Економска политика

Ламент над неолиберализмом - Два различита погледа на књигу Томаса Пикетија и економску неједнакост

Штампа
Јован Б. Душанић-Борис Беговић   
субота, 21. март 2015.

Ламент над неолиберализмом

Недавно је и на српском језику објављена књига Капитал у ХХI веку чији је аутор Тома Пикети. Књига је прво објављена (2013) на француском, а потом (2014) и на енглеском језику и одмах је постала прави бестселер, те добила све похвале од најпознатијих савремених економиста, међу којима су и нобеловци Стиглиц,  Солоу и  Кругман.

Кругман је у Њујорк тајмсу објавио колумну под називом Паника због Пикетија у којој пише о ужасу који је захватио многе због чињенице да је Пикети аргументовано разрушио мит о томе како су огромна богатства заслужено стечена.  Кругман подсећа да је, историјски гледано, било неколико линија одбране да се озбиљно расправља о проблему огромног богаћења веома уског слоја друштва.

Прво се негирало да долази до све веће концентрације доходака и богатства, па када ови покушаји нису крунисани успехом тврди се како је то оправдано – повећани дохоци на врху социјалне пирамиде су заслужена награда за оне који су предузимљиви и зато их треба називати ствараоцима радних места. Са друге стране, ако је неко сиромашан, то је зато што није довољно добар или се није довољно трудио.

Сада када се показало да извор великих богатстава није предузетништво него наследство, у немогућности да Пикетија аргументовано оповргну опоненти иду на његову идеолошку дисквалификацију називајући га (нео)марксистом.  Кругмам пише да то не треба да чуди јер, у недостатку аргумената, неолиберали оптужују за пристрастност црвеној идеологије све оне који доводе у питање било који аспект догме о слободном тржишту

Неолиберализам је идеологија која се реализује у интересу богатих и моћних. Они имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ уз помоћ које обликују политички, медијски и (квази) научни простор како би се водила економска политика и јавно промовисале вредности које њима одговарају. Једна од  неолибералних догми каже да снижавање пореза и одустајање од прогресивног опорезивања, те пружање пореских повластица за богате инвеститоре мотивише привреду и грађане да више раде, што подстиче раст економије и доводи до убирања веће масе пореза, те на крају одговара свим грађанима (боље школство, здравство, безбедност и слично). Стварност показује супротно – не долази до убрзања раста економије, те се убире мања маса пореза, па уместо бољег имамо све горе државне службе, што много не погађа богату мањину, него остале грађане.

Богати се ограђују од остатка друштва – они живе у елитним деловима које уместо обичне полиције обезбеђују приватни чувари и телохранитељи; уместо јавних паркова, базена и других спортских објеката, имају сопствене или посећују луксузне приватне клубове са тим садржајима; децу не шаљу у државне, него у приватне елитне школе и на универзитете; не лече се у државним болницама, него у приватним клиникама; не путују јавним транспортом у пренатрпаним аутобусима и метроима итд. Једном речју, бити богат значи имати довољно новца да се не мешаш са онима који то нису.

Милијардер Ворен Бафет (2008. године најбогатији човек  света – имовина 62 милијарде долара) је у Њујорк тајмсу обелоданио како је у 2010. години платио порез по стопи која је двоструко нижа од стопе по којој су порез плаћали његови запослени (он 17,4 одсто, а запослени 33-44 одсто на пореску основицу). У наведеној колумни Бафет пише да његов шездесетогодишњи рад са инвеститорима оповргава и тврдње да ниски порези за богате подстичу активније инвестирање и отварање нових радних места.

Од 80-их година прошлог века, када наступа време доминације неолиберализма, пореске стопе за најраспрострањеније дохотке грађана у САД су значајно снижене (са 70 одсто на мање од 40 одсто), а скала прогресивног опорезивања знатно је ублажена. Поред тога, најбогатијим слојевима законски је дозвољено да своје дохотке искажу као профит на уложени капитал (капитална добит, дивиденда), а не као обичан доходак (зараду), и тако плаћају порез од само 15 одсто.

У исто време, просечна стопа раста америчке привреде није бележила раст, него обратно. Од 50-их до 80-их година тај раст износио је просечно годишње 3,7 процената, а од почетка 80-их година до сада мање од три одсто. Тако се у пракси неолиберализам показао, не само као социјално неодговоран и морално неосетљив него и као економски неефикасан.

Борис Беговић

Опорезивање експропријатора

Уместо оне некадашње левице, која је обзнанила експропријацију експропријатора, ова нова, пикетијанска, експропријаторе би само да опорезује, па да живи од резултата њихове експропријације

Шта је највећи проблем данашњице? Економска неједнакост, судећи бар по реакцијама на Пикетијеву књигу „Капитал у 21. веку”, управо објављену на српском, као и по текстовима и интервјуима оних којима економија није струка (филозофа, комуниколога, режисера... допунити низ). Дакле, не успорени привредни раст, не дужничка криза, не глобално загревање, не почетак новог хладног рата, не сиромаштво. Ништа од тога, него неједнакост, и то не неједнакост процеса, која подразумева дискриминацију људи, него неједнакост исхода. За пикетијанце је једино битна разлика у богатству и дохотку између богатих и сиромашних.

Зашто је неједнакост проблем? То баш нешто и не чујемо од њених жестоких критичара. Као да је довољно да се помене сама реч, па да сви треба да падну на колена и уверљиво признају да је неједнакост зло – „две ноге лоше”. Уколико се усуде да поставе питање о последицама неједнакости, мора да су агенти неолиберализма и овлашћени заступници лешинарског капитализма. Јер све што има везе са слободним тржиштем, то мора да раде плаћеници, што они којe ЦИА плаћа директно (ех, лепо је то формулисао Ђура Чворовић), што путем њених филијала. Јер слободно тржиште, капитализам, предузетништво и сличне архаизме неко може да подржава једино уколико је глуп или покварен, а једно не искључује друго. Па онда и нема потребе да се било шта аргументује.

А економска наука се одавно бави феноменом економске неједнакости и њених последица по друштвено благостање и, нарочито, по привредни раст. Први озбиљни радови на ту тему појавили су се још педесетих година прошлог века. И шта је закључак? Нема једнозначног одговора – постоје механизми којима неједнакост поспешује, али и механизми којима неједнакост успорава привредни раст. И њихова релативна снага зависи од дејства многобројних фактора, попут нивоа саме неједнакости. Основни механизам којим увећање неједнакости доводи до успоравања привредног раста, показало се, јесте политички притисак ка присилној прерасподели којим се уводи снажно, прогресивно опорезивање праћено трансферима, што умањује подстицаје богатима да стварају богатство, а сиромашнима да увећају своју економску ефикасност. Дакле, присилна прерасподела опорезивањем није лек, већ напротив, основни механизам којим неједнакост успорава привредни раст.

А управо је то рецепт за светлу будућност који нуде пикетијанци: жестоко опорезивање богатих. Како каже један од апологета пикетијанства, филозоф Срећко Хорват (културни додатак „Политике”, 13. децембра прошле године): „Прогресивним опорезивањем огромног богатства које постоји,…та средства[би се] могла прерасподелити тако да сви на свету живе нормално.” Дакле, дељење постојећег колача – вероватно ће га поделити неко беневолентан! На страну што богатство не пада с неба, већ га стварају пре свега они који су богати. И краве музаре престају да дају млеко уколико са њима лоше поступате. А богати су, за разлику од крава, бар рационална бића. А имају и нешто већу слободу избора.

Е, сада, заљубљеници теорије радне вредности, коју је, додуше, економска наука одавно напустила, будући да не може добро да објасни процес производње, кажу да богатство стварају само радници, који су сиромашни само због тога што их експлоатишу капиталисти и експропришу вишак вредности који ствара рад. Ако је то тако, онда заљубљеници у такве концепције треба да, доследности ради, траже укидање капитализма и повратак у рај на земљи без капиталистичке експлоатације. Бар имамо доста емпиријских увида у то како је изгледао.

И ту се крије фундаментална недоследност пикетијанаца. Тражи се опстанак капитализама и његово неспутано функционисање у домену производње и стварања дохотка и богатства, али и његово укидање или бар радикално обуздавање у погледу расподеле тако створеног дохотка и богатства. Не би пикетијанци ничега да се одрекну.

Tу полако долазимо до (само) неких проблема савремене левице: недоследност и неуверљивост. Уместо оне некадашње, која је обзнанила експропријацију експропријатора, ова нова, пикетијанска, експропријаторе би само да опорезује, па да живи од резултата њихове експропријације. Основни разлог за то је жеља за што већим материјалним богатством, које капитализам тако добро ствара. Насупрот томе, левичари старог кова јасно су ставили до знања да их материјално богатство не интересује – и да могу да изгубе само ланце. Зато их је и свет тада озбиљно схватио, за разлику од ових данашњих. А те данашње негде одозго гледа Стрељников. И вероватно се подругљиво смеје.

(Политика)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]