Цвијетин Миливојевић: Ко просу Росу?

После вечног др Гебелса, мој најомиљенији мештер манипулативне комуникације, некадашње новинарско пискарало из социјалистичке "Младине", потоњи премијер "раздружене" Словеније, а у међувремену и војни и пропагандни стратег словеначког "тријумфа" 1991.

... над голобрадом децом из бивше ЈНА, непревазиђени Јанез Јанша, убитачно је појаснио тајну "победе" својих "змајчека" над једном од некада најјачих армија света: "Стари кинески мудрац је давно записао да сто пута победити у стотину битака није врхунац знања, него је врхунац знања победа без борбе!"

Један други ратни екс-попечитељ попечитељства информисања са ових простора, момак који већ пет година игра насловну ролу у филму "Дечко који обећава", такође се, у последње време, нападно гнуша рата и свако мало се, а да га нико ништа и не пита и то од њега не тражи, заклиње како Србија никада (више) неће ратовати, како, ето, да се он пита, Србија ни војску не би имала, како смо ми војно неутрални и како, искључиво, "ратујемо" знањем, како за "пут који нема алтернативу" војујемо компјутерима, дизањем џи-ди-пија, спуштањем пензија и јачањем "духа протестантске етике" и све то - у жабокречини од, дозлагоба лењог, српског националног колективитета.

С тим што се наш Канцелар, за разлику од негдашњег првог министра Емоне и целе Карантаније, успут, редовно, осим победа у ратовима, гнуша и свог незахвалног народа.

Но, хајде, де. Па, и сам Ниче, тј. његов "Заратустра", говорио је да су данас мали људи постали господари, а "сви они проповедају подавање, и умереност, и лукавство, и марљивост, и обзир, и једно дуго "И-тако-даље" малих крепости..." И зато не би било места никаквом закерању (зашто би данас било боље него у Ничеово доба?), да овај наш Канцелар, кадгод припрети новим изванредним изборима, као овога сијечња што чини, из истих стопа заређа, и по више пута на дан, по теретанама и разним другим спартанским справама за билдовање бицепса и трицепса и осталим местима за јачање гласних жица.

Првих дана ове 7525. године по старословенском (српском) календару, сведоци смо, са главног командног места, нападног појачавања негативне реторике према Загребу, Приштини и делу политичког Сарајева, на једној и, паралелно, још громогласнијег пушкарања према положајима политичких опонената у Србији, на другој страни. Иду избори! Али, громогласник није, што би било за очекивати, вршећи председник Републике и, такорећи, нови кандидат који, за сада, проводаџише сам за себе - громогласник је Канцелар лично: онај фини, лепо васпитани, покајник такорећи, смерни дечко који "свакога дана, у сваком погледу, све више напредује", скоро па Меркел(ић)!

Значи ли то да, ипак, не размишља о увођењу уставне монархије нити да себе остави на месту фараона, тј. Канцелара, већ да је, напросто, "зрело" да "преломи паметно", те да је спреман да баш он буде тај "различак" и понуди "веру, љубав, наду", за разлику од оних тамо што су "сви већ унапред победили"!? Ако је већ одлучио, само да га питам оно што би га питала "изгужвана лица путника, тамо негде иза оних планина" - ах, да, "воз, поспани воз за Харков, Гомељ, Лењинград", Звечан, Северна Митровица - ко онда просу Росу северно од Ибра, кад се већ он, Потканцелар и Екселенција му, са све слабовидим "сестрама кармелићанкама" из тзв. Уставног суда Србије, сложише да, према генијалном Бриселском споразуму иза кога је стао Визионар лично, - албанска полицијска или војничка цокула тамо никада неће крочити?!