Ајван Еланд: Конфедерација најповољније решење за Ирак

Ајван Еланд, сарадник “Независног института” и аутор књиге “Подела ради мира - излазна ирачка стратегија” у интевјуу Гласу Америке навео је да је посета председника Барака Обаме Блиском истоку указала нажељу да се унапреде односи са муслиманским светом у дипломатском и војном смислу, а да би за Ирак  најповољније решење могла да буде конфедерација.

Глас Америке: Какав развој догађаја предвиђате ако повлачење америчких снага донесе мир и стабилност?

Еланд: “Мораће да дође до неког новог структуралног устројства Ирака, али не мислим да би то требало да учине спољне силе, већ сами Ирачини. Ирак је практично већ подељена земља. С једне стране, имате градове-државе са својим милицијама, које обезбеђују сигурност и руралне делове са својим војним структурама. Те милиције ће бити веома тешко разоружати - то нисмо могли да учинимо ни када смо имали више војника него сада. У светлу разних наоружаних групација и милиција, мислим да ће земља морати да се децентрализује, а разлог за то је чињеница да је у историји Ирака, једна од етничких групација контролисала јаку централну државу и то још од времена када су Британци формирали земљу. Од самог оснивања те државе, имали сте побуне Курда и шиита против владајућих сунита, од којих је Садам Хусен био последњи владар. Дакле, решење би могла да буде висока децентрализација у смислу лабаве конфедерације. Друга опција би могла да буде територијална подела земље. Сама реч подела је добила лоше значење због проблема у Северној Ирској, Палестини и на југу Азије. Међутим, постоје бројне успешне поделе. Проблем дакле није сама подела, него пре линије поделе”.

Глас Америке: Шта би могло да буде трајно и одрживо решење за будући Ирак?

Еланд: “Најповољније решење би могла да буде конфедерација, а не подела - због спољних фактора, као што су Турска, која се прибојава курдске државе и Иран, због југа Ирака, где Техеран има своје претензије у погледу шиитског становништва. У сваком случају, Ирак је већ у извесном смислу подељен на градове-државице и руралне енклаве. Конфедеративно решење би за Ирак било логично, јер локалне и регионалне управе не би морале да одсликавају федералну управу или да јој одговарају, што је генерално случај са федералним структурама, као што су Сједињене Државе. Другим речима, Курди би могли да имају своју демократију, сунити своју секуларну аутократију, а на југу би могла да се успостави исламска управа, ако то буде жеља тог становништва. У извесном смислу, то би било слично Европској унији, са регионалним специфичностима и управама и економском сарадњом”.

(Глас Америке)