Божидар Ђелић за „Данас“: После Зорановог убиства нешто се сломило у Србији, кренули смо уназад, а велики број младих је одлучио да оде

Божидар Ђелић, министар у влади Зорана Ђинђића, сматра да се након премијеровог убиства није појавила личност његовог калибра која би наставила да води Србију путем који је он трасирао. Напротив, кренули смо уназад, и велика је могућност да нам поново уведу визе и укину трговинске повластице.

Ђелић је извршни директор инвестиционе банке Лазард у Паризу, и нема намеру да се врати у политику, мада је активно прати. У разговору за Данас, присећа се познанства и сарадње са покојним премијером, али и анализира актуелна политичка дешавања.

За министра финансија у влади Зорана Ђинђића изабрани сте 25. јануара 2001. На тој позицији сте остали две године. Како памтите тај период и уопште сарадњу са Ђинђићем?

– То је био најинтензивнији период у мом животу. Србија је била у тешком стању по свим мерилима: финансијским, социјалним, енергетским, али се осећао огроман талас наде пропраћен високим очекивањима. Ђинђић је био ренесансна, свестрана личност огромне енергије. Говорио ми је „Божо, Србија је леп сат који мораш да навијаш свако вече да не би стао“. Од њега сам научио да лидер мора бити позитиван и стално уливати веру у заједнички успех.

Како је дошло до вашег познанства и шта вам је остало најупечатљивије?

– Зорана нисам познавао до средине новембра 2000. године, када ме је позвао да му пренесем моја практична искуства у спровођењу реформи у Пољској, Румунији, Чешкој и Русији. Предвиђени једносатни разговор се претворио у петосатну бурну расправу о структури будуће владе, њеним приоритетима, плану рада за првих 100 дана, могућим изворима финансирања и моделима приватизације. Хватао је белешке, муњевито скакао са теме на тему. Био сам импресиониран. На крају састанка ми је предложио да водим економски део владе и преузмем финансије. Мада сам прво одбио понуду због посла и породице, било је тешко одупрети се Зорановом ентузијазму и харизми.

Изјавили сте да је Ђинђић био инспиратор свих оних који желе напредну Србију. По чему? Има ли данас појединаца у политици који би могли бити инспирација у том смислу?

– Ђинђић је знао да је у дубокој политичкој мањини и зато је организовао сарадњу са свима који су били спремни да гурају Србију напред, према моделу уређених европских држава. Често му се замерао тај мањак политичке пробирљивости. Чини ми се, међутим, да би данашња опозиција морала да се сети те лекције и буде широкогрудна уколико истински жели да води земљу. Политика је наука великих бројева. У демократији, без већине нема власти, самим тим нема ни промена.

Има доста нових људи који ми се свиђају на нашој политичкој и друштвеној сцени, од Саве Манојловића преко Александра Јовановића Ћуте, Маринике Тепић, Горан Радосављевић, Љиљане Браловић или Мирослава Алексића. Али и искусни опозиционари могу да одиграју важну улогу.

Где вас је затекла вест о Ђинђићева смрти?

– Дошао сам у владу двадесетак минута после атентата јер је требало да са Зораном присуствујем састанку са Саветом за борбу против корупције. Затекао сам хаотичну ситуацију, али смо се првобитно надали да је Зоран само рањен. Вест о његовој смрти нас је буквално покосила, али смо се сви у влади заклели да ћемо ићи до краја да бисмо одбранили државу.

Да ли су се његови наследници снашли у новонасталим политичким околностима? У којој мери би Србија била другачија да Ђинђић није убијен?

– Никада нећу до краја разумети зашто Зоран Живковић није расписао изборе после ванредног стања. Они би дали реформском блоку нужну политичку снагу да настави Зорановим путем. Србија би сигурно данас била другачија, боља земља да је Зоран преживео.

Лидер СРС Војислав Шешељ је пет година након атентата изјавио да Ђинђићев убица Звездан Јовановић заслужује „славу Гаврила Принципа у српској историји“. Влада, чији сте потпредседник тада били, оштро је осудила ову изјаву. Међутим, Шешељ није једини који се радовао убиству премијера. Неки од њих су данас на власти. Како то коментаришете?

– То је трагедија наше земље. Када најгори оцрњују најбоље. Међутим, не треба заборавити ни огромну масу људи која је дошла да се опрости од Зорана. На жалост, после Зорановог убиства нешто се сломило у Србији, велики број младих је одлучио да оде.

Убице Зорана Ђинђића су изведене пред лице правде, али политичка позадина никада није утврђена. И данас се износе различита мишљења и теорије о налогодавцима. Коме је Ђинђић највише сметао, и због чега?

– Зоран је сметао свима који нису хтели да одговарају за злочине и злоупотребе које су починили током деведесетих година. Сметао је свима који су профитирали од санкција, шверца и неуређености земље. Напокон, сметао је онима који су само хтели да преузму Милошевићеве полуге власти и кадрове и нису хтели Србију као чланицу Европске Уније. То је била огромна и моћна група.

Такође сте за премијера изјавили да је „прави лидер који нас је учио да храбро идемо у сусрет проблему“. Имамо ли данас лидера који храбро иду у сусрет проблему?

– Нажалост, немамо, а проблеми се гомилају, од Косова, деградације правосуђа и других институција, гушења слободе медија, до планиране штетне експлоатације природних ресурса, попут литијума.

Политичку каријеру те започели на пољу финансија, међутим, највише сте се задржали на евроинтеграцијама. Након што Европски савет није доделио статус кандидата Србији у децембру 2011, поднели сте оставку. Образложили сте је схватањем личне одговорности и испуњавања датог обећања. Да ли је, након пуних 11 година, Србија напредовала на путу евроинтеграција? Да ли нас, и када, видите као чланицу породице европских држава?

– Оставка је за мене била доказ да истински полажем рачуне грађанима. Многи су ми честитали због тог чина.
Нажалост, мој потпис на Споразуму о стабилизацији и придруживању Европској Унији и обезбеђење безвизног режима су и дан данас максимум нашег европског пута. Заправо, због деценијске политике овог режима, могућност враћања виза и укидања трговинских повластица постају реални ризик.

Политику сте тада и напустили, а формално септембра 2020. године када сте искључени из Демократске странке. Да ли имате жељу да се вратите у политику, и под којим условима? Програм које странке вам је најближи?

– Искрено, не знам ни ко ни зашто ме је искључио из Демократске странке која је на моју велику жалост скоро нестала. Мени су најближе прогресивне идеје социјалдемократије, екологије и либерализма. Немам намеру да се активно бавим политиком у Србији, али наравно да пратим ситуацију и доприносим колико могу.

(Данас)