Бертран Бадре: Глобализација је мртва, али „планетаризација“ тек треба да се роди

 У новембру 1985. године, током свог првог самита у Женеви, амерички председник Роналд Реган и совјетски председник Михаил Горбачов су се извукли са званичног састанка како би разговарали у четири ока.

Тек годинама касније сазнали смо о чему су разговарали. Горбачов је рекао водитељу Чарлију Роузу да му је Реган поставио запањујуће питање: „Шта бисте урадили ако би Сједињене Државе изненада напао неко из свемира? Да ли бисте нам помогли?“ Горбачов је одговорио: „Нема сумње у то“, на шта је Реган одговорио: „И ми.“

Иако су две суперсиле биле у трци у нуклеарном наоружању и гледале једна другу преко Европе, и даље су могле да замисле уједињење против заједничке егзистенцијалне претње.

Четири деценије касније, човечанство се налази у још једној трци у наоружању. Стокхолмски међународни институт за истраживање мира извештава да су глобални издаци за одбрану достигли рекордних 2,7 билиона долара у 2024. години – што је повећање од 9,4 одсто прилагођено инфлацији у односу на претходну годину.

Након девет узастопних година таквог повећања издатака, овај пораст је без преседана од краја Хладног рата, са мало назнака да ће се успорити.

Десетине земаља шире своје војске, а све више влада преузима дугорочне обавезе да повец́ају своје одбрамбене буџете.

Разлози су бројни, а неки су разумљиви. Поред руског рата у Украјини, постоје растуће тензије у Источној Азији и на Блиском истоку, као и рањивости у сајбер-простору и свемиру.

Али још фундаменталније, ова ескалација одражава колапс глобализације какву смо познавали – што значи поретка заснованог на правилима усидреног у мултилатерализму, отвореној трговини и међународној сарадњи.

Лако је заборавити колико је расположење било другачије пре само десет година. Године 2015. на врхунцу најновијег таласа глобализације, светски лидери су постигли три значајна споразума: Акциону агенду из Адис Абебе о финансирању развоја, Циљеве одрживог развоја Уједињених нација и Париски споразум о клими.

Кинески председник Си Ђинпинг и председник САД Барак Обама руковали су се у Вашингтону, сигнализирајући – барем многим посматрачима – да је нова ера одрживе, инклузивне и отпорне глобализације на прагу.

Али, резултирајући оптимизам показао се краткотрајним. У року од неколико година, трговински ратови, националистичка и нативистичка политика и геополитичка ривалства поткопала су претходни консензус. Данас, царине, субвенције, индустријске политике, избегличке кризе и нова трка у наоружању сведоче о свету у коме је сарадња изгубила свој сјај.

Како тврди француски историчар Арно Орен, теза о „крају историје“ уступила је место свету који се поново схвата као коначан – као пита коју треба поделити, а не проширити. Према овом начину размишљања, оно што је моје је моје, а оно што је твоје је предмет преговора. Али егзистенцијалне претње које су инспирисале Реганов мисаони експеримент су и даље ту и хитније су него икад.

Климатске промене, колапс екосистема и све веће друштвене неједнакости угрожавају све нас. Оне су темељно документоване, њихове последице су већ видљиве, а стратегије за суочавање са њима су разрађене у безбројним политичким документима и извештајима стручњака.

Па ипак, оне се стално третирају као секундарне у односу на непосредни страх од агресије суседа или ривала. Будући историчари – ако професија још увек постоји – питаће се зашто је средином 2020-их Хомо сапиенс уложио невиђене ресурсе у припрему за међусобну борбу, док је занемаривао колективну акцију против очигледних планетарних претњи. Износи о којима је реч су запањујуц́и.

Скоро три билиона долара који се годишње посвећују одбрани могли би да покрију значајан део инвестиција потребних за декарбонизацију наших економија, прилагођавање климатским променама и очување биодиверзитета.

Уместо да проширимо кооперативну логику глобализације на планетарни опстанак, ми је реинжењерирамо зидовима, цафрринама и оружјем.

Назовимо то „глобализацијом бодљикаве жице“. Човечанство ће остати међузависно, али односи неће бити управљани заједничким институцијама већ кроз сфере утицаја. У међувремену, планета ће нестати из политичке свести. Као што је Софокле упозоравао: „Зло понекад може изгледати добро ономе чији ум богови воде у пропаст.“

Лудо је бити опседнут релативном геополитичком моћи, а игнорисати апсолутну стварност планетарних граница. Ако желимо да има икакве наде, морамо измислити нешто ново – не глобализацију, већ „планетаризацију“ – признање да је очување нашег крхког света предуслов за све остало.

Предстојећи скупови, попут Конференције Уједињених нација о климатским променама (ЦОП30) у Белему, у Бразилу, нуде могуц́ности за унапређење такве перспективе, чак и након овогодишњих разочаравајуц́их преговора о решавању проблема пластике у нашим океанима. Али прилика се затвара.

Неки ће тврдити да слика није тако суморна, јер човечанство проживљава изванредан период научних и технолошких иновација. С обзиром на напредак у вештачкој интелигенцији, биотехнологији, обновљивим изворима енергије и напредним материјалима, зашто не бисмо поверовали људској домишљатости да нам помогне да преживимо?

Контрааргумент је отрежњујући. Пре једног века, револуционарна открћа у физици, хемији и медицини такође су обећавала златну будућност, што је на крају довело до онога што су Французи назвали „30 славних година“ након Другог светског рата.

Али пре него што је до тога дошло, свет је претрпео разорну депресију, фашизам и глобални рат вођен тим новим технологијама. Пројекат Менхетн произвео је нуклеарно оружје пре него што је енергија садржана у атому коришц́ена у цивилне сврхе; наука која нам је дала модерно ђубриво такође је створила хемијско оружје.

Данас, вештачка интелигенција и други продори могу такође трансформисати друштво. Али ако је историја икакав водич, војне примене ће надмашити цивилне сврхе. Као и увек, требало би да „пратимо новац“ – буџети за одбрану знатно надмашују инвестиције у климатске промене.

Опасност није да ће технологија пропасти, већ да ће се прво искористити за сукоб, а не за колективни опстанак. За разлику од ранијих историјских прекретница, ова не нуди друге шансе. Ресурси су ограничени, угљенични буџет се брзо смањује, а планетарне границе су напете.

Избор је јасан – глобализација се може реорганизовати у милитаризовани низ политичких блокова, где се ресурси троше трговинским ратовима, културним ратовима и правим ратовима, или можемо прихватити „планетаризацију“ и почети да следимо стратегије за заједнички опстанак са достојанством.

Аутор је бивши генерални директор Светске банке. Сада је председник Саветодавног одбора Project Syndicate-а и извршни директор и оснивач организације Blue like an Orange Sustainable Capital. Написао је књигу „Могу ли финансије спасити свет?“ (Berrett-Koehler, 2018).

(Данас)