Дојче веле: Ко води Арапску лигу?

Дуги говори, групно фотографисање омражених деспота и завршни протокол, који само понеког интересује – тако је јавност у арапским земљама годинама доживљавала самит њихових водежих политичара.

„То није Лига арапских народа“, сматра Моатаз Салама из каирског Центра Ал-Ахрам. Шефови држава и влада арапских земаља данас се састају на самиту у Дохи. Две главне теме су: прихватање сиријске опозиције у Лигу и разматрање одређене врсте војног ангажмана у Сирији. После више одлагања, сиријска опозиције је успела, тачно недељу дана пре самита Арапске лиге, да састави прелазну владу.

Арапски политичари нису једини који захтевају снажније учешће Арапске лиге у решавању сиријског конфликта. Израелски председник Шимон Перез недавно је позвао Лигу да спречи масакр у Сирији. У грађанском рату који траје две године живот је изгубило неколико десетина хиљада људи, а рат је претња миру у читавом региону. То је једно од питање код кога Лиги недостаје визија, сматра Моатаз Салама из Центра Ал-Ахрам за политичка и стратешка истраживања. Интереси појединих земаља чланица се исувише разликују, пре свега Саудијске Арабије и Катара.

Добри односи са Западом

Регионална надмоћ Саудијске Арабије и Катара је посебно видљива после немира 2011. године, привременим повлачењем Египта и Сирије, као и већ годинама ослабљеног Ирака. Саудијска Арабија и Катар у добрим су односима са Западом, посебно са Сједињеним Америчким Државама. Обе земље, међутим, имају ауторитарне режиме и на међународном плану су често критиковане због недостатка слободе изражавања, као и кршења људских права.

Уз помоћ Арапске лиге, Саудијска Арабија покушава да буде регионална противтежа Ирану, оцењује стручњак за Блиски Исток Асием Ел Дифраоуи из Центра за политику медија из Берлина. „Саудијска Арабија види ирански режим као директну претњу. Саудијски властодршци су тренутно веома узнемирени што су рецимо у Ираку на власти шиити, који су у делимичном савезу са Ираном. Они се надају да ће уклањањем Асадовог режима са власти и Иран бити ослабљен.

Мали Катар – седиште утицајне станице Ал Џазира – са друге стране покушава егзистенцију властитог система владавине да осигура активном спољном политиком, каже Ел Дифраоуи. Катар са својим 300.000 становника и великим богатством се одувек прибојавао да ће једног дана да га прогута Саудијска Арабија. Катар и Саудијска Арабија у Арапској лиги важе за конкуренте, али су сложни у једном циљу – слабљењу Ирана. Бројни стручњаци сматрају да је управо то разлог што те две земље снабдевају оружјем исламистичке опозиционе групе у Сирији.

Ирански утицај на видику

Ослабити утицај Ирана, очигледно је главни циљ када се говори о Сирији. Јер, ако Асад падне, утицај Техерана у региону ће слабити. У супротном би коалиција Сирије и Ирана могла да буде све јача. У Тунису, Либији и Египту, међу становништвом постоје велике симпатије према циљевима сиријске револуције. Истовремено у тим земљама је све веће негодовање због мешања Саудијске Арабије и Катара у сиријска унутрашња питања. Њима се пребацује да финансирају исламистичке странке.

Страх од немира у Саудијској Арабији?

Саудијска Арабија веома опрезно прати збивања у суседним земљама. Њена помоћ првим арапским револуцијама је дошла прекасно. Саудијска Арабија још је увек уточиште некадашњег диктатора Туниса Бен Алија, а током протеста у Бахраину своје тенкове је извела на улице против демонстраната. „Велик је страх да би немири могли да захвате и границе Саудијске Арабије“, сматра Моатаз Салама. Подршком сиријских побуњеника, Катар и Саудијска Арабија настоје да, на неки начин, одврате пажњу од својих дефицита. Салама каже да тиме желе „својим грађанима да ставе до знања колико им је у ствари добро, у поређењу са другим арапским народима, те да је њихов режим једини гарант стабилности и благостања.

Рискантна игра за обе земље, сматра Ел Дифраоуи, чак и када је реч и личном интересу: „Видели смо у Ираку: Саудијски џихадисти тамо су били веома активни. После повратка у Саудијску Арабију они су се прикључили терористичким кампањама.“

Аутор: Нилс Науман / Борис Рабреновић

(Дојче веле)