Има напретка, има
| Економска политика | |
Има напретка, има |
|
| четвртак, 21. август 2008. | |
|
У Србији ништа ново. И даље кукњава како је економско стање очајно и никад горе, како се живи бедно, како је транзиција пропала и нека је пошто је никаква била, како су плате и пензије мизерне, како је раслојавање све веће и богати све богатији, а сиромашни све сиромашнији, како је капитализам диваљ, како је доживљен економски крах... Да човек просто помисли да су током деведесетих текли мед и млеко, па онда дошла транзиција и упропастила све. Неће бити. Од те какофоније разних неокомуниста, запатиста и социолога (част изузецима) обично се не виде „тврде бројке” које више говоре него што би они хтели. Навешћу неколико важнијих, а јавности готово непознатих. Привредни раст доста добро напредује. Уместо стагнације или чак назадовања, како би се очекивало по околном лелеку, друштвени производ Србије повећан је од 2000. године наовамо за готово једну половину. Није лоше – 5,6 одсто годишње – што је на нивоу земаља које брзо напредују. Да нису мрски капиталисти узели, кроз масне профите, сав тај прираст друштвеног производа и оставили раднике на цедилу? Неће бити.
 Раст зарада је импозантан: просечна је у реалном изразу (елиминисан утицај инфлације), утростручена у последњих седам година. Где ли је та беда радног народа када просечан запослени данас може да за своју плату купи три пута више него пре само седам година, онда када су текли мед и млеко? А јадни пензионери? Они, знамо из изјава њихових представника, живе све бедније. Неће бити. Раст реалних пензија је врло брз током транзиције. Додуше, пензије су порасле знатно мање него плате, али и више него друштвени производ. Значи, брине држава о својим пензионерима и њима стандард лепо расте. А шта је са сиромашнима? Опште је, кажу, познато да је беде и сиромаштва у Србији све више. Неће бити. Сиромашних је 2007. за половину мање него само пет година раније, како показују две упоредиве, озбиљне и методолошки ваљано урађене анкете о животном стандарду становништва. Док је 2002. сиромашних било један милион, прошле године је број спао на пола милиона. Наравно, анкета је анкета и не треба веровати у сваки зарез, али је тенденција јасна. Неверне Томе нека погледају „Студију о животном стандарду, Србија 2002–2007”, Републички завод за статистику, 2008. Добро, већ чујем катастрофичаре, али нема сумње да је дошло до великог раслојавања током транзиције: богати су се још више обогатили, а обичан народ заостао. Неће бити. Стандардна мера неједнакости расподеле дохотка – Ђини коефицијент – практично је једнак 2002. и 2007. године: 29,3 и 29,7. Другим речима, неједнакост расподеле дохотка је остала непромењена и нема ни помена о заостајању сиромашних и повећању разлика. Штавише, поменута анализа показује да је раст потрошње сиромашнијих слојева (доња трећина становништва) био нешто бржи у тих пет година него осталих! Опет се показује да је економски раст најбоља социјална политика. Да закључим. Србија пристојно напредује и у економском и у социјалном смислу и нетачне су тврдње да живимо у економској и социјалној катастрофи. Са друге стране, уопште не желим да кажем да Србијом сада теку мед и млеко. Транзиција је могла да се изведе знатно боље, а озбиљних економских и социјалних проблема има колико хоћеш. Да само поменем незапосленост. Али, не верујем да је она политикантска кукњава прави пут да се дође до истине и ваљано послужи својој земљи. Центар за либерално-демократске студије Politika [објављено: 20/08/2008] |