Андреј Митић: Да ли Нишу треба дата центар - и какав?

 У уторак, 8.септембра, Скупштина града Ниша треба да донесе одлуку о „Предлогу решења о преносу права јавне својине Града Ниша у јавну својину Републике Србије, непосредном погодбом, и без накнаде, у циљу изградње дата центра у Нишу“. Ово је важна одлука која може определити и даље инфраструктурне и привредне приоритете, а Ниш поставити у средиште дигиталне мапе Републике Србије, али и региона.

Ово питање се отвара у тренутку када је „четврта технолошка револуција у пуном замаху“, глобална регулативна и технолошка битка око вештачке интелигенције поставља нови оквир наших живота, а Република Србија, која је већ, и са пуно разлога ушла у развој АИ сектора, очекује сопствени закон о ВИ до краја године, док већ поседује своје етичке смернице као и Стратегију развоја вештачке интелигенције 2025-2030. Овај, научни, друштвени и економски контекст апсолутно легитимизује разлог да и Ниш уђе у ову глобалну и националну дебату, посебно што већ развија свој Научно-технолошки парк, тако да идеја изградње дата-центра представља и унутрашњу логику развоја Ниша.

Потпуно разумљиво, само питање није без контроверзи, и о њему треба отворити јавну расправу, и отклонити све недоумице. Разликујем овде два нивоа критике који се већ јављају. Један ниво јесте идеолошки, и долази од стране нове (америчке) левице, која је ускладу са својом идеолошком агендом левог популизма, а која у најновијој итерацији воук 2.0., подразумева екофундаментализам, али и снажно противљење вештачкој интелигенцији као таквој, док сами дата-центри постају симболичко места окупљања најватренијих левичарских активистичких група у САД, које су „чврсто решиле“ да по сваку цену спрече развој овог иновативног сектора, а посебно савез Биг-тека и Трампове администрације, као футуристичке деснице која их је потукла до ногу на прошлим изборима.

Ехо ове нове америчке, често екстремистичке левице, пуне ресантимана, може се осетити и у Србији. Садашњи градоначалник Њујорка, који предводи ДСА, врло радикално социјалистичко крило Демократске странке, инспирише и предводи овај исламистичко-зелени савез пред мидтермс изборе у САД. Ово пишем јер је питање дата-центара тренутно прворазредно питање у САД, а идеолошко пар екселанс, које увлачи све већи број нормалних људи у своје активистичке сеансе „директне акције“ левог популизма.

Други тип критике који треба узети у обзир јесте легитимна забринутост грађана око транспарентности самог процеса, потрошње воде и струје, буке и загађености, што су потпуно оправдана питања, као и питања око саме будуће процедуре и конкретног бенефита за град Ниш

Овај тип примедби и активизма, препознајем и одбацујем, али разумем сву опасност коју он „лукавством воук ума“, по развој Ниша, али и Србије, носи.

Други тип критике који треба узети у обзир јесте легитимна забринутост грађана око транспарентности самог процеса, потрошње воде и струје, буке и загађености, што су потпуно оправдана питања, као и питања око саме будуће процедуре и конкретног бенефита за град Ниш. Апсолутно је ствар владавине права као и начела правичнсти, али и здравог разума пре свега, да овакав пројекат има студију утицаја на животну средину, јасне уговорне гаранције о радним местима за Нишлије, као и транспарентност у погледу потрошње и струје. То су легитимна питања, и на њих треба одговорити.

Зато правим јасну разлику између забринутости која полази од нишке стварности, и идеолошке критике екстремистичке левице која би да заустави сваки инфраструктурни прјекат који не задовољава захтеве њихове увезене деструктивне агенде дегроwтх-а.

Мислим да постоје значајни разлози да Ниш искористи ову инвестициону прилику прилику и добије свој први Центар за складиштење података. Ја заговарам дигитални суверенитет. Свака озбиљна држава у овом тренутку инсистира на њему, али немају све капацитете да га спроведу. Критични подаци, медицински, научни, административни, сваки други, треба да буду под српском јурисдикцијом чувани.

Овај пријекат за Ниш, видим као наставак Државног дата-центра у Крагујевцу, од 14 мегавата, који већ функционише. Ни тај, нити овај “наш”, није, колико разумем хyперсцале инвестиција као што је рецимо од 1 гигават у хрватском Топуском који је актуелан, нити је приватни попут тог.

Постоји одређена пропорционалност ризика, у смислу да су еколошки и енергетски захтеви пројеката нишког обима несразмерно мањи (до 20 мегавата) од захтева гигантских гигаватских пројеката који јесу изазивали кризе од Даблина, преко Холандије, до Хрватске. Упоредна пракса говори да Загреб има више од десет дата-центара који функционишу без проблема, и то углавном приватних. Софија је постала дигитално чвориште, а Скопље спрема пројекат свог првог државноог дата-центра.

Дакле, ово је питање хоће ли Ниш и Србија имати свој центар за складиштење података који ће притом убрзати развој научно технолошког парка и запошљавати младе стручне Нишлије, који су већ принуђени да раде на даљину, или ће неодговорно то препустити другом граду или другој држави

Дакле, ово је питање хоће ли Ниш и Србија имати свој центар за складиштење података који ће притом убрзати развој научно технолошког парка и запошљавати младе стручне Нишлије, који су већ принуђени да раде на даљину, или ће неодговорно то препустити другом граду или другој држави.

Што се тиче правно-имовинске стране, увидом у документа док се припремам за седницу Скупштине града, видим да је то парцела у општини Нишка бања од 3,74 хектара на неизграђеном грађевинском земљишту, да је планом регулације већ предвиђена за „пословно-производно-трговински комплекс“ (дакле не ради се о пренамени земљишта, већ је оно одавно предвиђено за ову намену), и да Ниш не покреће ово питање спонтано, већ одговара на формални захтев Републичке дирекције за имовину од 20.07.2026. године. То што Ниш, наводно препушта земљиште „без накнаде“, верујем да јавност просто из незнања, а не лоше намере тумачи да Ниш опет „нешто даје“ држави.

И да даје држави, наша је држава, а објакат и инвестиција остају у Нишу у јавном власништво, то значи свих грађана. Али овде то тумачим да није случај, већ је то пренос измешу два субјекта јавне својине, по закону без накнаде, а члан 100.Закона о планирању и изградњи за то пружа правни основ. То не би био изузетак направљен за Ниш, него стандардна процедура коју би применио било који град у Србији у истој ситуацији (укључујући и Крагујевац, где је држава на исти начин обезбедила земљиште за дата-центар).

Као сертификовани «АИ етичар» ја подржавам развој АИ технологије, а посебно у мом граду. Разуме се, под условима законитости и цивилизацијских стандарда који треба да нам омогући развој и очувају супстанцу. Ниш нема луксуз да одбије овакву нову инфраструктуру јер се оно тиче опстанка у будућности, а останка и опстанка младих посебно. Нарочито не због нечије идеолошке заслепљености.

Мој одговор на питање «треба ли Нишу дата-центар?», јесте да, уколико се гради и развија поштено. То значи под условом да је процедура чиста, писане гаранције, а надзор ставаран, а не фингиран.

Као одборник Скупштине града Ниша, тражићу да Град Ниш, кроз уговор предвиђен тачком 2.овог решења, обезбеди писане гаранције за Нишлије, а то значи рокова изградње, број радних места, као и механизам редовног извештавања Скупштине града.

Мислим да ова одлука не треба да зависи ни од притиска неолудитског левог активизма и еколошког фундаментализма који је сам себи сврха, нити пак да буде жртва ноншанланције власти по питању легитимне забринутости грађана. Мериторно за Ниш треба да буде јавни интерес, а не леви или децентрализаторски празни популизам. Тражим одговорност, владавину права и развој Ниша, који за то има велике капацитете, а сада добија и једну шансу. Укратко, ако је могао да једном буде велики ЕИ Ниш, по коме се наш град памти по добру, ја желим да сада постане АИ Ниш (неиронијски), као модел који ће следити и други градови, а сам Ниш добити нови репрезентативни идентитет.

Аутор: Андреј Митић, самостални одборник у Скупштини града Ниша

(niskevesti.rs)