999. године и садашње акције у Либану. Док је пре 12 година за Србију активирана масовна пропаганда демонизације Милошевића и Срба уопште, сада бомбардовање Либана једва да се појављује у медијима.

"Делује као да се налазимо у ситуацији из Орвелове "1984" где разни ратови који се воде једва да и допиру до свести људи. С једне стране, успели су ратове да учине баналним док, с друге стране, све постаје бесмислено јер се политичка ситуација мења док Запад тоне у кризу. Можда је и преломна тачка у томе био долазак Јануковича на место премијера Украјине 2006. године што је означило крај "наранџасте револуције". Познато је да су исте институције и организације које су организовале и финансирале наранџасту, организовале и "5. октобар" у Србији. Касније је то показала и победа Русије у конфликту са Грузијом, јер је тако осујећено проширење НАТО на Грузију и претварање Црног мора у америчко језеро. То је практично значило и да Украјина никада неће ући у НАТО", оценио је Лоланд.

Он је навео да Србија не треба да иде ка Европској унији и евроатлантским интеграцијама, већ да следи пут Украјине. Украјина није платила никакву цену због промене политике, већ је само прилагодила спољну политику националним интересима, сматра Лоланд.

Срђа Трифковић оценио је да у исто време имамо пропадање Србије и Европске уније, само што српска елита није тога свесна.

"Наша политичка елита се понаша као да цар и даље има своје ново одело. Кроз историју ниједна империја која је обезвредила своју валуту није опстала. Тако је Шпанија након масовног увоза сребра и злата из Јужне Америке упала у хиперинфлацију и за свега 30 година са позиције највеће европске силе пала на пето место. Велика Британија, када је из Првог светског рата изашла презадужена и напустила злато, престала је да буде империја. Сада у САД родитељи по први пут схватају да њихова деца неће живети боље од њих. За разлику од Велике депресије крајем двадесетих година прошлог века, када су прегурали кризу, данас нема кохезије између људи. Сада је то конгломерат завађених заједница и ако се настави економско урушавање скочиће једни другима за врат. Питање је времена када ће се и та империја урушити", напоменуо је Трифковић.

Аутор: Милош Обрадовић

(balkanmagazin.com)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]