Славој Жижек: Зашто први пут у животу осећам стид што сам држављанин Словеније

 Доналд Трамп је 9. септембра рекао да би сваком пунолетном Американцу исплатио „Трампову дивиденду“ од 5.000 долара уколико републиканци задрже контролу над Конгресом на новембарским изборима на половини мандата.

Трамп је овај предлог изнео на првом конгресу своје Републиканске партије посвећеном изборима на половини мандата, али није одмах било јасно како би исплате функционисале нити да ли би биле законите.

Са приближно 270 милиона пунолетних грађана САД, ова идеја би коштала око 1,35 билиона долара.

Било да је Трамп ово рекао у шали или озбиљно, заправо није ни важно: у оба случаја то показује колико смо се удаљили од простора либералне демократије.

Ако Сједињене Државе могу да приуште да потроше више од билион долара на овакав начин, замислите само колико би тога могло да се уради када би план био да се новац троши на начин сличан ономе што предлаже Мамдани – на бесплатну бригу о деци, квалитетније здравствене услуге доступне свима и друге јавне услуге које би побољшале свакодневни живот грађана.

Ово није било једино лудило на конвенцији: након говора Џеј Ди Венса, Трамп се умешао и позвао присутне да „варају до краја“ како би републиканци задржали контролу над Конгресом.

А шта је са Венсом? Он је у интервјуу 1. септембра 2026. рекао: „Не бих био изненађен ако живимо у последњим временима, али оно на шта покушавам да се усредсредим јесте да сада урадим што је могуће више божјег дела, чак и ако то води ка последњим временима, у реду“.

Прави крај света јесте управо ова Венсова изјава, а нарочито речи „чак и ако“: оне јасно указују на спремност појединца да свесно допринесе уништењу читавог нашег света тиме што ради оно што сматра божјим делом.

Навикли смо да овакав став слушамо од муслиманских фанатика или Путинових идеолога – а сада га чујемо од потпредседника Сједињених Држава.

Мој трећи случај лудила долази из Израела. Увек сам био скептичан према поређењу начина на који Израел поступа према Палестинцима са нацистичким антисемитистичким терором, па сам зато био заиста изненађен када сам у септембру 2026. видео видео-снимак који је објавио Итамар Бен-Гвир (а затим га убрзо повукао): читава визуелна структура тог снимка недвосмислено призива иконографију нацистичких концентрационих логора.

На снимку се види сам Бен-Гвир како стоји испред зграде окружене бодљикавом жицом, која изгледа попут улаза у логор, док у рукама држи малу црну кутију са црвеним дугметом.

Испред улаза налази се дугачак ред Палестинаца који још увек изгледају нормално, а који стоје на покретној траци. Након што Бен-Гвир притисне црвено дугме, покретна трака почиње да се креће и видимо исте те Палестинце како излазе из зграде у затворено двориште – мршави и исцрпљени…

Овде је опсценост достигла врхунац: док Израел осуђује свако поређење геноцида у Гази са нацистичким Холокаустом, његова сопствена пропаганда недвосмислено активира управо ту паралелу.

Такви необични догађаји су, наравно, само појединачни примери, али управо као такви показују да се игра привида коју смо играли приближава крају: маске падају брже него икада.

Путин је недавно Украјину назвао фантомском државом и предложио да Пољска, Мађарска и Румунија преузму њене западне делове, док би Русија узела исток.

Израел је одлучио да изгради велико ново насеље источно од Јерусалима, чиме би Западна обала била пресечена на два дела и тиме би решење о две државе де фацто било елиминисано.

Победа Алтернативе за Немачку (АфД) у Саксонији-Анхалту није била никакво изненађење – за мене је једино изненађење то што се није догодила раније.

Реч „алтернатива“ у називу странке од кључне је важности: да будемо сасвим отворени, нова популистичка десница једина је велика политичка снага која је заиста аутентична политичка сила, која се обраћа проблемима већине на начин који укључује масовну мобилизацију и тако нуди стварну алтернативу постојећем поретку — нечему што је некада било домен Левице.

Један од слогана АфД-а гласи: „Аллес ист мöглицх!“ — „Све је могуће!“ На то бисмо морали да одговоримо: не, постоје ствари које нису могуће, попут отвореног расизма – можете их чинити, али ако то учините, онда је то крај света какав познајемо.

Неефикасни протести центра-левице достижу врхунац у позивима да се АфД забрани као заговорник противуставних вредности – може ли се још ниже пасти у признању сопствене политичке немоћи?

Не могу а да не приметим да Словенија, моја земља, није само активни учесник у овом тужном процесу, већ сада чак игра улогу која се не може описати другачије него као улога израелског Тројанског коња у разарању уједињене Европе.

Израелски премијер Бењамин Нетањаху изразио је 30. августа 2026. захвалност премијеру Јанезу Јанши због словеначког вета на заједничку изјаву ЕУ којом се осуђују планови Израела на окупираној Западној обали:

„Хвала премијеру Јанши на храбрости и јасноћи усред лицемерја ЕУ. ЕУ ћути када Турска, чланица НАТО-а, незаконито окупира половину Кипра — државе чланице ЕУ! А када јеврејски народ жели да оствари своје историјско право да гради и живи у својој прадомовини, ЕУ је огорчена“, написао је Нетањаху на платформи X.

Оставимо по страни проблематичност Нетањахуових тврдњи: шта је са правом палестинске већине на земљи коју Израел полаже у име тог историјског права? (И, узгред, треба имати на уму да су Јевреје из алестине протерали Запад – Рим – а не Арапи).

За нас је овде важно то што је словеначка влада сада напустила оквир ЕУ и прикључила се оси САД–Израел.

Овај заокрет словеначки министар спољних послова Тоне Кајзер представља као прелазак на „реалистични приступ који влада користи у спољној политици“, односно као приступ који „ефикасно суочава стварност уместо да свет посматра онаквим каквим бисмо желели да буде“.

Кајзер често наступа као „Јанша са људским лицем“, заговарајући дијалог и тврдећи да се ратови завршавају разговорима и преговорима, а не искључивањем. Међутим, нова влада је одмах објавила да ће „замрзнути“ односе са Палестином, коју је претходна влада признала као државу – тако да овде нема никаквог дијалога.

Кајзер је тиме имплицитно критиковао идеалистичкију – по његовом мишљењу – спољну политику коју је водила претходна влада Роберта Голоба (најбоља влада коју је Словенија имала у својој краткој историји), укључујући и њено признање Палестине као државе.

За разлику од Голоба, Јаншина влада се заклиње у реализам у међународним односима: „Интереси су једина константа у међународним односима“, објаснио је Кајзер, звучећи више као Кајзер Созе из филма Дежурни кривци.

Као што су многи коментатори приметили, проблем са „интересима“ које Кајзер помиње јесте то што су они више интереси Израела него интереси Словеније.

Када је Словенија прогласила независност, Јоже Пучник, дисидент који је одиграо важну улогу у том процесу, рекао је: „Југославије више нема. Сада је реч о Словенији“.

Један заједљиви коментатор је то парафразирао: „Словеније више нема. Сада је реч о Израелу“.

Постоје и унутрашњополитички разлози за Јаншин заокрет ка оси САД–Израел.

Израелска „приватна“ шпијунска компанија Блацк Цубе (која де фацто обавља задатке за владу које она не може јавно да призна) умешала се у политичке процесе не само у Словенији већ и у многим великим земљама Западне Европе.

Није стога чудно што из кругова блиских владајућој коалицији стижу претње да би Голоб требало кривично гонити јер је поступао супротно словеначким интересима.

Јанша и Кајзер тако проповедају немилосрдни прагматизам — одбацују принципијелну политику као идеализам; живимо у суровом свету у којем нема места универзалним моралним принципима, па су једино што на крају заиста има значаја интереси Словеније.

Међутим, радикални избор који је Јаншина влада направила ни на који начин се не може извести из некаквих апстрактних прагматичних принципа: он се заснива на прецизној десничарској визији која Европску унију види као носиоца застарелог либерално-демократског пројекта и одбацује идеале међународне солидарности, сматрајући да је њихово време прошло.

Понекад ова визија иде још даље и сумња да је бриселска бирократија већ заражена комунизмом.

Пре неколико деценија супротстављали смо либералну демократију комунистичком тоталитаризму – сада се сама либерална демократија доживљава као маска комунистичког тоталитаризма.

Поводом 250. годишњице САД, Трамп је изнова нападао комунизам као главну претњу Сједињеним Државама данас – само у једном говору поменуо је комунизам десетине пута. Тиме је следио Виктора Орбана, који је, док је још био на власти, такође изнова тврдио да су бриселском администрацијом ЕУ већ овладали комунисти.

Реалистични коментатори одбацили су овај новооткривени антикомунизам као смешно претеривање: програм Демократских социјалиста у САД само је скромна, старомодна социјалдемократија, а они су притом веома далеко од преузимања власти у САД.

Међутим, мислим да је Трамп, иако можда приватно сматра да претерује и само се позива на комунистичку претњу како би уплашио бираче, у дубљем смислу ипак у праву.

Ако се у данашњем постлибералном неофеудалном поретку озбиљно схвате социјалдемократске мере и покуша њихово спровођење, такве мере – чак и када су ограничене на локалне захтеве који произлазе из потреба великог града или једног дела савезне државе – фактички представљају претњу читавом глобалном систему.

Такве мере, ако би се озбиљно спроводиле, захтевале би даље мере које би све више поткопавале постојећи систем.

Дакле, да то сажмемо: глобални систем може опстати само ако постепено напусти либерално-демократску државу благостања.

Словенија је изабрала антиевропску осу САД–Израел управо у тренутку када је Орбанов режим у Мађарској пао. Крајња иронија је у томе што је Нетањаху, у извесном смислу, у праву када говори о лицемерју ЕУ: она подржава Израел (продајући му оружје и тако даље), док се истовремено претвара да осуђује његову политику.

Словенија је раскинула са ЕУ управо зато што сада постоје знаци да ЕУ заузима нешто принципијелнији став према израелским ратним злочинима, што је навело Нетањахуа да изнесе апсурдну тврдњу да је Уједињено Краљевство (које је забранило увоз производа произведених у израелским насељима на Западној обали) прва муслиманска држава са нуклеарним оружјем.

Владајућа коалиција у Словенији тако је била приморана да Израелу узврати дуг за изборну помоћ Блацк Цубе-а, користећи своје право вета да блокира осуду онога што Израел ради на Западној обали од стране ЕУ.

Због тога, и упркос мојој љубави према словеначком народу, први пут у животу осећам стид што сам држављанин Словеније.

(Данас)