Бошко Јакшић: Бирајте Европу!

(Политика 26. 9. 2010)

Србија може да бира да ли хоће европску будућност или ће бити остављена да чами у митолошком лелекању за небеском правдом

Одмах, што пре, ускоро – то су временске одреднице очекиваног отварања дијалога Београда и Приштине који би, уз међународно посредовање, разрешио један историјски конфликт а Србију и Косову приближио Европској унији.

Једна недоумица је тиме отклоњена. После сагласја Србије и ЕУ око нове резолуције која је потом и усвојена у Генералној скупштини УН, ствари се развијају брзо. Биће и брже него што смо очекивали.

„Отварање новог поглавља“, како развој ситуације назива енглеска баронеса у функцији шефа дипломатије ЕУ, понешто је скинуло терет са грбаче српске власти, али како даље?

Отуда питање: да ли је Београд опремљен за овакву динамику или ће у преговоре ући недовољно припремљен?

Испоставља се да је брзина прилагођавања у овом тренутку темељна категорија. Може да буде прагматски успешна – под условом да си спреман. Може да буде далекосежни фијаско – уколико Београд већ није дефинисао сопствену платформу.

Једна ствар је више него јасна: Европска унија заборавила је на ранија уверавања да су питање Косова и европских интеграција Србије две различите композиције које путују паралелним колосецима.

Испоставља се да су „скептици“, попут моје маленкости, ипак били у праву упозоравајући да ће кад-тад доћи „тренутак истине“ и да ће Србија бити постављена уза зид. Па нека бира да ли хоће европску будућност или ће бити остављена да чами у митолошком лелекању за небеском правдом.

Вуку Јеремићу је у кабинету додељена „бранковићевска Вукова улога“ да између Косова и Европе изабере Косово, али од тога, на срећу, нема ништа.

Званична Србија почиње полако да прихвата оно што је већина људи ове земље давно схватила: од Косова нема ништа. И да Брисел свакако неће допустити нов „замрзнут конфликт“ попут Кипра. Бирајте Европу.

Здушно сам за. Волео бих да се стратешко (ре)позиционирање саопшти јасније, али не инсистирам.

Иако то нико на власти неће да призна, „корекције“ српске спољне политике су, када боље размислим, инициране саопштењем мишљења Међународног суда правде у Хагу.

Запад је после правне легализације косовске независности проценио да ту више нема много шта да се прича. Београд је, упркос ранијих обећања да је његова „морална обавеза“ да прихвати мишљење истог тог sуда, поново покушао да врда. Не само да ескивира трибунал који је орган УН, већ и да крене путем директне конфронтације спаковане у српски нацрт резолуције.

„Црвена црта“ Београда намах се претворила у провокативну „црвену мараму“ Бриселу и Вашингтону. Овде су брзином муње један за другим допутовали шефови дипломатија Немачке и Британије. Са истоветном поруком: одустаните од резолуције, прихватите преговоре са Приштином, а ЕУ ће вам помоћи да брже добијете статус кандидата.

Пошто је Борис Тадић у Бриселу преломио, почела су да се отварају разна врата.

Морам да признам да ми се ова брзина допада. Политика „сад и одмах“ је прилика да се промени курс. Што није лако, али има наговештаја да је тако.

Београд је до сада упорно инсистирао да хоће да преговара под условом да агенда укључује будући статус Косова и Метохије (видите да прихватам критике оних који инсистирају на пуном називу, ваљда због ширине територије).

Сведоци смо прикривеног коперниканског обрта: Тадић исказује спремност да се преговара о детаљима. Одлично, јер се управо ти „детаљи“ тичу суштине живота Албанаца, Срба и других на Косову.

Уважавати реалности живота ваљда значи да се нећемо слепо држати статуса, косовске столице у УН или притајене економске блокаде која шкоди Косоварима, али и тамошњим Србима расутим по енклавама.

Све то под условом да дозу ширине покажу и власти у Приштини, чиме би допринеле имиџу сопствене независности.

Обострани проблем је страх. Овдашњи, београдски, давно је дефинисан флоскулом о „издаји“, и „продаји најсветије српске земље“. Тамошњи, приштински, одређен је непопустљивошћу према „извођачима геноцида“ из 1999.

Приштина може да каже да нема тих преговора у којима неће бити присутни Американци, Европска унија може себе да нуди као медијаторску адресу која замењује седиште УН, Београд може да инсистира да дијалог не буду близу Балкана, али ме много више занима да ли актери велике дипломатске игре знају шта хоће.

Не мислим да умањујем значај проблема, али суштина онога што је заједничко Србима и Албанцима са Косова јесте да и једни и други живе боље, без обзира на то колико пространство заузимају њихове државе.

Срби овде прижељкују да немају сталне синдикалне и друге незадовољнике пред зградом владе у Немањиној. Албанци тамо не мисле да је долар и по дневно одговарајућа цена независности. Питајте њихове виноградаре.

Време је да се схвати да Србима неће бити боље ако је Албанцима са Косова лоше. И обрнуто.

Дошло је дакле време да се политичари више не крију иза неиспуњених обећања, иза подгрејаваног примитивног националпатриотизма, иза недостатка храбрости и визија.

Могу за почетак „доминантни експерти“ Београда и Приштине да разрађују тезе својим шефовима, али тек када видим да тандем Тадић–Цветковић седи наспрам двојца Сејдију–Тачи повероваћу у дугорочну стабилност региона.

Тек када будем чуо да је Србија жељна евроатлантских интеграција као негде у ово време пре десет година, бићу уверен да Србија у реформе жели да крене брзом пругом а не дресином на ножни погон.

Да ли знамо шта хоћемо од преговора са Приштином? Да ли је руководство свесно да нема никакве сврхе замајавати све нас седањем за преговарачки сто а онда понављати мантру „Србија никада неће“?

Не мора, то се од ње и не тражи. Прихватање преговора није параван тихог пристанка Београда на „нову косовску реалност“. Оно што се тражи јесте то да Србија понуди и прихвати одржива решења. Да, на пример, не блокира косовску привреду, а при том очекује да Приштина због тога буде пресрећна.

Очекује се да Београд не скочи на нож када чује да ће српске манастире чувати косовске снаге безбедности, а не Кфор. Не видим уопште поводе страховању. Зашто?

Зато што је Приштини и те како стало да покаже да је функционална држава, да поштује оно што њени западни савезници од ње траже. Не заборавимо да се друга најважнија порука омрзнутог нам Мартија Ахтисарија тиче обавеза косовских власти према неалбанским мањинама.

Можда би такве поруке лакше могле да се пробију до беле мождане масе када не би било „реметилачких фактора“.

Попут СПЦ која је инаугурацију патријарха Иринеја у Пећи претворила у прворазредни политички ринг затрпан политичарима Београда и Приштине, верницима и неверницима.

Прилика је да се ово српско руководство отараси многих наслеђених баласта прошлости. Па макар и по цену конфликта са онима који нас искључиво гурају у свесловенске савезе и слатко православље. Ако треба и по цену губитка неких гласова.

Не брините људи на власти. Отварање европских перспектива које би било пропраћено економском стабилизацијом и почетком подизања стандарда донеће вам много више гласова. Маните се кошмарних снова о Србији која ће вас казнити због „националне издаје“. Тома Николић је то схватио.

Ко Вас, председниче Тадићу, прозива због контаката са Ивом Јосиповићем? Или због отвореног позива Харису Силајџићу да дође у Београд? Ретки, у сваком случају мањина.

Не бојте се, председниче, храбрих одлука. Оних које ће Вас са платформе политичара лансирати у орбиту државника.

Реците јасно и гласно да сте досад све покушавали једном врстом политике, али да она – сви то видимо – није дала резултате. Не морате да кажете да је то била погрешна политика, мада би било боље. Маните се илузија.

Овом надасве трпељивом свету биће довољно да најавите да се Србија враћа својим чврстим реформским начелима. Рецимо решавању косовског питања, или евроатлантским интеграцијама.

Кажу да кочија једном прође поред куће. Ово је тај више него погодан тренутак у коме српско кооперативно понашање омогућава да од ЕУ тражимо оно што је и за њих добро, да не блокирамо Косово а да обезбедимо безбедну будућност Срба расутих по Косову.

Није време за кокетирање. Није време за замајавање. Нити за пи-ар обећања која не мислите да испуните.