О избору који национална и морална дужност налаже

Предуслов за истинску стабилност једног поретка је постојање сагласности између владајуће структуре и већине грађана, која је подржава око темељних вредности, које ти грађани баштине, а власт их заступа, али не само то, већ их и у пракси свог политичког деловања остварује. Када се сагледа претходних 14 година српске политичке стварности, може се уочити да такве стабилности политичког система нема. Управо насупрот томе, власт Српске напредне странке није заснована на међусобној кохеренцији у заступању и спровођењу система вредности ни између ње и њених бирача, а о осталим грађанима да и не говорим.

Напредњачки режим континуирано покушава, а нажалост и успева, да свој наводни легитимитет у преовлађујућем делу бирачког тела, превасходно оном са израженим националним, суверенистичким и традиционалним осећајем, изгради на лажном наративу о одбрани државних интереса, отпору спољним притисцима, наоко проруској оријентацији, одбрани Косова и Метохије

Напредњачки режим континуирано покушава, а нажалост и успева, да свој наводни легитимитет у преовлађујућем делу бирачког тела, превасходно оном са израженим националним, суверенистичким и традиционалним осећајем, изгради на лажном наративу о одбрани државних интереса, отпору спољним притисцима, наоко проруској оријентацији, одбрани Косова и Метохије. Међутим, свака иоле озбиљна политиколошка, правна, економска и социолошка анализа учинака ове власти открива дубок несклад између ове, медијском злоупотребом кривотворене слике и рабљене реторике, са једне стране и стварног стања на терену, са друге стране.

Из тога разлога сматрам да је, заправо, владајућем режиму урођена трајна нестабилност, која се надомешћује перманентном политичком кампањом, медијским манипулацијама, изборним махинацијама, упорним сатирањем установа правне државе и клијентелистичким односом према западним чиниоцима моћи као својим покровитељима. То је уходани механизам који ова власт све време успешно користи ради свог одржања, упркос томе што стварни легитимитет нема, нити га је икада имала, јер у пракси спроводи политику супротну стварној вољи већине Срба.

При оваквом сагледавању природе владајућег система, треба бити и довољно интелектуално поштен и национално одговоран и према себи и према другима, па признати да за за такво стање одговорност сносе и сами грађани, који себе виде као национално свесне, а ипак своју подршку константно дају странци на власти, упркос суштински антисрпским последицама њене политике. Става сам да за сваког искреног Србина, традиционалног, национално и патриотски оријентисаног гласача, који искрено воли своју земљу и верује да припада Српству, суочавање са овим зјапећим расцепом између речи и дела више није питање страначког опредељења, већ основне, а опет суштинске духовне, интелектуалне, моралне и националне одговорности.

До 2012. године, упркос једностраном проглашењу независности у Приштини, Србија је на северу покрајине поседовала комплетну уставно-правну и институционалну садржину и капацитет. Тамо је постојала цивилна заштита, функционално српско правосуђе, полицијске снаге у систему МУП-а Републике Србије, те несметан платни промет у динарима и контролисани енергетски систем

Није ми намера да овим редовима идеолошки осуђујем обичног човека, који је веровао прокламованим патриотским ставовима власти. Напротив, покушао бих да укажем на монструозну дволичност напредњачког механизма владања, који систематски злоупотребљава национална осећања ради спровођења политика које су у својој суштини дубоко антинационалне. Система који је префињеном пропагандном преваром, те статусном и егзистенцијалном уценом заточио националне гласове да би их злоупотребио ради остваривања у српској историји неупоредиве и до времена ове власти непојмљиве националне издаје. При чему ја не спорим да су такви гласачи СНС-а на то у великој мери сами пристали, пре свега из личних, већином материјалистичких разлога, од којих је највећи део пуке егзистенцијалне природе, али то не оправдава широм затворене очи на националну превару драматичних размера. Такво понашање говори у прилог тези професора Владимира Димитријевића, који је у једном свом скорашњем наступу са правом и болно прецизно утврдио да наше друштво нема толико политички, колико морални проблем, јер би свако од нас хтео да србује, а да га то ништа не кошта.

Владајућем режиму заправо је урођена трајна нестабилност, која се надомешћује перманентном политичком кампањом, медијским манипулацијама, изборним махинацијама, упорним сатирањем установа правне државе и клијентелистичким односом према западним чиниоцима моћи као својим покровитељима 

Најсуровији пример потпуног раскорака између онога што власт говори и онога што у пракси ради, јесте политика према Косову и Метохији. Истовремено, управо то је јасан показатељ дубине претходно поменуте моралне кризе српског друштва и необорив доказ непостојања правих, односно неодбрањивости деклараторно навођених разлога за давање подршке таквој власти од стране бирача који себе сматрају Србима и национално одговорним грађанима. На делу је структурно узмицање државе са дела сопствене територије, које по свим правилима међународног и уставног права има карактеристике системски и свесно предузимане сукцесивне предаје суверенитета. Косовска, а тиме и општа национална издаја, друго је име за ову и овакву власт, њен ДНК.

То је уходани механизам који ова власт све време успешно користи ради свог одржања, упркос томе што стварни легитимитет нема, нити га је икада имала, јер у пракси спроводи политику супротну стварној вољи већине Срба

Да би се разумео ниво историјског назадовања националног кретања Срба данас, до кога је власт својим поступцима довела, неопходно је стално, изнова и изнова, ако треба и до у бескрај, указивати на фактичко стање пре и након успостављања њеног режима, а изван домашаја телевизијских екрана и медијски фингираних драма, којима се гласач ове власти држи у стању потпуне националне анестезираности.

До 2012. године, упркос једностраном проглашењу независности у Приштини, Србија је на северу покрајине поседовала комплетну уставно-правну и институционалну садржину и капацитет. Тамо је постојала цивилна заштита, функционално српско правосуђе, полицијске снаге у систему МУП-а Републике Србије, те несметан платни промет у динарима и контролисани енергетски систем.

Кроз процесе, који су започети Бриселским споразумом 2013. године, а врхунац свог погубног дејства остварили прихватањем усмених и писаних обавеза из Вашингтонског споразума, француско-немачког плана и Охридског споразума, званични Београд је извршио добровољну и свесну разградњу сопственог суверенитета.

Систематско интегрисање српских судија и полицајаца у косовски сепаратистички поредак, препуштање енергетског система (Валач и Газиводе), укидање таблица и докумената Републике Србије, те коначно, пасивно посматрање укидања динара и насилног упада приштинских специјалних снага у зграде српских општина на северу, не могу се подвести под категорију „тактичког повлачења“ или „мудре дипломатије“.

Са становишта државотворне логике, реч је о свесном одрицању од инструмената ефективне власти. Док у својим средствима јавног информисања наоко нападала Аљбина Куртија, Српска напредна странка, је, преко Српске листе, као своје филијале, као и сваки пут уназад, и сада дала кворум за одржавање последње седнице скупштине тзв „Косова“, на којој је изабрана нова влада, поново на челу са Куртијем. Дакле, да су посланици Српске листе напустили седницу, влада опет не била изабрана, што би био једини могући исправан поступак. Међутим, они су то поново намерно пропустили да учине, односно то нису смели, из страха од својих западних ментора.

Бирач СНС-а мора коначно да се погледа у огледало и суочи са поразном истином да су свако наводно подизање борбене готовости и медијски ратни бубњеви служили искључиво као анестезија за јавност, док се на терену, корак по корак, заокруживала косовска независност, уз сваковрсну прећутну, али делотворну, помоћ и подршку званичног Београда

Бирач СНС-а мора коначно да се погледа у огледало и суочи са поразном истином да су свако наводно подизање борбене готовости и медијски ратни бубњеви служили искључиво као анестезија за јавност, док се на терену, корак по корак, заокруживала косовска независност, уз сваковрсну прећутну, али делотворну, помоћ и подршку званичног Београда. Све то време његов глас је и даље ишао власти, иако је она спроводила политику супротну његовим опредељењима, а он то или није видео, или то што јесте видео, из разноразних разлога себи није хтео, није смео или није могао да призна, што га не оправдава и чиме се не умањује његова лична одговорност за овакво стање.

Као други стуб режимске легитимације пред бирачима представљано је инсистирање на економском развоју, који доприноси напретку домаће привреде. Тај стуб се на наше очи урушава пред феноменом специфичног економског колонијализма. Суверенитет једне државе не огледа се у испразним прогласима и од суштине испраној реторици, већ у способности да контролише сопствене ресурсе и доноси довољно самосталне економске одлуке спрам конкретних околности историјског тренутка, које морају да буду у дугорочном интересу сопственог народа. Пракса актуелне власти сведочи о потпуној капитулацији пред крупним транснационалним капиталом и западним политичким центрима, где се домаћа територија и здравље грађана користе као монета за поткусуривање и куповину политичког опстанка на власти.

Случај планиране експлоатације литијума од стране компаније Рио Тинто представља парадигму овог процеса. Претварање плодних делова западне Србије у еколошку и рударску колонију, уз грубо игнорисање постигнутог консензуса Српске академије наука и уметности и домаће стручне јавности, оголило је суштину напредњачког "суверенизма".

Пракса актуелне власти сведочи о потпуној капитулацији пред крупним транснационалним капиталом и западним политичким центрима, где се домаћа територија и здравље грађана користе као монета за поткусуривање и куповину политичког опстанка на власти. Случај планиране експлоатације литијума од стране компаније Рио Тинто представља парадигму овог процеса

Ова стратегија показује да власт функционише по принципу сасвим асиметричне, а по суштини потпуно колонијалне размене. Наиме, западним геополитичким центрима нуде се територијални уступци на КиМ и природна богатства у Јадру, уз обезбеђивање, али и обезвређивање домаће радне снаге, чије су, ионако ниске, зараде субвенционисане новцем самих грађана Србије. Заузврат, ти исти западни центри моћи пружају прећутну бланко подршку за унутрашњу ауторитарну владавину, гушење установа, потпуну контролу медијског простора и изборни инжењеринг. За сваког национално свесног бирача, овакав модел представља потпуно и непосредно поништавање економске, еколошке и биолошке безбедности, а тиме и суштине државе.

У ширем, глобалном контексту, спољна политика режима се у јавности представља као успешно балансирање између Истока и Запада, што посебно годи уху, погађа такт традиционалног гласача, који је, неспорно, склон и често оправдано вођен сентиментима ка историјским савезима. Међутим, историјски ломови у међународном поретку, започети сукобом између Запада и Русије на територији Украјине, са перспективом њиховог наставка у другим деловима света у будућности, без изгледа на скоро смиривање, разоткрили су суштински лажну природу ове позиције, а тиме и њене готово извесне опасне последице по српски национални интерес. Док се у прорежимским таблоидима и другим медијима свакодневно пласира хистерични проруски и антизападни наратив, како би се задовољиле емоције патриотског бирачког тела, званични Београд у равни дипломатске, политичке и економске праксе и суштинског деловања упорно и по мени смишљено и намерно повлачи потезе који су у директној супротности са таквом режираном сликом.

Србија под овим режимом у међународним организацијама и другим форумима међународних односа и политике редовно гласа за резолуције које су усмерене против Руске Федерације, чиме се директно подрива сопствена позиција у вези са територијалним интегритетом. Истовремено, домаћа наменска индустрија, кроз нетранспарентне канале, масовно снабдева западне савезнике муницијом и наоружањем намењеним украјинској војсци.

Србија под овим режимом у међународним организацијама и другим форумима међународних односа и политике редовно гласа за резолуције које су усмерене против Руске Федерације, чиме се директно подрива сопствена позиција у вези са територијалним интегритетом

Става сам да ово асиметрично понашање није плод промишљене и принципијелне државне стратегије неутралности, већ изнуђени маневар владајућег апарата који покушава да од западних чинилаца светске моћи купи сопствено преживљавање на власти, свестан да искључиво Запад сво ово време држи кључеве његове власти и моћи. Да би се одржао, режим симулира приврженост Истоку пред сопственим народом, док истовремено предаје суверенитет и ресурсе Западу, због чега му Запад толерише злоупотребу квази-родољубиве и квази-проруске реторике у унутрашњем општењу са народом. За сваког свесног родољуба, који не пристаје да буде родољудбаш, оваква спољна политика представља најопаснију врсту авантуризма, који Србију оставља потпуно изолованом, без искрених и чврстих савезника, претварајући је у незаштићени објекат у глобалној игри великих сила.

Да би се одржао, режим симулира приврженост Истоку пред сопственим народом, док истовремено предаје суверенитет и ресурсе Западу, због чега му Запад толерише злоупотребу квази-родољубиве и квази-проруске реторике у унутрашњем општењу са народом

Сав описани, добро осмишљени и на први поглед недовољно упућеног посматрача сривени, несклад између практичних поступака власти и ставова већине у нашем народу, а посебно већине њених бирача, стекао се у недавним догађајима поводом смрти и сахране покојног генерала Ратка Младића. Иначе несклон тотализацијама свих особина једне личности кроз ванконтекстуалну употребу појмова попут херој или злочинац, мој јасан став је да ће критичка и иоле објективна историографија покојног команданта Војске Републике Српске неподељено оценити као светлу и позитивну личност српске историје. Наравно, уколико се његова личност и владање у изазовним тренуцима те историје, у којима је он, за разлику од многих, који су се склонили на сигурно док олуја не прође, прихватио да понесе тешко бреме одговорности и дужности да допринесе опстанку народа, коме припада, буду посматрали са српског становишта.

Наиме, насупрот неподељеном позитивном односу напредњачких гласача, као и већине Срба према Ратку Младићу, нико из најужег државног и војног руководства није присуствовао ни комеморацији, ни сахрани. И да додам, упркос медијским таламбасима, приређена сахрана нија била сахрана уз државне почасти. То најочитије сведочи о дволичном односу врховника ове власти према покојном генералу, те једном, најблаже речено, непримереном и по мом суду ниподоштавајућем опхођењу према борби српског народа за опстанак и слободу кроз стварање Републике Српске, али и о јасном непоштовању ставова и вредности сопствених бирача.

Да бих потцртао дубину провалије, која стоји између онога што власт лажно декламује и онога што у стварности упорно чини, дужан сам да укажем и на супротан пример, по мени позитиван, политичког деловања у претходно изложеном контексту. Наиме, због својих сопствених, претходно изнетих ставова по овом питању, од којих не могу да одступим, истакао бих понашање опозиционе НДСС и њеног руководства поводом ових догађаја, као и њихове јавно изнете ставове о томе, као узоран пример практичног сведочења опредељења и вредности које се заступају.

Такви поступци говоре о спремности и одлучности да се делом прате идеје које се у јавности износе. Истовремено, на тај се начин показује постојање јасне свести о неопходности успостављања кохерентног односа између заступања, али и спровођења у пракси одређене политике, са једне стране и темељних ставова бирачког тела, чија се подршка тој политици тражи, са друге стране, као нужног преуслова за стабилност друштва и политичког система. И не само то, та је странка на описани начин указала дужно поштовање према већинском разумевању ове теме у Срба. Јер, хтели ми да саме себе упорно заварамо или не, не може да се оспори чињеница да већина у овом народу, већина присталица, али и противника власти, Ратка Младића доживљава позитивно.

Наиме, насупрот неподељеном позитивном односу напредњачких гласача, као и већине Срба према Ратку Младићу, нико из најужег државног и војног руководства није присуствовао ни комеморацији, ни сахрани. И да додам, упркос медијским таламбасима, приређена сахрана нија била сахрана уз државне почасти

Стога је, парадоксално, тиме показала да чак и једна опозициона формација више уважава ставове напредњачких гласача, него што је то сама напредњачка власт учинила својим поступцима у конкретном случају. Што је, само по себи, довољан разлог да добро размисле приликом одлучивања о свом гласу на предстојећим изборима.

Управо из тих разлога, а због потребе да се буде на висини задатка у садашњем тренутку, у коме су се коначно стекли услови за истинску промену, даљим истрајавањем на оштром опозиоционом деловању и доследном противљењу садашњој власти са српског становишта треба одлучно да допринесе њеној смени. Ни један једини разлог ни на чијој страни не може да представља довољан, а камоли оправдан разлог за одсуство тог доприноса.

Према садашњем распореду фигура на шаховској табли српске политике, али и са ничим незамућеним погледом на оне, по власт најопасније, фигуре националног покрета које су, по мом суду неразумљивом и ничим неоправданом, одлуком главног изазивача власти жртвоване и тиме скрајнуте са табле, сматрам да би изостанак таквог национално утемељеног доприноса прижељкиваној промени не само власти, него и успостављеног вишедеценијског система колонијалне управе, узроковао наступање још једне тешко надокнадиве штете по националне интересе.

Испуњавање дужности доприноса промени власти о коме говоре претходни редови је нужан и из разлога што истинска снага једне нације лежи у националном утемељењу њене моралне садржине и суштине, владавине знања и владавине права, те снажних установа, стога отпорних и способних да надживе било ког појединца

Ти се национални интереси не бране само на географским границама или у дипломатским салонима, већ унутар самих институција система и у свести народа. Испуњавање дужности доприноса промени власти о коме говоре претходни редови је нужан и из разлога што истинска снага једне нације лежи у националном утемељењу њене моралне садржине и суштине, владавине знања и владавине права, те снажних установа, стога отпорних и способних да надживе било ког појединца.

Насупрот томе, да би спровео у дело налоге својих западних патрона, режим СНС-а је спровео процес радикалне персонализације моћи, створивши стање перманентне уставне анархије и деградације свих класичних вредности друштва. Кроз хипертрофију корупције, партијску негативну селекцију и свесно генерисану естрадизацију јавног простора путем медија са националном фреквенцијом, извршено је системско кидање српског друштвеног ткива, за које сада делује да ће га бити изузетно тешко поново повезати у органску целину.

Један од кључних метода опстанка овог режима јесте унутрашња пацификација народа кроз свесно подстицање друштвене безвољности, безличности и бесциљности. Када се образовни систем, здравство и државне установе страначки инструментализују, а најобразованији слој становништва погрешним потезима власти охрабрује на масовни одлазак, држава губи своју унутрашњу биолошку и интелектуалну отпорност.

Путем ријалити програма и ухваћено у таблоидну паукову мрежу, плански се убија достојанство грађана и ствара се уверење да је свака борба узалудна, а да је српски народ немоћан пред страним чиниоцима моћи. Власт смишљено разара државотворну свест народа, са циљем да је расточи неповратно, до мере непрепознатљивости у свакодневном поступању људи и односима у друштву. Тиме се затире свако здраво семе плодотворног националног хтења и покрета. Грађани се смишљено претварају у бесловесну публику своје пропасти, споља режиране, а од стране домаћих глумаца одигране, при чему ће таква публика на крају бити натерана и да аплаудира сопственом, свеопштем краху. Патриотизам је сведен на фолклорна и естрадна исказивања, без укуса, мере и циља, док је његова суштина, схваћена као одбрана установа, националне свести, културе и територије, скрајнута ван било каквог видокруга грађана, а јавно обавезивање на такву одбрану и позивање на одговорност за исту готово је остракизовано.

Када се подвуче црта испод вишегодишњег биланса ове власти, постаје кристално јасно да је даља подршка режиму СНС-а од стране национално и традиционално оријентисаних гласача постала духовно, интелектуално и морално неодржива, а свакако у националном и државно-политичком смислу штеточинска. Штавише, то се коси са здравим разумом

Када се подвуче црта испод вишегодишњег биланса ове власти, постаје кристално јасно да је даља подршка режиму СНС-а од стране национално и традиционално оријентисаних гласача постала духовно, интелектуално и морално неодржива, а свакако у националном и државно-политичком смислу штеточинска. Штавише, то се коси са здравим разумом и не може да прође ни елементарни тест логике. Остати веран странци која тргује територијом, ресурсима и достојанством државе не значи бити патриота, већ саучесник у процесу националне издаје и демонтаже. Стога раскид са напредњачким режимом и ускраћивање подршке јесте прва и најважнија дужност свакога, ко себе сматра истинским родољубом, његов часни допринос колективној самоодбрани државе и народа.

Полазећи од искрене вере у то да код доброг дела тих гласача национална савест у једном тренутку мора да превлада, сматрам да је сада крајње време да привидну верност странци и од тога зависне личне, статусне и материјалне интересе подреде верности Српству и држави, какву су, сигуран сам, њихови преци имали. На тај начин неће избрисати лоше последице својих претходних избора, али ће допринети почетку дуготрајног процеса санирања нанете штете. Уз дужност да упозорим да ова времена носе са собом опасност да се, ако таква последица већ није изазавана ранијим одлукама, истом оловком којом се у садашњим условима и упркос њима, ипак, заокружи глас за СНС, истовремено, неопозиво и неповратно, потписује исписница из Српства.

(Аутор је адвокат из Новог Сада)