Други талас економске кризе и Србија

Отприлике годину дана након избијања светске економске кризе највиши политичари у Србији су се поделили. Једни су тврдили да ћемо кризу избећи. Други су тврдили да је криза развојна шанса за Србију. Ниједно овог двога се није догодило – криза је демолирала српску привреду. Од 2008. године до марта 2011. у Србији је без посла остало 238.000 радника, а стопа незапослености је порасла на 22,2 одсто. Да би одржала стандард, Влада премијера Мирка Цветковића се за три године мандата задужила за шест милијарди евра. Тиме је јавни дуг земље порастао за 69 посто – са 8,7 милијарди (2008), на 14,7 милијарди евра (2011). Само у 2011. Србија се задуживала темпом од 9,44 милиона евра на дан.

Сада нас српски политичари плаше да наилази нови талас кризе, и да сви треба да се за то припремимо. И представници ММФ-а нам поручују да се спремимо за стагнацију, јер су наши највећи спољнополитички партнери – Италија и Немачка – почели да клецају. Уопште, ЕУ је захватила дубока криза. Њени лидери чак најављују могућност да се ЕУ подели у две лиге, с тим да би Србија, ако икада уђе у ЕУ, могла рачунати само на другу лигу.

Све ово отвара питање даље геополитичке стратегије Србије. Треба ли да наставимо путем којим сада идемо, или би било добро да размишљамо и о другој опцији?

Да бисмо одговорили на ово питање, потребно је да сагледамо положај Србије у светскосистемском контексту. По теорији светског система (Волерстин), постоје земље центра, полупериферије и периферије. Земље центра (рецимо САД или ЕУ) привредно су најразвијеније и уживају системске привилегије. Оне из полупериферије (Кина, Латинска Америка, Источна Европа) заостају у развоју и служе као извор јефтине радне снаге земљама центра. Земље са периферије (Африка) углавном су извор јефтиних сировина. Земље центра, према неким прорачунима, уживају експлоатациону ренту од три долара на сваки уложен долар у земље (полу)периферије[1]. Зато земље са (полу)периферије желе да се пребаце у центар. Јапан, Јужна Кореја, Тајван или Сингапур су међу ретким успешним примерима „бекства са периферије“.

Али, модел „бекства“ зависи од конјуктуре, то јест од актуелне фазе циклуса светске привреде. Реч је о Кондратијевим конјунктурним таласима. Циклус се састоји из раздобља брзог раста (А фаза) и стагнације (Б фаза). Траје око 50 година, са прекретницом негде у средини тог раздобља. Сам Кондратијев је као први циклус видео раздобље 1790-1849 (са прекретницом око 1815), као други 1850-1896 (прекретница 1873), а за трећи је мислио да је започео 1896. (с тим што је Први светски рат донекле пореметио правилност циклуса; слично би се могло рећи и за Други светски рат). Голдштајн[2] је ове циклусе проширио до самог почетка светске привреде, тј. до 1495.

Светскосистемски теоретичари су прихватили да је најновији циклус започео након краја Другог светског рата (око 1945), а свој економски врхунац достигао 1960-их. Светска криза из седамдесетих одлично се уклопила у концепт Кондратијевих таласа. Сматрало се да ће целе осамдесете проћи у успореном расту и да ће тек деведесете донети преокрет[3]. Такође се веровало да ће Кондратијева фаза Б знатно ослабити доминацију САД као светског хегемона[4]. Но, опоравак и убрзани раст су започели већ средином осамдесетих, а пад Берлинског зида 1989. означио је експлозију глобализације и потпуну политичку и војну доминацију САД. Криза се ипак јавила после четврт века, почетком 2008. године, као што је сугерисала Кондратијева крива. Краћа фаза Б претходног циклуса објашњавала се дерегулацијом финансијског сектора и експанзијом глобалног тржишта услед унапређења у сектору саобраћаја и информационих технологија. Такође, јачина узлета америчке привреде и снага светске доминације САД као хегемона, у управо завршеној фази А (током деведесетих и почетком двехиљадитих), објашњава се историјски контигентним сломом СССР и директним преузимањем контроле над привредом и државама великих делова полупериферије.

Оно што је у овој концепцији светскосистемских циклуса важно јесте схватање да фаза Б Кондратијевих циклуса представља својеврсну прилику за земље из полупериферије да покушају да се пребаце у центар. Волерстин иначе сматра да је у фази А једини начин промене положаја неке нације у светском систему „развој преко позива“ (development by invitation). То значи да се, у доба економског замаха светскосистемског центра, нека полупериферна земља може до краја модернизовати једино ако њена привреда буде директно интегрисана у срце система – као што је, рецимо, био случај са Шкотском у позном 18. веку. С друге стране, у фази Б, за земље полупериферије отвара се могућност коју Волерстин назива „улучење прилике“ (seizing the chance).

У том раздобљу долази до слабљења положаја земаља центра, па тада земље из полупериферије, са довољно амбициозном и предузимљивом националном елитом – као Русија у 19. веку или Мексико и Бразил 1930-их, могу покушати да се пробију у клуб најразвијенијих. „Сателити су успевали да се развију само онда када је у време ратова или економске депресије слабила доминација метропола“, делио је ово мишљење и Франк[5].

Али, да би „улучење прилике“ уопште било могуће неопходно је да постоји интелектуално самостална и модернизацијски агресивна национална елита. Основа идеја системских теоретичара, попут Барана и Франка, јесте да је државна економска политика кључна састојница привредног развоја земаља. Ако елите полуперифере прихвате развојну laissez-faire концепцију, тј. веровање да ће се развој, захваљујући деловању некакве „невидљиве руке“, догодити сам од себе, онда ће њихове земље заувек остати на полупериферији система. Ако пак елите с полупериферије крену активно да воде економску политику, директно унапређујући извозни и индустријски сектор (као што је био случај с Јапаном или Корејом), тада ће своје земље довести у прилику да, у одговарајућој светскосистемској конјунктури, могу да изврше модернизацијски пробој ка центру.

Садашња „фаза Б“ Кондратијева тешко је погодила центар система, а посебно САД. Без посла је, после 2008, остало 14 милиона Американаца, што је подигло стварну стопу незапослености на готово 17 одсто. Данас 49 милиона Американаца живи у сиромаштву – а то је највећи број сиромашних у последње 52 године. То је страховито подигло „конфликтни потенцијал“ америчког друштва. Влада је платила 385 милиона долара да се широм САД подигну логори за смештај (затварање) људи, непознате намене и без јасног образложења разлога за такав подухват.

Уз ове бурне, актуалне процесе, САД већ дуже време, услед пребацивање производње у земље јефтиније радне снаге (тј. на полупериферију), трпе убрзану дезиндустријализацију. Само у протеклој деценији, у САД је затворено 42.400 фабрика, односно трећина фабрика које запошљавају више од 500 радника[6]. САД сваког месеца изгубе око 50.000 радних места у индустријској производњи, па се за десетак година у САД угасила трећина производних (индустријских) радних места[7]. По уделу индустријске производње, као и по уделу индустријских радника, САД су се практично вратиле у средину 19. века [8].

Од нације која живи од индустрије, САД се убрзано претварају у нацију која живи од штампања светског новца и финансијско-шпекулантских операција. Само између 2001. и 2005. Федералне резерве су увеле више долара у оптицај него за претходних 200 година[9]. Сваког месеца САД увезу више робе него што извезу у вредности од 46 милијарди долара, а од тога 63 посто представља мањак у трговини с Кином[10]. Сав тај дефицит покрива се емисијом долара и хартија од вредности које купују странци. „Трећина америчке економије живи на светским финансијским операцијама“, процењује руски економиста Андреј Кобјаков. „Америка троши робу која је произведена у другим државама, а те исте државе својом штедњом финансирају америчку потрошњу“, додаје Јован Душанић.

Овакви процеси у центру система не могу се на дужи рок одржати. Промене су неминовне. У тим променама и земље с полупериферије система – Бразил, Русија, Индија и Кина – виде своју шансу. Али, светскосистемска конјунктура за „улучење прилике“ није једини услов за успешну модернизацију. Други је постојање националне суверености, те предузимљиве и отресите националне елите. Многе земље полупериферије немају изграђену елиту која би их могла повести у убрзану модернизацију. Снажни привредни и друштвени успон Русије, под Путином, најбољи је показатељ шта значи добра модернизацијска елита.

Са Србијом, као земљом полупериферије, основни проблем је управо у елити. Њено стратешко опредељење, последње две деценије било је погрешно. Током деведесетих, када је светско-системска конјунктура била повољна за интеграциони модел модернизације, владајућа елита је водила конфронтирајућу и изолационистичку политику. Након 2000. године, елита је променила стратегију, али је пропустила да уочи да „развој преко позива“ нужно подразумева постојање „позива“, тј. добре воље центра да интегрише неко полупериферијско друштво. Таква добра воља није постојала када је Србија у питању. Коначно, управо након избијања светске економске кризе 2008. године, која је означила почетак фазе Б Кондратијевог циклуса, на власт у Србији је дошла елита која је прокламовала политику безалтернативне интеграције. Идеја да ће центар испољити вољу да усред рецесије интегрише једно полупериферијско друштво као што је то Србија, потпуно је апсурдна – што се, уосталом, лепо види и из целокупне актуелне политике Вашингтона и Брисела према Србији.

Србији је потребна прилагођавање стратешке политике реалности, њој недостају национално-модернизацијска елита и активна извозна економска политика. Наравно, Србија је исувише мала земља да би могла потпуно самосталном политиком да се избори за улазак у клуб најразвијенијих. Њој су потребни савезници, земље довољно велике и са довољно самосталном и амбициозном елитом, да су у стању да воде политику „улучења прилике“. Такве земље данас су управо Русија и Кина. И док Кина води „солистичку“ политику, Русија се отворила за савезнике. Пројекат Евроазијске уније то најбоље показује.

Грађани Србије, и поред садашње кризе, још нису у потпуности осетили све последице погрешне економске и државне политике вођене након 2000. Али, рачун за те грешке неминовно ће да пристигне. Грађани ће тада тражити да стара елита оде, а да дође нова елита. Да би Србија напредовала, то мора да буде елита с новим идејама и новим, модернизаторским етосом. Да ли ће се таква елита створити, то није ствар светскосистемских структура и конјунктура. То је питање нашег националног карактера, наше памети и нашег морала. Имамо ли врлина потребних за тај преокрет?

[1] Мандел, Ернест (1976): „Империјализам и национална буржоазија у Латинској Америци“, Марксизам у свету, година 3, бр. 4, стр. 109-120 („Imperialism and national bourgeoisie in Latin America“, International: Theoretical Journal of the International Marxist Group, no. 5, pp. 7-17), стр. 112.

[2] Goldstein, Joshua S. Long Cycles: Prosperity and War in the Modern Age. New Haven: YaleUniversity Press, 1988.

[4] У огледу који је први пут представљен јавности 1975, Волерстин је написао: „Врхунац америчке хегемоније је иза нас. То значи да ни на једној равни – економске продуктивности и производње, политичке кохезије и утицаја, културног самопоуздања и продуктивности, војне моћи – Америка више никада неће достићи своју неоспорну надмоћ, као што је то било у раздобљу 1945-67. (...)Америка слаби и биће још слабија“ (Wallerstein, p. 95).

[5] Франк, Андре [Andre Gunder Frank]. „Капитализам и неразвијеност у Латинској Америци“ (Capitalism and Underdevelopment in Latin America, New York: Monthly Review Press, 1967, pp. xi-xx, 6-20), у Душан Пирец и Миомир Јакшић (ур) (1987): Светски капиталистички систем, стр. 209-224, Београд: Економика, 1987, стр. 218-219. Пример који је наводио јесте успешан развој неких латиноамеричких земља између 1929. и 1950-их – као што су Аргентина, Чиле, Мексико, Бразил, Колумбија и Венецуела. Наиме, депресија из двадесетих и Други светски рат ослабили су капиталистички центар. Управо тада је, по Франку, у Латинској Америци дошло до „најбрже могуће независне индустријализације, почев од стицања независности 1840-их и 1850-их“.

[6] Додатних 90.000 производних предузећа налазе се у опасности да ставе катанац на своје капије. Принстонски професор Алан Блајндер процењује да, током наредне деценије (или две), између 22 посто и 29 посто свих америчких радних места могу бити пресељена у „офшор“ иностранство. Обичне Американце нарочито погађа податак (који износи Parenti, p. 86) да део трошкове тог пресељења често покрива влада САД – управо новцем тих истих пореских обвезника!

[7] У појединим државама САД, за период 2000-2010, тај пад износи чак између две петине и половине: Масачусетс, Њујорк и Охајо 38 одсто, Њу Џерси 39 одсто, Северна Каролина 42 одсто, Род Ајленд 44 одсто, Мичиген чак 48 одсто.

[10] При чему треба имати на уму да, док Кина у САД извози првенствено индустријску робу, извоз број један из САД у Кину су старо гвожђе и стара хартија.