Хроника

Драган Бујошевић: Косово се за Србију држи о Резолуцији 1244

Штампа
петак, 10. септембар 2010.

Да се Косово врати под контролу Србије жели 52 одсто становника Србије, а само 15 одсто верује да је то и могуће. Чак 24 одсто становника Србије мисли да ће Косово бити независно, а пет одсто то жели.

Народ јасно разликује жеље од стварности. Питање је да ли и српска политичка елита има ту особину. Или, још прецизније, да ли је писањем заједничке резолуције са Европском унијом политичка елита показала да разликује стварност од жеља и могућности.

Стварност је да се Косово за Србију држи о Резолуцији 1244. И стварност је да се у њој три пута помиње територијални интегритет и суверенитет Србије и да се пет пута помиње документ из Рамбујеа по коме статус Космета решава референдумом становништво које живи на њему.

Стварност је да је Србија поднела резолуцију којом је покушала да добије оно што је веровала да ће добити у одлуци Међународног суда правде. Али овога пута није веровала да та битка може да се добије као што је веровала да ће добити ону судску.

Стварност је и да је иза једног текста резолуције стало свих 27 земаља ЕУ, 22 које су признале независност Косова и пет које то нису учиниле. Владајући Београд је сматрао да је то тренутак истине, да мора да преузме на себе терет и ризик одлуке о будућности земље и народа.

Стварност је и да се политичка елита Србије поводом резолуције ЕУ разврстала у два блока: за резолуцију су ДС, Г17 плус, СПС, ЛДП, СПО... док је СНС, ДСС, СРС... сматрају „одрицањем од заштите државног суверенитета над Косовом”.

И један и други блок ће нас уверавати у исправност свога става о резолуцији коју је лондонски „Гардијан” описао као пример „конструктивне двосмислености”. Нема сумње да ће владајући Београд ову чињеницу користити прво у разговору са свим оним земљама које је уверавао да подрже његову претходно послату резолуцију, доказујући да није одустао од својих „црвених линија”. Са истим објашњењем ће морати да се појави и пред домаћом јавношћу.

У јачању своје позиције власт ће користити четири кључна аргумента. Први, имамо подршку ЕУ и Уједињених нација. Други, питање Косова је опет у Савету безбедности, где Русија и Кина имају право вета. Трећи, замислите последице самоизолације да се нисмо договорили са ЕУ. Четврти, нисмо обећали ништа што би оспорило тврдњу да независност Косова нећемо да признамо.

Али домаћу јавност ће много више занимати да јој власт испоручи сасвим опипљиве резултате на пут Србије у Европу; доказе о бољитку живота Срба на Космету и разлоге за храњење националног самопоштовања и достојанства. Кључни савезник владајућег Београда у томе ће морати да буде управо Европска унија, она која га је упозоравала на последице, ако изостане договор са њом.

Када би било тачно да иза договора о резолуцији стоји спремност ЕУ да разговара о посебној аутономији севера Космета, екстериторијалности српских светиња и посебном статусу енклава, већина садашњих противника резолуције би је радо потписала.

(Политика)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]