Данас: Колико је новца Србија до сада изгубила у међународним арбитражама?

 Србија је у последњих 25 година изгубила више међународних арбитража и, према доступним подацима, платила преко 100 милиона евра одштете. Међутим, прави рачун је, према оценама стручњака, вероватно вишеструко већи.

Влада Србије ових дана усвојила је Одлуку о образовању Комисије за разматрање питања у вези са споровима пред међународним арбитражама.

Како је наведено, Комисија има мандат да разматра сложена правна и економска питања од значаја за заштиту интереса Србије пред међународним арбитражама.

Иако није у потпуности познато шта ће бити предмет рада ове Комисије, јасно је да су арбитраже постале озбиљан фискални и репутациони терет за Србију. Док је држава у неким случајевима успела да се одбрани у великом броју, процеси су се завршавали обавезом исплате често и десетина милиона евра.

У последњих 25 година, Србија се више пута нашла пред међународним арбитражама као тужена страна.

Инвеститори из различитих земаља тужили су државу због приватизација, концесија, уговорних спорова и наводног кршења права гарантованих билатералним инвестиционим споразумима. Рачун за изгубљене процесе, према доступним званичним подацима и оним из медија, већ одавно прешао је 100 милиона евра.

Најчешћи предмети арбитража су када инвеститор тврди да му је држава незаконито одузела имовину, нарушила уговор, дискриминисала га или повредила његове инвестиционе гаранције…

Неки од највећих изгубљених спорова у међународним арбитражама Србију су коштали десетине милиона евра.

Домаћој јавности можда је најпознатији онај када је“Мера Инвестмент“, компанија у власништву породице Мишковић, тужила Србију због пореских и регулаторних мера према њиховој компанији.

Тражили су више десетина милиона евра, а Србија је спор изгубила и морала да плати око 30 милиона евра. Покушај државе да поништи пресуду је пропао.

Затим, компанија „Ранд Инвестментс“ покренула је спор у вези са приватизацијом пољопривредног комбината „БД Агро“. Инвеститори су тражили чак 87,5 милиона евра, али су добили 14,6 милиона.

Даље, грчка компанија „Мyтилинеос“ покренула је арбитражу због улагања у РТБ Бор. У поступку против Србије досуђено је око 40 милиона долара одштете. Касније је случај завршен нагодбом, али се зна да је Србија исплатила знатан износ.

Белгијска компанија „Зелена Н.В.“ против Србије је покренула спор у вези са прерадом животињског отпада. Утврђено је да је Србија прекршила споразум о заштити инвестиција. Износ одштете није објављен, али је реч о вишемилионској суми.

Ту је и пример комерцијалног спора, где је најпознатији уговорни спор био са израелском компанијом „ИмагеСат Интернатионал“. Реч је о набавци сателитске опреме, где је Србија изгубила и морала да плати 30,5 милиона евра, плус камате.

Поред ових, ту су и бројни случајеви са мањим, али опет милионским одштетама које је Србија платила, као и они чији крајњи исходи нису познати, па јавност није сазнала колико смо платили.

На основу доступних пресуда и нагодби, у последњих 25 година Србија је изгубила спорове и исплатила сигурно преко 110 милиона евра, без урачунатих износа из поверљивих пресуда. Међутим, многи економисти сматрају да је тај износ много већи, да иде и преко милијарду евра.

Поред тога, Србија је неке спорове и добила, а неки су још увек у поступку.

Ту је, свакако, најпознатији случај са турском компанијом „Кент Карт“, која је покренула арбитражу због раскида уговора о „бус-плус“ систему електронских карата у јавном превозу Београда. Тужба је покренута 2024, али још нема одлуке.

Програмски директор Транспарентности Србија (ТС) Немања Ненадић за Данас да проблем трошкова, које Србија плаћа у ситуацијама када изгуби спор пред међународном арбитражом, има више аспеката.

„Први је свакако питање да ли је било неопходно да се уговори међународна арбитража, односно да ли је било могуће да се уговори арбитража пред домаћим органима који се баве тим питањима, а тим проблемом се бавио и Савет за борбу против корупције“, указује он.

Друго питање је, додаје, питање буџетске транспарентности.

„Једна од ствари која чини буџет Србије мање транспрентним јесте то што се у оквиру трошкова буџета не види јасно или чак никако којим све ризицима буџет може да буде изложен у случају да Србија или поједине институције или предузећа у државном власништву изгубе спорове који се воде било пред међународним или домаћим арбитражама или пред домаћим судовима“, упозорава Ненадић.

Тај податак се, како тврди, нигде не наводи.

„Један од разлога за то је, претпостављам, околност да се не може унапред знати да ли ће држава добити или изгубити спор и то јесте логично. Међутим, било би корисно да посланици када усвајају буџет знају, али и целокупна јавност, висину тих фискалних ризика, који би могли да се виде ако би у буџетским документима био наведен податак о томе колика је вредност тужбених захтева оне стране која од државе нешто потражује“, објашњава Ненадић.

Наш саговорник подсећа да се у буџету види само одређени износ који се планира за исплате по налозима судова.

„Тај износ се касније коригује у односу на оно шта буде пресуђено да држава треба да плати. Али није довољно јасно на основу чега се та средства планирају, а ми уствари немамо инфорамацију од државе који све ризици прете уколико тужба буде усвојена“, указује он.

Како појашњава, то се не односи само на стране фирме које воде спорове са Србијом пред међународним арбитражама.

„То се једнако може односити и на бројне случајеве када су запослени у државним органима или јавним предузећима водили спорове зато што су сматрали да им неке накнаде нису правилно обрачунате и у многим случајевима су успевали да добију такве спорове, па је онда због масовности те појаве било неопходно да се средства преносе са других намена или из буџетске резерве“, подсећа Ненадић.

Он додаје и трећи аспект, за који каже да је доста осетљиво питање.

„То је питање да ли је било оправдано у сваком таквом случају да држава улази у спор или је било изгледно или врло вероватно да ће спор изгубити. У сваком спору стране могу да се споразумеју и да без суда или арбитраже договоре да се плати то што је тражено или нешто друго. То је врло важно питање, али веома осетљиво. Мој утисак је да држава и предузећа у државном власништву веома често улазе у спорове, иако је врло изгледно да ће их изгубити, да им неко не би замерио сутра због тога што нису покушали да их добију. Као последица тога држава плаћа и додатне судске трошкове или трошкове арбитраже“, закључује Ненадић.

Економиста Саша Ђоговић за Данас наводи да ако имамо велики број таквих случајева, то није случајно.

„То говори да имамо дефицит институционалног деловања и хаотично доношење одлука, са становишта интереса државе. С друге стране, лични или неки групни интереси су на врху пирамиде и приликом доношења одлука се руководе тим интресима, при чему трпи буџет Србије и сви порески обвезници који пуне тај буџет“, упозорава он.

Ђоговић сумира да се одлуке углавном доносе у складу са личним интерсима, а не интересима државе.

„Па се исто тако сав терет после арбитража, које се по правилу решавају у корист оних који их покрећу, пребацује на буџет државе, а сва корист од таквог доношења одлука иде онима који су донели те одлуке“, сматра наш саговорник.

То, према његовим речима, говори о дефицитарности пословног морала и институција, као и „највероватније заобилажењу процедура приликом доношења таквих одука.“

(Данас)