петак, 15. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Република Српска – религија над уставом
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Република Српска – религија над уставом

PDF Штампа Ел. пошта
Славенко Кисић   
четвртак, 17. децембар 2015.

Одлука Уставног суда БиХ о неуставности прослављања дана Републике Српске 9. јануара са разлогом је узбуркала јавност у Републици Српској и ујединила позицију и опозицију у ставу према овој више него скандалозној и политичкој одлуци. Шта је то што у овој одлуци суда има толику снагу да уједини све политичке актере и цјелокупну јавност у РС?

Први разлог је то што је један историјски догађај и сам датум проглашења РС постао предмет разматрања суда и доношења одлуке, која гласи да РС може славити дан проглашења сопствене државности, који јесте био деветог јануара, али се може славити и на неки други датум јер је тада и слава Свети Стефан.

Ма колико претходна реченица била рогобатна и изгледала као извучена из неких дјечијих доскочица, она је, нажалост, такође и одлука највише правне инстанце у БиХ. У овој анализи занемарићемо чињеницу да у суду сједе три „странца“ и два Бошњака, који најчешће дјелују као „тимски играчи“, а не судије Уставног суда. Поред овог, надасве чудног става који повлачи још луђе хипотезе, а то је шта ако, којим случајем, СПЦ дан Светог Стефана помјери за 25. новембар, тада бисмо дошли у бесмислену ситуацију да девети јануар остаје дан РС пошто су отклоњени разлози због којих то није могао бити, а дан Федерације БиХ мора се помјерити на неки други датум ако би сам суд остајао при својим већ изнесеним ставовима.

Реално говорећи, Синод СПЦ је кључни фактор одређивања и проглашења свих значајнијих датума у БиХ, а проглашење неког новог свеца од СПЦ може укинути и Први мај као празник. Оно што је у пресуди остало нејасно јесте откуд право Уставном суду да све Бошњаке поистовети са исламском вјером, а све Србе са православном вјероисповјешћу. Уставна категорија су нације у БиХ, а не вјероисповјести, и није апсурдна претпоставка и да у БиХ има и атеиста.

Шта ако истом Уставном суду Србин атеиста поднесе тужбу да је он грађанин РС и да не жели да прослава дана РС има било каквих религијских обилежја (што дуго и нема), већ да се и прославља како и приличи секуларно уређеној Републици. Овај став је Уставни суд свим силама покушао да прикрије и да цјелокупно одлучивање одведе до апсурда како би могао да донесе једну политичку, а не правну одлуку. Полазећи од овог става, то значи не да су Бошњаци и Хрвати угрожени због подударања прослављања једног српског свеца и дана Републике Српске, него сами елементи грађанског друштва, па самим тим и српске нације, која такође жели да живи у земљи гдје постоје јасна разграничења између световне и духовне власти. Онда би и пресуда гласила да прослава дана РС не сме имати видне и истакнуте вјерске церемоније, а сам дан не би могао бити доведен у питање.

Због свега наведеног јасно је да се Уставни суд руководио политичким, а не правним аршинима, а тада се поставља и питање шта су политички циљеви ове одлуке. Како је већ најављивано са Запада, у години прослављања двадесете годишњице Дејтонског споразума треба ући у процес његовог распакивања пошто он јесте „спријечио рат, али није донио и мир“.

Међутим, као и Дејтонски споразум, који је од тренутка своје примјене увијек тумачен у неком духу, растегљиво до непрепознатљивости и увијек на штету интереса РС и српског народа, тако је и овај споразум дошао до краја тумачења на штету РС од стране Запада и високих представника. Пошто се даље не може урушавати РС са овим уставом, а Срби не желе да се одрекну Дејтонског споразума, једина опција која данас долази у обзир јесте кршење Устава од највиших правних инстанци у земљи уз снажну подршку Запада.

Цјелокупна бизарност ове одлуке Уставног суда јесте да се Срби и РС прогласе мјестом гдје се не поштује Дејтонски устав иако данас у БиХ једино српски народ и РС жели земљу у складу са Дејтонским споразумом. И сама одлука је темпирана у моменту када Србија „поносно“ иде у Брисел због отварања нових поглавља, занемарујући једну одлуку овакве врсте у БиХ, као и суспендовање ЗСО на Космету.

Оваква одлука треба да доведе до потпуне правне несигурности и да РС дефинише као постдејтонску творевину, а не потписника Дејтонског споразума и некога ко је самим тим унио и сопствену државност и самопостојност у тај споразум. Жеља Уставног суда да од тумача, улоге коју и има такав суд, постане креатор односа унутар БиХ и да на основу сопствених одлука у будућности доноси друге њима сличне одлуке, постаје темељан извор правне и политичке нестабилности на овим просторима. Пријетње високог представника о спремности коришћења Бонских овлашћења говоре да сам Валентин Инцко није вјеровао у јединство политичке елите у РС, па би са овим пријетњама требало да неке нагна да промијене свој став да не би дошли под удар његових санкција.

Ни снага високог представника у БиХ није оно што је некада била, у свијету се данас много шта промијенило, па и моћи господара са Запада нису тако велике, иако их не треба потцјењивати. Оно што ствари у БиХ чини још гротескнијимм јесте што је и најављени референдум о суду и тужилаштву у РС управо усмјерен према оваквим арогантним, бахатим, дикататорским и уцјењивачким поступцима високих представника. Тако да ће референдум послије последњих испада самог Инцка показати шта и о њему самом мисли народ РС. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер