Дејан Мијач: Вучић није тема, он је невоља; Александар Карађорђевић је погрешио са стварањем Југославије

 Дејан Мијач (86) споро хода, полако говори али, још увек, брзо мисли. А кад већи мисли, сматра да има право и да каже. А то право, вели, проистиче из унутрашње слободе коју је славни позоришни редитељ ( његов опус бележи више од 170 режија) освајао и усвајао, па смо од питања слободе и кренули у овом разговору.

– И та слобода. Под њом ја подразумевам једно, други друго, трећи треће… Ја под слободом подразумевам то да немам зазора, то јест да могу у данашње време да имам тај луксуз да немам зазора да ме негде неко чека да ме клепи због нечега. Или, баш ни због чега. Има и тога. Измисле ти, натоваре, исконструишу, једноставно уваљају те у лаж. Слобода мора да рачуна на то да такве опструкције не постоје и оне за мене не постоје. Наравно, ја сам врло ограничен у свом дејству, поимању и праву да будем информисан, али у оквиру тога што је зона у којој могу да се крећем и која је мени неопходна да бих имао осећај да нисам под присмотром, да нисам искоришћен, злоупотребљен, скрајнут.., ја сам слободан.

Јесте ли одувек били слободан човек?

– Кад гледам овако уназад, мислим да јесам?

Јесте ли некад били принуђени, или сте сами хтели, да направите неки компромис у односу на слободу и на то да мислите и поступите слободно?

– Нисам ја био у ситуацији да бог зна шта одлучујем. Одлуке нису биле код мене барем кад се ради о нечему што се тиче и других људи. Увек сам одлучивао о себи и у име себе. Ја сам, рецимо, дуго времена живео у убеђењу да сам преиспољна кукавица. Можда и јесам, али у одређеним тренуцима када је требало казати или – или, урадити нешто што би ме коштало или могло да ме кошта одијума , ја сам се увек одлучивао да кажем или урадим по цену било чега.

Чак сам изабрао и професију у којој сам имао, не само могућност, него и обавезу да саопштавам оно до чега сам дошао и оно што мислим да је вредно некоме рећи. Без те унутарње слободе нема могућности за било какво општење. Не дијалог, него општење а то значи интелектуални, па ако хоћете и биолошки, додир са својом средином и са људима уопште. Ја сам то радио тако да сам на крају, када све саберем и сада када сам дефинитивно смирен – немам шта ни да тражим, нити очекујем да неко од мене нешто захтева, схватио да сам био, на неки начин, човек који није могао бити у одређеним границама. Мене нису могли да сместе у било чији шаблон.

Шта је са слободом данас, како је и где видите и колика јој је цена?

– Слободе, оне које негде пројектавана у оним захтевима француске буржоаске револуције није било никада, чак ни у њој самој. Одмах након револуције, али и у току револуције, постојала је контрареволуција, постојао је терор, постојао је Робеспјер и припремао се терен за Напоелеона. Скрајнут је краљ да би дошао цар, неки тип са Корзике, неки чизмаш да буде цар који није имао никакво право да то буде, барем по ономе што је нудио као програм. Другим речима, извео је на сцену буржоазију која је сменила један систем владавине и наметнула свој и то жестоки експлоататорски систем, невиђен до тада у историји човечанства. Дакле, сваки од тих покрета и програма који су као прокламовани циљ имали слободу, не ону унутарњу, него слободу за све, били су програми лажова, хуља, пљачкаша, одвратних људи који су само гледали да се наметну и обогате.

Какву данас слободу живимо и уживамо?

– Исту такву. Од када је света, тако је.

Рођени сте у првој трећини прошлог века, трошите прву трећину овог. На шта вам личи онај претходни, а на шта овај у којем смо сада?

– Ја сам доживео велики историјски слом у мом раном детињству. Нисам то тада знао, али сам осећао свим својим бићем. Испричао бих вам како је то изгледало. Дакле, 6.април 1941. године ја сам ученик првог разреда основне школе. Петог априла била је Врбица, нас су водили прво у цркву, а онда у биоскоп да гледамо “Чаробњака из Оза”, филм у боји америчке продукције. Сутрадан је био бомбардован Београд. Сећам се тог дана, био је леп и ведар, сутрадан су почеле кише. Одједаред као да неште грми, тутњи… Прво сам видео да су пчеле које су биле испред куће у пчелињаку заћутале, иако је био сунчан дан. Невероватна тишина и нека чудна, потмула тутњава. Иза те тутњеве дошле су колоне избеглица и немачки “месершмитови” који су немилице тукли по њима и убијали људе у колонама. Одједном је после те тишине настала бука. Пре тога је био склад. Ја сам имао складно детињство а од тада наовамо никада више нисам имао склад и никада више тишину. То није било изгубљено само једно детињство него читав један свет. Рат је трајао четири године, а након те четири године кад бисмо говорили пре рата говорили смо као да је то било стотинама година пре, пре саме историје. Јер, између тога десило се нешто невероватно. Ми смо очеквали да ће да буде слом Немачке и онда ће доћи наши савезници, ослобити нас и наставићемо тамо где смо стали.

Нисте наставили.

– Наравно да нисмо. Дошло је нешто дијаметрално супротно оном складу, нешто дивље, безочно, лажно које је почело са страшним убиствима и репресијом да би терором утерало страх у народ и тако се наметнуло. Окупација је била страх. Пре рата, ја се не сећам да је било страха. Моја основна школа, четири разреда основне, био је Други светски рат. Он је био моје школовање. Учио сам га на најкрвавији и најнепосреднији начин: са стрељањима, вешањима, терором…..

Како бисте дефинисали период од 1945 наовамо?

– Рекао бих ово. Било је појединачних убистава и било је прилично крви – невероватне за наше појмове у то време – а сада је време које нема толико крви, али има масовне жртве. Немерљиве у односу на оно које је тада било дошло.

Претпостављам да посматрате људе. Шта видите и шта можете чути од њих, је ли могуће још нешто научити?

– Ја сам давно престао да учим било шта. А људе? Људи су људи, имају своје интересе који су врло мали и врло приземни и мера тих интереса је и мера њихове људскости. Сведок сам безбројног понављања једног те истог и чињенице да ништа није вечито. Знате колико сам ствари, које су изгледале величанствене и неуништиве, видео у краху. Према томе, залагати се за било шта што је само профитабилно, мало је и ништавно, уколико то није покривено душевним задовољством. Не задовољством доброг варења после богатог оброка, него миром у души својој. Бити на тај начин миран и спокојан то је велика уметност. За то један живот, барем овај мој, који је и дугачак, није довољан да се научи.

Може ли данас ишта појединац, осим да гледа своја посла. Шта за вас значи та синтагма “гледај своја посла”? Је ли то шифра за кукавичлук или је то легитимно у тражењу оног мира о коме сте претходно говорили?

– Нисмо сви подједнако позвани да учествујемо у ономе што се зове стварање историје. Има их који су више и који су мање. Страшно је што некомпетентни узимају за право да они буду крмароши и креатори будућности. Међутим, ако је човек миран у себи то не значи да може бити задовољан. Мир и задовољство нису исто. Мир је једно напрегнуто стање и човек је дужан да то напрегнуто стање држи у себи, али уколико дође до ситуације да га неко угрози у праву да има своју равнотежу онда је, по мени, дужан да каже нећу.

Кад чујете “српски народ” која је прва асоцијација? Кад чујете израз грађани – има ли их?

– Српски народ! Та синтагма је била доста ефикасна када је тај народ требао да гине за те неке наметнуте идеале који су заправо били ништавни. Рецимо, жртвовати Србију онако како је она била искасапљена у Првом светском рату да бисмо добили прву Југославију и све оне проблеме које је то зло носило у себи, не само да је велика цена, него бесмислица и ужасна историјска грешка.

Мислите да је престолонаследник Александар погрешио са стварањем Југославије?

– Дабоме. Ко је њега гурнуо у то, мени није јасно.

Југославија се, на неки начин, чинила логичним следом ствари тих година и тенденција народа који ће у њу ући?

– Ако ме питате да ли је то са Југославијом могло и требало, овако ћу вам одговорити. Југославија, једна па друга, доста проблематичне и кошмарне, али народи су инклинирали ка томе, тражили су неку равнотежу, тачку ослонца где би то мировно стање потрајало и налазили су их у југословенству. Убеђен сам да је, рецимо, било која од Југославија потрајала још 50 година био би успех и сви бисмо постали Југословени. Не може то за педесет година, морају најмање три генерације. Онда би то све било у реду. Југославију су направили људи који нису били са ових простора, по својој вољи и мери и они су је и растурили кад им је то било згодно за неке успутне циљеве.

На шта вам данас личи престоница? Примећујете ли ово стално вајкање за неким бољим, лепшим, културнијим, срећнијим Београдом? Чекајући вас испред ваше старе зграде и посматрајући њену отмену фасаду и сам сам имао утисак тог неког лепшег Београда. Да ли је то варка или је заиста тако?

– То је Београд који се дизао из пепела и покушавао врло спонтано, природно и без неких програма да се упише у велике градове, јер је осећао и био свестан потенцијала који је имао. Људи су просто хрлили према Београду, не само они из унутрашњости Србије и Срби, него сви. Рецимо, та Краљевина Србија, када је постала државом и била призната од стране великих сила, била једна од најперспективнијих земаља. Долазили су ту и Чеси и Словаци и Немци и Јермени и ови и они. Могу да вам набројим колико хоћете људи из белог света који су дошли и овде уложили свој капитал јер је то била перспективна земља.

И шта се десило?

– Обмана се десила, велика и жестока обмана. И није то да се само нама десило, свима се то дешава. Ми се, рецимо, разликујемо од Европе, по томе што нисмо учествовали у великој светској пљачки која се звала колонијализам. Ми немамо, рецимо, усред града обелиск као што има Париз који је опљачкан. Део храма у грчком Акропољу, цео један ћошак је пренет у лондонски музеј. То су радили народи који су имали право да то ураде…

Како мислите да су имали право?

– Имали су. Вук на овцу своје право има…

Говорите о самопрокламованом праву које су сами себи дали?

– Наравно, говорим управо о том праву. А има ли неког другог? Ми нисмо били ти. Ми смо били они који смо стално покушавали да разгрнемо пепео на свом згаришту и да ту поново подигнемо кућу и некако нам то није полазило за руком.

Може се чути да смо јој темеље ударили на погрешном, несрећном месту?

– Ма не, није то несрећно место. Шта ви мислите да ли су Чеси мањи родољуби од Срба?

Не, мислим да су већи?

– Тачно! Како су они себе очували, како су они науку у средњем веку научили? Нема ту никакве тајне, него како они кажу “надо працоват“. Треба радити.

А шта ми радимо?

– Ми хохштаплирамо. Ми кад радимо, лажемо да радимо. Симулирамо.

Онда нећемо скоро ту кућу подићи?

– Наравно да нећемо. Чеси су имали врло достојанствен покушај отпора Хитлеру и били издани од свих, па и од Друштва народа. Онај Атли (Клемент Ричард Атли, послератни британски премијер, прим. а) је водио кампању да се преда Чешка. Донео је комад папира у Лондон и казао постигли смо мир, а мир је плаћен окупацијом Чешке. Чеси су се опирали, убили оног Хајндриха који је од стране Хитлера постављен за протектора Чешке и доживели жестоку репресију. Људи су убијани, цела села су спаљивана и они су стали. А ми? Да неко објави званично преко радија и преко новина оно “сто за једнога” и да ти наставиш отпор, то је сулудо, безобразно и безочно. Нико не сме да позове народ на тако нешто. Чеси су прихватили да буду прегажени и од Руса, али су “працовали“, радили. Они су у побунама против Совјета изгубили једног јединог човека, оног Јана Палаха што се спалио. Чеси својевремнео дошли на Битеф, па кукају шта их је задесило, а извесни Мило, који је тада држао бифе у Атељеу, пита их “Је ли било жртава”. Они кажу јесте, један се спалио. А Мило ће: “Један? Па ми немамо бољу свадбу без тројице”.

Размишљате ли о младим генерацијама, шта им је чинити? Да сте у њиховој кожи шта бисте ви радили: остали или бежали, бунили се или ћутали?

– Не може се то тако издиктирати. Положај разних људи је различит. Има људи који су доведени у ситуацију да немају избора и они су морали да оду из свог места. У прошлим временима у Србији уопште није постојао ни појам ових који иду да зараде нешто у иностранство. Било их је нешто мало у Источној Србији, било их је у Македонији, Црној Гори, Далмацији. Људи из Србије нигде нису ишли. Онда је дошла комунистичка принуда и неки су морали да побегну главом без обзира. Била је једна жудња кад ће се отворити границе да најзад прхнемо тамо преко и то се десило. Мислите да је за време Титове Југославије све било срећно и да људи нису одлазили. Одлазили су масовно, нарочито из Београда. Сви који су имали могућност одлазили су за Париз, Лондон, Њујорк… Почео је то да бива социјални проблем. Дошла је помама исељења и то траје дан данас. Кад ће се ти духови смирити и да ли је уопште тенденција оног што зовемо реал политиком да се то заустави или да се, пак, увећа, ја не знам. Видим неко чудно померање народа, нека ужасна игра је у току. Некад је то трајало вековима. Векови су требали да, примера ради, муслимани оду са Иберијског полуострва. Сада је то неко врзино коло: нити су срећни ови што долазе, нити су срећни ови што их примају. Прави се мешавина грдне несреће.

Шта је за вас појам елита. Сад је популарно да се говори о лажној елити – власт протура ту флоскулу. Како ви видите елиту, јесте ли ви елита?

– Ја? Немојте ме засмејавати. Прво ћу почети од тога да ли сам ја елита и искрено ћу вам рећи просту ствар. Ја сам живео и радио према неким својим унутарњим нормама, гледајући да све буде. што се оно каже, поштено и честито. Гледао сам, ако је икако могуће, да се не осрамотим или да се што мање избрукам, радио сам свој посао најбоље што сам могао и ништа више ни даље од тога. Е, сад да ли ме то сврстава у елиту? Не знам каква и чега бих ја био елита? Никога не позивам да се угледа на мене, ја нисам пример за углед нити се намећем да то будем.

А ове поделе на праву и лажну елиту?

– Некоме је потребан тај појам, потребно је то издвајање, потребан је неки елитизам. Говори се, рецимо, о политичкој елити. Баците поглед и оцените да ли у томе и тим људима има ишта елитно. Само их поређајте на гомилу и добро их погледајте. Рецимо, слика владе.

Гледао сам их и мука ми је. Једном сте колегиницу замолили да вас не пита ништа за Вучића јер он, како сте објаснили није тема…

– Није.

Шта је онда, немогуће да га нисте, бар по неком основу, дефинисали?

– Он није тема. Он је невоља.

Кажете да од српских државника цените Милоша Обреновића, Карађорђевиће сте отписали као мегаломане. Међутим, барем по ономе што знамо, Милош није био светац: био је корумпиран, покварен, прек, нису га красиле баш неке врлине.

– Да разјаснимо одмах нешто. Он није био корумпиран, он је био корупција сама. Није било корупције ван њега, он је носио печат у својим бисагама, државну благајну носио са собом и очас посла убијао људе….

И шта ту има добро?

– Рецимо, Милош Обреновић прави аграрну реформу у Србији и прописује да свако може имати онолико земље колико може да обради. Можеш да искрчиш слободно шуму, земљу прогласиш својом, али мораш да је обрађујеш. Друга ствар. Кад се завршио Други српски устанак, он је имао ужасан неспоразум са својим вођама који су хтели да преузму привилегије од Турака, да сад они наследе хареме… Он је рекао – стани. У чему се ми онда разликујемо од ових против којих смо се борили, ми морамо живети по другим мерилима. Јесте, Милош је убио кума, али морамо знати да је тај његов кум убио свог рођеног оца, убио свог брата. Убити кума у односу на оца и брата, то је, признаћете, већ неки напредак.

Утешно. У позитивне стране му спада и то да је умео са светом. По томе би требали данас и да цените Вучића – и он је кооперативан са страним фактором, репресиван на унутрашњем плану?

– Не. Милош је био врло оријентисан на Запад, не на Русију. Овај је дезорјентисан. Ниједан од Обреновића није сахрањен у Србији него у Аустроугарској – Срем је тада припадао Аустроугарској. Они су и настрадали на питању односа према спољнополитичкој оријентацији. Да ли нам је ближа и природнија била Аустрогурска са којом се граничимо или нека тамо далека Русија. Транзит Бугарска, транзит Румунија и онда контакт са Русијом. Можете мислити.

Да ли нас још увек јашу они које сте квалификивали као људе који су се првих милиона докопали у доба Милошевића или су стасали нови. Или је сада на делу “џоинт венчер” старих и нових?

– Тако је. Када имаш први милион, онда имаш позицију, ти си углављен у неки мозаик и функционишеш у некој слици света. И онда се играју те игре. Мени је тужно да је ово што се зове обичан грађанин, човек који није неко ко се за нешто пита или нешто одлучује – чак и онда када га, кобојаги, позову да нешто одлучи својим гласом, он не зна о чему се ради – дезоријентисано биће и не мисли својом главом.

Да ли мислите да ће некад престати пљачка ове државе од стране, условно речено, њених политичких елита. Сведочимо томе деценијама?

– Не, док год буде могућности да се пљачка некажњено. Ја се сећам шта ми је рекао један истакнути члан Демократске странке, кад је било оно да губе власт. Кажем му, па добро, што се нервирате, немате ви шта више од овог народа да узмете, а он ће. “Штааа! Тек сад има“. Дакле, колико год да је народ огуљен до голе коже и на издисају, увек има још да се гули и краде.

Јесте ли докучили ово планетарно лудило са пандемијом. Освета природе или пуцањ човека у сопствену ногу?

– То је тако бануло. Ако је припремано, добро је припремано, али пре сам мишљења да се само измакло. Интересантна је једна ствар. Истакнутији људи из нашег друштва, за неке сам чуо, а за неке знам, лечени су неким лековима који су одговор на ту болест без вакцине.

Видите ли злоупотребу ове болештине и манипулације у вези с њом. Да ли иду у корист или на штету режима и политичких елита?

– Наравно да им иде у корсит. Нема шта њима не иде у корист, па тако и корона. А пошто је ово општа појава, сад су се сви ти режими повезали између себе и они су сада заједно. А заједно смо јачи.

Хоће ли онда они подићи споменик корони?

– Неће, подићи ће га Стефану Немањи.

Где је позориште у свему овоме? Осим што му је измакнута столица, пре свега, она за гледаоце, измиче се и она за ствараоце. Хоће ли преживети?

– Хоће преживети, како да не. Све ово што гледамо око себе је позориште. То је једна велика људска комедија, што би рекао Балзак. Ми присуствујемо томе и учествујемо у томе. Позориште ће морати да се врати својим постулатима. Оно се родило негде на издисају ритуала, пре свега верског ритуала или неких обреда и пошло је ка оном што је суштинско, а то је сусрет два човека: један је који игра и један који га посматра. Докле је год људи увек ће један играти, а други ће га посматрати и ако људи преживе, преживеће и позориште. Сусрет два човека мора да се деси, упркос свим ометањима, а позориште је најприродније место за тај сусрет.

Да ли је дошло време да коначно кажете зашто никад нисте режирали у Народном позоришту?

– За мене је кад сам био студент Народно позориште са својим глумцима некако било мало пасе, припадали су прошлом позоришту. То не волим да гледам. Жива позоришта били су Југословенско драмско и Београдско драмско. Атеље је већ моја генерација, то смо ми на сцени, а ово смо гледали. Заправо, позоришта нема много. Откако сам ја дошао у Београд само је Атеље 212 отворен од великих позоришта. А Београд је од града који је имао 350 000 људи, када сам ја у њега стигао, сада догурао до два милиона, па ви видите. Број позоришта се готово није мењао.

Дакле, сусрет два човека није приоритет овог града?

– Јесте, дешава се на тим другим, малим сценама али има једна друга ствар. Питање је колико људи у Београду чита књиге, колико их иде на изложбе, колико их из истинских побуда иде у музеј где има шта да се погледа, колико њих перманентно слуша класичну музику или музику која није ово што се свира на радију…? То јест, колико људи уопште имају потребу за високом културом. Дакле, нормално је и питање колико људи уопште иде у позориште?

Оде нам и Мира Фурлан. Да ли сте упућени у извињења која су јој пост мортем стигла од Загреба из једних новина и ХНК-а?

– Цинично. Мира је једна посебна прича!

Знали сте је?

– Како да не. Упознао сам је када је била или студенткиња или је завршавала Академију. Радио сам у Загребу неку представу, требала ми је једна посебна девојка и рекао сам им: немојте ми давати ниједну од ових ваших, знам их све, треба ми нека свежа, једноставна, топла… Сви су у глас рекли: онда је то Фурланица. Добро, дајте ту Фурланицу. И појављује се Мира, онако скромна, једно присно биће са оним њеним очима пуним знатижеље… Био сам пријатно изненађен и талентом и једном чистотом и честитошћу које је носила у себи. Ретка појава. Таква је и остала и такву је памтим.

Пратите ли ове догађаја око НИН-ове награде, јесте ли прочитали Басарин “Контраендорфин”?

– Јесам. Басара ми је донео књигу чим је изашла. Мислим да је написао једну добро и занимљиву књигу. А ово што слушам као коментаре около не могу да коментаришем. То су злонамерна тумачења.

Прошетасте ли кад до Београда на води и пробасте ли тамо оно јаје на око. Какав је укус?

– Нисам био. Нити имам снаге у ногама да се тамо упутим нити ме шта вуче. Имао сам тамо неко снимање за телевизију и онда сам момка замолио да ме туда провезе, да видим на шта то личи и видео сам из кола. Не знам ту врсту Београда, не бих се ту снашао, нити бих се ту пријатно осећао. Рецимо, не бих ту отишао ни да купујем џемпер. Не знам чему све то.

А споменик Стефану Немањи који сте малопре поменули?

– Мени се споменик не свиђа? Естетски ми се не свиђа, не уклапа се у моје поимање лепог!

Знамо ли ми коме смо тачно и зашто подигли споменик?

– Сама чињеница да је Немањи одузет крст а у руке стављен мач нешто говори. Види се да он тај мач држи на један неприродан начин. На један начин се држи крст, на други рапир. То је двосекли мач који је тежак и њега су људи држали са две руке. Не може се држати мач као да га рекламираш. Немања је био многострука личност. Био је велможа који је морао да ради све оно што иде уз власт али и ктитор врло знаменитих цркава и манастира, велики покајник који се на крају замонашио, на крају је проглашен и свецем. Он је очигледно на овом споменику требао да изађе као монах јер је, колико сам могао да видим, у мантији. Није у оклопу да би држао мач. Не ради се о Немањи, мени се човек који га је радио, а погледао сам остале његове радове, као вајар не свиђа.

(НоваС)