Драгољуб Живојиновић: Европа тражи од нас да будемо послушни

Академик Драгољуб Живојиновић, аутор књиге „Невољни ратници – велике силе и Солунски фронт (1914-1918)“, која је после три године имала и друго издање, у разговору за „Актер“ каже да су Срби увек били и увек ће бити за велике силе – које ми не уважавамо, а они нас, наравно, газе – невољни ратници.

Зашто?

– Зато што Срби увек верују да су велика сила, велики народ, да су велики војници и ратници и да могу да победе сваког. Њима није до живота много стало. Живот је овде јефтин, што у западном свету није случај. Ми смо народ који је одавно проглашен за онај који хоће да руши царства, империје и краљевине. Кад то радите, онда значи да ви против себе водите и доводите и све друге царевине које су вам непријатељске јер то може и њима да се догоди. У ранијим временима сви су цареви и краљеви били браћа. Узајамно су се штитили и тај монархијски легитимизам био је снажна веза између њих која их је штитила. Многобројни владари у Европи били су из исте колевке, често су имали заједничке претке у породицама, потицали су из исте земље.

Где је ту Балкан?

– Кад погледате балканске земље, имате немачку династију у Румунији, Бугарској и у Грчкој. Једно време је немачка династија била и у Албанији, кад је ова држава настала. Само Срби и Црногорци не дају, него држе своје домаће династије. Онда наравно нема солидарности. Отуд невоље са Турцима и Аустријанцима. Наравно да су увек на мети.

Имамо ли ми Срби уопште пријатеље?

– Пријатељи у политици, ако сте то мислили, не постоје. То су наше илузије које често не злоупотребљавамо као реч, него просто занемарујемо као чињеницу да пријатељство нама доноси велике жртве и страдања. Јер велика сила, осим у неким изузетним случајевима, никад неће хтети да ратује за једну малу земљу. Енглези до 1914. и 1915. године никад нису послали своје трупе у унутрашњост Балкана. Французи такође, сем што су нешто чачкали тамо по приморју, али даље не. Руси су били једини као континентална сила. С обзиром да су Словени и православци, они су то сматрали својом интересном сфером, па су се тукли са Турцима и рушили турско царство из својих разлога. Онда смо им ми тако били згодни да нас неку годину заштите, па нас онда препусте судбини, као што је био случај 1812. године. Наполеон је напао Русију, а она је овде потписала мир са Турском, закључила Букурештански уговор и пустила Турке да се са нама разрачунају.

Савезништва?

– Савезништва су, наравно, привремена ствар. Некад су корисна, а некад нису и некога спутавају, али земље се осећају јачима и снажнијима када су са неким заједно у савезу или у некој заједници. Рецимо, када су се Руси са Французима сложили 1893-1894. године и склопили те чувене уговоре, ко би могао и помислити да ће једна реакционарска царска Русија склапати некакав савез, малтене ратни, са Француском, која је десет или петнаест година пре тога поражена од Пруске. Они су се скупили заједно иако су далеко, један на једном, други на другом крају Европе, зато што им је Немачка заједнички непријатељ. Заједничка им је претња. То је почетак оног чему ће се после невољно придружити и Енглеска, а где ћемо се и ми у Првом светском рату наћи у том савезу.

Ви сте изјавили да су Срби жртве својих заблуда.

– Јесу. Има много заблуда ако почињемо од почетка 20. века. То што смо се борили за ослобађање наших људи у старој Србији и Македонији није била заблуда, већ потреба и наша дужност због страдања нашег народа, који је вапио под турским терором. Али ако идете мало даље, цео тај несрећни Први светски рат, ту катастрофалну, трагичну одлуку да ратујете против Хабзбуршке монархије и да хоћете да ослобађате њене народе и да се уједињујете са њеним народима, са Хрватима и Словенцима... Тиме смо прво довели себи на леђа велики број непријатеља. Поред Аустроугарске, Немачку, Ватикан и Католичку цркву. Том једном непромишљеном одлуком ми смо себи натоварили велике невоље. Правили заблуде од југословенства. Ослобађали неког који није хтео да буде ослобођен, уједињавали неког који није хтео да се уједини и да живи са нама. То су заблуде које су нас коштале и коштају нас до данас.

Није завршено?

– Нас стално неке невоље сустижу. Ако нису велике силе, онда нас сустижу Хрвати, Словенци мање. Онда нас сустиже Католичка црква, католичка хијерархија, Ватикан. Онда нас сустижу лоши односи наших комшија – Бугари, Арбанаси, Мађари, да не кажем за Аустријанце. Сустижу нас, као што рекох, невоље са католицима, а сад у последње време са исламом и муслиманима. Зна се ко подржава ислам у свету, то је већ познато и није ништа необично. Знамо да неке велике силе држе страну том исламском екстремизму и на наш рачун плаћају неке своје дугове. Смирују Саудијску Арабију, а ратују у Ираку, Авганистану и Пакистану, а овамо тврде: „Ево, ми вам штитимо муслимане на Косову и у Босни.“

Шта Европа хоће од нас?

– Европа тражи да будемо послушни. Косово су признали као независно и морају нешто да раде са њима, морају да их помажу и да их држе. То јесте формирање друге албанске државе на Балкану. И њу су створиле велике силе – Аустроугарска, Италија и Немачка да би Србији и Црној Гори спречиле излаз на море. Прича нам се сада понавља у одређеном смислу. Наш трагични пут се понавља, да тако кажем. Или немамо довољно паметних и одлучних људи или немамо довољно јединства да избегнемо те хаварије на које налећемо. Ми смо превише били, па и данас се то види, темпераментан, често непромишљен свет. Ако ви емотивно делујете, што ниједна западна држава не ради, односно народ, они то не разумеју. Код њих је све прорачунато, рачунање и предвиђање шта може да се деси, што код нас није случај“.

Какве су то игре?

– То су све комбинације и игре које велике силе дозвољавају себи да их играју, наравно на наш рачун. Тиме подстичу унутар наше нације одређене снаге које одударају од једне националне линије која би била некаква одбрана. Стварају се некакве невладине организације које финансирају ти инострани интереси. На тај начин улази страни новац и тако разарају национално ткиво, националну политику, уништавају јединство земље, без обзира какво је оно, да ли је слабо или није. Велике силе, наравно, користе слабости система и личности који постоји и увек су постојали у овој земљи, и обрачунавају се са том творевином која се звала Југославија, ма каква она била. Да ли била краљевина, или република, некаква диктатура комунистичка или социјалистичка, није важно. Њима та Југославија смета. Они подржавају Словенце, Хрвате, Црногорце, Македонце, и наравно Арбанасе.

Где је у томе Енглеска?

– Они су у неко време били сила, када су нама стварно правили велике невоље и користили су нас за своје циљеве и онда нас шутнули. У овим новијим збивањима двадесетог века Енглези више нису сила која одлучује толико јер су их заменили Американци.

Да ли је то на неки начин наставак енглеске политике?

– Можемо тако да кажемо, али Американци су Американци и они су вођени другим интересима. Њих интересују другачије ствари него што интересују Енглезе. Они хоће светску глобалну политику, светски систем у коме ће они бити највећи корисници, да диктирају све од привреде и финансија и свих других облика живота једне земље и једног народа. Да диктирају верско и културно понашање, да намећу своје методе понашања. То наша омладина одмах прихвата и чини им се врло атрактивним и привлачним. Могу да се одевају и понашају како се понашају, шминкају, да носе нека одела, ципеле, фризуре. Да се друже у неким групама које су за наше друштво још увек нешто необично, да не кажем страно.

Где смо ми ту?

– Ми смо још увек у великој мери, мада све мање и мање у односу на ранија времена, традиционални народ. Међутим, наша традиционална снага нестаје нестанком српског села. Како се села празне, ви више немате традиције српског патријахалног друштва. Многа домаћинства су затворена, народ је напустио своје куће, домове у којима су некад њихови преци живели, где су се они евентуално и родили. Нема ђака, школе се затварају. У Шумадији, у мом родном селу не може да се скупи десет ђака у први разред. Све то те велике силе знају о нама. Док су нас у ранијим временима познавале површно, сада нас познају врло добро и играју на те наше слабости. Тиме разарају наше национално, верско и друштвено ткиво.

Шта даље?

– Ткиво народа је једноставно разваљено, а ми сада више не знамо где смо. Ко где плови и где плови овај српски државни брод то нико не зна. Ми се ломимо. Постоје значајне снаге које су за Русију и за словенство, мада ни они нису више заинтересовани за нас. Они су светска сила од које Европа и шире зависи за енергију, нафту, гас, а истовремено сви меркају како ће шта да отму од Русије.

Ко то мерка?

– Меркају сви, Кина на једној страни, Јапан с друге стране. Меркају Американци јер у Сибиру су огромна неиспитана богатства. Те територије су полупразне, да не кажем празне. Сви могу да кажу, од Мадлен Олбрајт до Бжежинског: „Шта ће Русији толика територија кад она нема народа да ту територију настани“. Кинеза има милијарде, Индуса такође, а Јапанаца на стотине милиона. Свет је у превирању, па и не можемо да се склонимо од тога, а изгледа и да не желимо. Идемо у тај осињак који се зове Европска унија. Избегавамо НАТО јер то би значило дефинитивно рушење суверенитета и зато лутамо. Ко зна где ћемо да стигнемо.

Да ли они стварно желе да нас приме и да ли ми уопште и треба да уђемо у ЕУ?

– Ми ћемо на крају ући у ЕУ, али не под условима који ми хоћемо, већ по онима које Унија намеће свима. Наравно, ми ћемо у тој ЕУ бити шегрти. Ми смо мала земља, са малим бројем људи, са изгубљеним идентитетом, а што њима и одговара. Тај глобални покрет који, бар на површини, заступају велике земље, иде на то да слаби чврстину једног народа кроз тај глобализам или мундијализам. Они су сада дошли на једну сјајну идеју, са њиховог становишта, да праве Европу регија. Све европске државе се претварају у регије и тиме се губи идентитет народа, нације, заборављају се традиције и прошлост. Сви се укрупњавате у једну општу масу и ко опстане – опстане. Не знам да ли ће се и ко сетити да му је слава Свети Никола.

Ко и шта тиме губи?

– Велике силе неће изгубити ништа или врло мало од свог идентитета. Мада су и оне много изгубиле. Та Европа будућих регија неће тако брзо да се створи. Тиме ће доћи до разбијања оних чврстих језгара, која се лако не могу разбити, осим неким ратовима. Ако ви Војводину претворите у регију, ако ћете од Шумадије да направите регију, од Санџака, од Мораве, ви сте тиме разбили хомогеност Србије и онда је то отворено за свакога.

Како се одбранити од тога?

– Немате начина да се одбраните. Немате војну силу, а све је створено тако да ви морате да идете у те организације. Ако хоћете да опстанете на било који начин, морате да идете у НАТО, морате да идете у ЕУ. Другим речима, морате да играте какву вам они музику пуштају. Немци су изгубили два рата и схватили су да ратом не могу да стварају то што желе. Они су радна нација и својом економијом, природом, организацијом и капиталом доспели су на чело и сада диктирају свима. Онима којима не могу да диктирају, а то су Русија и САД, са њима су у пакту. То је леп пример како једна велика земља схвата реалност ситуације. „Морамо са Русима, Русија је извор енергије, са друге стране, идемо са Американцима, они су нас окупирали још 1945. године, имају своје војне базе и атомско оружје у Немачкој, они су наш штит“. То су интереси, и где ви можете као један мали сића да се против тога борите и супротставите.

Изгледа да не постоји начин да Србија опстане у ЕУ или ван ње?

– У ЕУ су ушли Бугари, Румуни, Грци, Словенци, а и Хрвати ће ући ускоро. Остали смо ми, Босна, Црна Гора, Македонија и Косово. На крају сви ћемо ми морати да уђемо, али треба од нас отклонити све могуће отпоре, који ће евентуално, ако преостану, можда бити поводи за сукобе унутар саме Уније у будућности. Сад нас треба толико умесити да радимо ствари онако како нам они кажу.

Ваша књига „Невољни ратници“односи се на Први светски рат и није можда директно у вези са овим што нам се догађа сада, али зар „семе“ није посејано још тада, пре скоро један век?

– Ова књига сведочи да су многа питања из тог времена остала мрачна, нејасна, недоречена и намерно скривена о правој природи нашег савезништва са великим силама, а посебно са Великом Британијом. Пошто сам имао прилике – да кажем да сам био привилегован – ушао сам у неке архивске приватне фондове најистакнутијих британских државника, људи који су водили британску војну, дипломатску и ону праву политику. Нашао сам грађу која је скривана, није употребљавана, а британски историчари су то знали, али су избегавали да о томе говоре. То је била црна тачка. Они су то секли и склањали оно што је било најделикатније, оно што је оптуживало Британију и њене владајуће кругове. Када сам добио прилику, кренуо сам „као слон са сурлом да усисавам“ и доста тога накупио: приватних и званичних докумената из архива, записнике кабинетских седница, одбора. Ту има и америчке, француске, италијанске и наше грађе, као и текстова из енглеске штампе.

Да ли је Првим светским ратом почело и уништење Србије као државе?

– Све европске земље су тај рат доживеле као велико крварење. Ми смо једну четвртину становништва изгубили, земља је била разорена, рат се водио на нашим просторима, а ту је био фронт четири године. То је све било изровано и разорено. Наравно, људи су најдрагоценији, а они који су преживели и вратили се били су инвалиди, осакаћени и болесни. Неки су отишли у рат 1912, а вратили се 1921. и 1922. године. Домови су били затворени и заустављени у некаквом свом животу. Рат уништава људе, не само оне што погину, него и оне који се врате, то више нису исти људи. Ретки су они који преживе ратне хаварије и остану читави, али их има.

Шта нам је донео Други светски рат?

– То је нешто што је нас докрајчило и гурнуло нас у један систем који је уништио виталне сокове. Српски народ је и у том рату страдао жестоко, а ту су и погибије, стрељања, бежанија и исељавање. Останак наших истакнутих људи, официра и интелектуалаца у разним логорима у Немачкој и Аустрији, умирање и одлазак у бели свет, Америку, Канаду и Аустралију. Знате, ми смо мали народ, као комарац, а кад комарцу ишчупате ногицу онда излазе црева. Та хеморалгија из Првог рата после релативно кратког затишја од двадесетак година, што није довољно да се изврши репродукција, наставила се у Другом рату. Све се наставило са ИБ-ом, па са страдањима по политичкој линији. Политичка елита Србије била је или осуђена, или стрељана, или је просто нестала у разним процесима. Тај креативни део сеоског и градског становништва био је лишен своје имовине, грађанских и других права. Отимањем имовине прекинут је привредни живот који је могао да се настави. То је катастрофа.

Југославија?

– Иако су многи хвалили Пашића и регента Александра, увек сам говорио да је њихова одлука да ратни циљ Србије постане борба за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца за нас била најкатастрофалнија одлука у 20. веку. Југославија је српска гробница, у коју нас још увек сахрањују. С друге стране, дешава се нешто код многих људи, озбиљних или мање озбиљних, да кажу: „У Југославији нам је било боље, живело се боље, били смо запослени, путовало се и могли смо да идемо где смо хтели“. Има и оних који жале за Југославијом“.

(Актер)