Неопходна не само смена власти већ дубока и темељна промена система владавине

Зашто Новој српској политичкој мисли шаљем и пажњи читалаца поклањам текст на чије писање су ме подстакли коментари читалаца другог листа и портала – Данаса? Зато што сматрам да примедбе оних који су противници актуелне власти, а које се односе на уредничку отвореност медија који нису под контролом власти заслужују анализу.

Поједини читаоци Данасу замерају што објављују саопштења странака и у посебним рубрикама текстове аутора у којим се износе различити, међусобно супротстављени политички ставови, дакле и они који се разликују од  уређивачке политике Данаса, како је ти читаоци разумеју.

Данас је несумњиво медиј чију уређивачку политику одликује проевропско и грађанско идеолошко становиште, критичност према власти и професионализам. Критичари уредничке отворености не разумеју да она проистиче из доследног поштовања грађанске оријентације овог листa/информативног портала, које подразумева поштовање у пракси демократских вредности, међу којима је свакако и промовисање демократског дијалога, медијски плурализам.

Парадоксално, засигурно су то исти они који с правом критикују кабловске оператере  због уклањања са листе ТВ Н1 и НоваС.

 Зато противник режима не тежи само пукој смени странака на власти, већ промени режима, дубокој, темељној промени система владања

У тексту објављеном у Данасу и НСПМ управо захваљујући тој од појединаца оспораваној уредничкој отворености написао сам: „ ...и данас сам оно што се подразумева под појмом опозиционар - радије бих рекао противник актуелног режима, јер је прецизније, значи слично, али не исто.“

Шта хтедох рећи? Опозиционар може да буде и онај ко се као припадник опозиционе странке залаже за смену власти, за то да његова замени владајућу. То и јесте сврха постојања опозиционих странака у демократским друштвима: да контролом извршне власти, критиком спољне и унутрашње политике и презентацијом својих алтернативних решења придобије већинску подршку грађана и на слободним и поштеним изборима смени владајућу странку/колицију. У држави као што је Србија, дакле у држави која није демократска, то није довољно. Зато противник режима не тежи само пукој смени странака на власти, већ промени режима, дубокој, темељној промени система владања.

Читаоци који упућују примедбе „зашто Данас преноси свако саопштење Нове ДСС? Да ли је ово постао гласник десничара и десничарског национализма под маском 'друге стране'?” или „Данас је некада био симбол антиратне и проевропске Србије, а сада редовно уступа простор људима који подгревају десничарски национализам и антизападну реторику” себе одређују као противнике власти, за њену су смену, али не и за промену система, за промену режима. По њима, чини се, овај медиј треба да буде Информер будуће нове власти.

Исто колико ме радују наговештаји изгледне могућности смене власти, толико страхујем да није мањи број противника власти који теже овом другом, или им је свеједно, од оних који жуде за демократским поретком

Ове речи исписујем да бих указао на реалну опасност о којој се мало јавно говори: о нејасном одговору на питање у каквој држави грађани Србије заиста желе да живе. Какву Србију желимо? Желимо ли демократску власт или само замену носиоца/носилаца ауторитарне власти? 

Исто колико ме радују наговештаји изгледне могућности смене власти, толико страхујем да није мањи број противника власти који теже овом другом, или им је свеједно, од оних који жуде за демократским поретком.

Само једно од потпитања јесте: какве медије желимо: да ли Информере нове власти или професионалне, које промовишу медијски плурализам, негују или макар омогућавају дијалог и тиме доприносе излечењу ауторитарном влашћу подељено, тешко оболело друштво? Када изнесем свој став, уверење, упозоравају ме да сам наиван, да тога (више) нигде нема, да медији када су препуштени тржишту морају да воде  рачуна да своје претплатнике, који очекују да читају само оно са чиме ће да се слажу, не одбијају објављивањем текстова другачије садржине. Можда јесам наиван, али знам да постоје стварно демократске државе у којима то није тако и не знам зашто не бисмо себи постављали високе циљеве. 

Нико данас у Србији ни са ким не разговара, а дијалог је неопходан управо међу онима који не мисле о свему исто, који се чак у много чему политички разликују, а појединачно теже смени власти

Нико данас у Србији ни са ким не разговара, а дијалог је неопходан управо међу онима који не мисле о свему исто, који се чак у много чему политички разликују, а појединачно теже смени власти. Нема разговора, нема онда ни договора о „првом дану после“. О дијалогу власти и опозиције већ одавно, наравно, не може ни да се помисли. Та подела је уобичајена последица ауторитарне владавине, у Србији тачније речено – аутократске.

Сви су, као, за промену система, а нису. Са „наше стране“ Удружење „Студентска листа“ не жели да има било шта са опозиционим странкама, део опозиционих странака узвраћа истом мером, други део се „качи студентима“ и са онима који то не желе обострано се гледају попреко,  опозиционе странке које по садашњим одлукама излазе на изборе нудећи своје програме  једне другима не опраштају ни најбезначајније разлике, грађани подељени по истим линијама, породице посвађане, о медијима да не говоримо... Како онда не бити скептичан у погледу могућности неопходне темељне промене система?

На још један проблем који има несагледиве негативне последице по могућност потребне брзе нормализације прилика у Србији и после жељно очекиване смене власти, указују поменуте и сличне примедбе поменутих читалаца Данаса: на лакоћу изрицања квалификација нечијих политичких позиција из незнања, предубеђења, лоших намера, пропгандистичких обавеза - свеједно. Неодговорност и површност као последица утицаја друштвених мрежа, већ поменута поларизација друштва, незнање, неспремност да се промишља пре изношења судова...све то додатно сужава простор успостављању дијалога неистомишљеника и постизању компромиса, без чега нема демократског друштва, без чега нити може да се успостави, нити да опстане. То су њени темељи! Без тога друштво остаје аутократско или ће, нестабилно и конфликтно, да у аутократију брзо поново склизне. 

Популизам, национализам, другосрбијанство, левица, десница, аутошовинисти, усташе ... сви ти појмови се као етикета без устезања прилепљују неистомишљеницима са ове или оне стране, а да они који то чине ништа или сасвим мало знају о њиховој стварној садржини, значењу. некмоли о стварним идеолошким и политичким позицијама оних које желе да дискредитују. 

Ех, како је једноставно некога/неке „ошамарити“ да су левичари, у жељи да се дискредитују, а рачунајући на приписану негативну конотацију том појму. Да ли су то заиста, ако јесу  којем типу левице по политичким ставовима припадају...е,то више није важно, то захтева озбиљност, знање, одговорност... све што етикетарошима и политикантима недостаје.

Нико од њих неће знати да наведе типове десничарских странака и објасни огромне разлике међу њима, нити ће признати да појам „национализам“ не користе у његовом изворном позитивном значењу, већ у пропагандом политизованом негативном

Или, други пример, још чешће етикетирање суштински сложенијим појмом „десничар“, па још са додатком „националиста“. Добар број антирежимских етикетароша, и сами незналице као и Вучићеви пропагандисти, рачунају на незнање једних и менталну лењост других, каква је нажалост, да се не лажемо, већина у Србији, па политичке неистомишљенике покушавају да баце на плећа лепљењем негативних квалификација. 

Нико од њих неће знати да наведе типове десничарских странака и објасни огромне разлике међу њима, нити ће признати да појам „национализам“ не користе у његовом изворном позитивном значењу, већ у пропагандом политизованом негативном.

Већина њих не може ни себе, а некмоли друге да јасно одреди чак ни као присталицу системских, антисистемских, антисистемско- трансформативних или трансформативних странака или покрета.

Нити су свесни колику штету наносе промовисањем нетолетанције, једноумља, површности...

Casino Ninlay

Поново: шта заиста желимо сменом власти: демократску или нову ауторитарну власт, пуку замену владајуће структуре или темељну промену система и успостављање Србије као демократске, правне, државно и национално одговорне државе?

Поново: шта заиста желимо сменом власти: демократску или нову ауторитарну власт, пуку замену владајуће структуре или темељну промену система и успостављање Србије као демократске, правне, државно и национално одговорне државе?

И још једном: нема демократског друштва без дијалога неистомишљеника и спремности на компромисе! 

Док у ово мало колико-толико отворених медија ( још ) могу да се огласе приврженици различитих политичких опција и ставова – има неке наде.