Добрица Ћосић: Хрвати су из 20. века изашли као победници јер су имали Тита

За књигу "Мој београдски дневник" Дарко Худелист приредио је и свој никад објављени интервју с Добрицом Ћосићем из 2011. који у Магазину представљамо у скраћеном облику

“Будући да сам дотад, до вељаче 2011, углавном већ прикупио сав материјал који ми је био потребан за књиге на којима радим, а био сам и у врло зрелој фази рада на ‘Мом београдском дневнику’, није ми сметала ова Ћосићева тежња да се на један мало другачији (рецимо, тактички промишљенији) начин представи хрватској јавности”, пише у уводу за овај интервју Дарко Худелист.

Зашто у својим романима - почевши од првијенца ‘Далеко је сунце’ из 1951. све до ‘Времена смрти’ из 1970-их, а и касније - толико инзистирате на постављању питања цијене српских жртава у оба свјетска рата, Првом и Другом? Што се за Србе догодило неповољно у оба та рата?

— Срби су оба свјетска рата изгубили у миру. Зато сам у својој приступној бесједи у САНУ 1977. и изговорио ону компромитантну мисао: ‘Срби добивају рат, а губе мир!’

Зашто су баш Срби, по вашем мишљењу, испали губитници?

— Хрвати су створили своју националну државу. Словенци такођер. Та су два народа остварила свој национални циљ. Не у потпуности, али створили су неку своју државу коју они сматрају побједом. Зашто ви славите 1991? Зато што сте те године остварили свој вјековни национални циљ.

А што Срби славе?

— Срби више не славе. Срби славе Сретење, због сретењског устава (из 15. вељаче 1835., оп. аут.), када је један у бити безначајан, али садржајно ипак значајан правни документ назначио српску државу, још у турско доба. Дакле, Срби су капитулирали са својом афирмацијом побједа у рату.

Али у Хрватској се сматра да су Срби, као савезници сила Антанте, у Првом свјетском рату побиједили. Хрвати су ту на неки начин чак мало и завидни Србима, јер су у том истом рату били на пораженој, аустроугарској страни. Многи Хрвати мисле да се Срби праве и важнима величањем своје улоге у Првом свјетском рату: пробојем Солунског фронта, својом ‘албанском голготом’ зими 1915. на 1916. итд... Моје питање гласи: зашто Добрица Ћосић толико хваљену српску побједу своди на њезину супротност, тј. пораз?

— Не поричем ја српску побједу на Кајмакчалану и у биткама на тзв. Источном фронту. Али поричем цијену тог рата и те побједе. Цијена је била грандиозна. Као што сам вам већ протумачио, Срби су направили повијесну грешку што 1915. нису прихватили ‘Лондонски пакт’. Повијесни исход неуспјеха Краљевине Југославије показује да су они тај рат изгубили. Исход рата показује да је та побједа узалудна, трагична и само једна велика жртва.

Али послије тог рата је настала једна нова држава.

— Врло несретна држава, неуспјешна у сваком погледу.

Говоримо о Краљевини Југославији.

— Ту државу, као што знате, Хрвати нису хтјели. Хрвати, као што знате, нису гласали за Видовдански устав. Ви такођер знате да је вођен велики референдумски, плебисцитарни отпор уједињењу, гдје је ХСС скупио, ако се не варам, 160 тисућа потписа против уједињења. А улазак Хрвата у Народну скупштину у Београду завршио је српским злочином, убијањем браће Радић. И, у суштини, моралним крахом те државе. Тада је пропала Краљевина Југославија: она није пропала 1941, она је пропала 1929.

Како ту гледате на Споразум Цветковић - Мачек из 1939.? Фрањо Туђман је на њега гледао одушевљено јер је сматрао да је Бановина Хрватска, која је настала тим Споразумом, идеал неке будуће самосталне хрватске државе. Оживљавање Бановине Хрватске био је, на неки начин, његов идеолошки пројект.

— Свакако. Не мислим да је погријешио у том мишљењу.

Да синтетизирамо. Први и Други свјетски рат - је ли та два рата Србија добила или изгубила?

— Хисторијски их је изгубила.

А тко им је одузео побједу?

— Одузета им је у Маастрицхту. Одлука у Маастрицхту, у просинцу 1991. Прихваћање сецесије по Уставу из 1974.

То долази послије, али у раздобљу, нпр., Другог свјетског рата - што су Срби криво направили?

— Па није било добро то што смо се борили под Коминтернином идеологијом и што наша комунистичка браћа из других земаља нису била за Југославију, него су хтјела искористити ту борбу за стварање својих самосталних држава - што су и искористила.

А ви то тада нисте знали?

— За вријеме рата нисам знао. Ту сам идеју први пут чуо од Едварда Кардеља 1957, кад смо писали Програм СКЈ.

Није ми јасно: зашто, по вашем мишљењу, Срби нон-стоп, у 20. стољећу, испадају као губитници, а Хрвати као побједници? Испада да су Хрвати генетски супериорнији спрам Срба.

— Па, Хрвати као предност имају Тита. То је огромна предност. Одлучујућа предност.

Мислите да је то узрок свему?

— Није узрок свему, али је одлучујућа предност јер је Тито заокренуо тај брод, под утјецајем хрватске и словенске комунистичке елите, на 8. конгресу СКЈ 1964. И полако водио к амандманима и Уставу из 1974.

(...)

ХУДЕЛИСТ О ДОБРИЦИ ЋОСИЋУ: НЕМА ЋУД ЗЛОЧИНЦА, АЛИ КАРАЏИЋ ЈЕ ЊЕГОВО ДЈЕЛО

Добрица Ћосић има мекану природу, међутим та блага нарав, кад год би тијеком наших дугих разговора посумњао у мене, у трену би се знала преокренути. Тада би се обраћао повишеним тоном, комесарски, почео би испитивати какву то књигу о њему пишем, како ће он бити у њој приказан, зашто Хрвати мрзе Србе и зашто мрзе њега. Његов карактер садржи обје компоненте: и благост и ту, комесарску, црту, каже Дарко Худелист, публицист и новинар тједника Глобус, чија нова књига “Мој београдски дневник” у издању Профила за неколико дана излази из тиска.

Худелистова књига је “групни портрет” главних ликова политичке сцене Србије који су, поткрај 80-их и почетком 90-их, углавном окупљени око Српске академије наука и уметности (САНУ), стварали идеолошку платформу за пројект велике Србије, чије се реализације “другим средствима” прихватио Слободан Милошевић. У галерији тих ликова средишње мјесто заузима Ћосић, “отац српске нације”, академик, књижевник и политичар, кратко вријеме (непуну годину дана, од липња 1992. до свибња 1993.), предсједник такозване Савезне Републике Југославије, точније - савеза Србије и Црне Горе.

Портрет Добрице Ћосића, каквога је у свом “Београдском дневнику” приказао Худелист, нипошто није кроки, већ слојевита слика с најфинијим нијансама, 3Д снимка 90-годишњег Ћосића. Худелист је од 2006. до 2011, у бројним сусретима, провео сате и сате у разговору с Ћосићем, што му је као врсном новинару, али и особи с истанчаним даром запажања, дало прилику да дубински сними човјека, чије су политичке идеје, кад се Милошевић прихватио њихове реализације, оставиле трагичне посљеднице на судбине стотине тисућа људи.

Раздобље живота у којем је наизмјенце, мјесец дана живио у Београду, мјесец у Загребу, састајући се и разговарајући с Ћосићем, Михајлом Марковићем, Дејаном Медаковићем, Борисавом Јовићем…, Худелист не назива узалуд својим животним потхватом. Да би га остварио, унајмио је стан у Београду (прво у Кнез Михајловој, потом у Змај Јовиној). Пробити, међутим, тврд обруч око Ћосића, пуног неповјерење према хрватском новинару који му долази нетом након што је објавио књигу “Туђман: Биографија”, чинило се немогућом мисијом.

“Ћосић ме, кад сам до њега покушао доћи крајем 80-их, хладно одбио. Сада, кад сам одлучио преселити се у Београд, како бих радио на пројекту радног назива ‘Распад Југославије’, хтио сам ићи на сигурно”, говори Худелист док разговарамо у његовом загребачком стану.

“2006, кад сам кренуо у овај свој животни подухват, који сам дуго планирао, нисам ништа хтио препустити случају”, пише Худелист у књизи “Мој београдски дневник”. “Замолио сам двојицу својих колега из Београда да ми осигурају квалитетан контакт с Ћосићем и да га увјере да ме не смије одбити. Били су то ондашњи главни уредник НИН-а Слободан Рељић и водећи српски публицист у задњих неколико десетљећа, аутор двије књиге о Добрици Ћосићу и чак четири књиге о Слободану Милошевићу и Мири Марковић, Славољуб Ђукић. Добио сам, на вријеме, сигнал и од Рељића и од Ђукића да ће ме Ћосић радо примити и разговарати са мном, колико буде требало. И то сам, негдје у рано прољеће 2006., сматрао ријешеним.”

Ствари су се, међутим, ненадано закомплицирале. Кад га је Худелист из Загреба назвао како би договорио први сусрет, Ћосић му је хладно изговорио да нема жеље с њим се састати јер је прочитао неке његове текстове и да га је то што је прочитао страховито разочарало, а због наказних стајалишта о Србима и њему особно - како му је рекао - чак и увриједило.

“Облио ме хладан зној. Што сад то треба да значи?”, пише Худелист у књизи “Мој београдски дневник”. “Срећом, у том истом телефонском разговору брзо смо установили да се он забунио те ме замијенио за некога другога. Испричао ми се, одмах, због те омашке. И тада смо се договорили да ћемо се, кад у свибњу 2006. дођем у Београд, састати, упознати се и договорити се о свему.”

Тако ће убрзо, 10. свибња 2006, доћи до њихова првог сусрета, на трећем кату зграде у којој је смјештена САНУ. Након првог и више него куртоазног разговора с човјеком кога Худелист назива “већом институцијом од саме САНУ”, тијеком сљедећих година заредат ће њихови сусрети на мање службеним мјестима: по београдским ресторанима и каванама, но понајвише на Дедињу, у Ћосићевој вили, одакле се поткрај 2007. преселио на Палилулу, па чак и у Ћосићеву родном крају, у Великој Дренови, надомак Крушевца.

Аутор Дарко Худелист

(Јутарњи лист)