недеља, 18. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Прашка епизода филма о "европеизовању БиХ", или НАТО на мала врата
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Прашка епизода филма о "европеизовању БиХ", или НАТО на мала врата

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
недеља, 08. децембар 2013.

Свако ко је иоле био упућенији у политичке догађаје у и око БиХ, није могао бити изненађен неуспехом последњих разговора политичких вођа  из Републике Српске и Федерације БиХ у Прагу, одржаних под покровитељством комесара ЕУ за проширење Штефана Филеа, без обзира на то што је сам(о) Филе констатовао да је у тим разговорима постигнут „напредак“. Да би се изрекла озбиљна констатација коју истиче Филе, уз њу би се морао поменути и покоји аргумент, али тако нешто није поменуо ни Филе нити било ко други од учесника, па чак ни тројица бошњачких политичких лидера који су се једини с њим појавили на прес конференцију у рану зору 3. децембра: све је ту врцало од оптимизма, али се није чуо ниједан доказ о „напретку“[1] .

(Не)јасна српска решења

Српски политички представници, вођа СНСД-а Милорад Додик и вођа СДС-а Младен Босић, најмање су учествовали у том шеснаесточасовном маратону: свега неколико првих часова на два пленарна састанка на којима су, ако им је веровати, углавном детектовани проблеми који треба да буду решени. Али, ни у тих неколико часова нису иза себе сасвим оставили несугласице, па смо одмах након повратка из Прага од Босића чули да је Додик наводно износио предлог у вези избора делегата из РС у Дом народа Парламентарне скупштине БиХ који није био усаглашен у Народној скупштини РС[2], да би то Додик истог дана демантовао тврдећи да су ставови РС јасни и да од њих нема одступања[3].

Ипак, на крају је остало нејасно шта ће Срби предложити у овој ствари, пошто ни Босић ни Додик нису рекли који је то предлог иза кога непоколебљиво стоје: да ли је то садашњи начин избора 5 српских делегата које бира Народна скупштина РС плус још један из реда „осталих“, или ће можда прихватити, тј. неће се противити повећању броја српских делегата за још једног-двојицу са подручја ФБиХ? Притом је нејасно ко би бирао српске делегате у ФБиХ, те да ли би један делегат из реда „осталих“ из РС био биран на исти начин као и пет српских делегата из РС.

С друге стране, извесно је да се Додик и Босић нису нимало колебали када је реч о спровођењу пресуде „Сејдић, Финци“ у вези са избором члана Председништва БиХ из РС. Упркос покушајима да се и у Прагу поново на преговарачки сто „баци“ могућност индиректног избора три члана Председништва БиХ у оба ентитета, српске политичке вође одбиле су о томе и да разговарају. Али, то не треба да чуди најмање из два разлога: њихов пристанак да разматрају ту варијанту значио би аутоматско пристајање на могућност промене Устава БиХ у делу у коме се то и не тражи, јер директан избор члана Председништва БиХ из РС није споран ни по пресуди „Сејдић, Финци“, нити тај начин избора оспорава ЕУ. Укратко, нико озбиљан не оспорава став да се брисањем префикса „српски“ омогућава сваком грађанину РС да се кандидује за члана Председништва БиХ у том ентитету.

Маратонци из ФБиХ трче почасни круг?                          

Па, ипак, ту се политичка невоља производи када бошњачки политичари, предлажући индиректан начин избора за чланове Председништва БиХ, траже „симетрично“ решење, иако за тим нема ни уставног (сама БиХ је нека врста асиметричне (кон)федерације), ни политичког оправдања. Пошто је то и Филе схватио, тако се онда и у Прагу највише разговарало на релацији Бошњаци-Хрвати о избору два члана Председништва БиХ из ФБиХ, па су, заправо, три четвртине прашког маратона трчали вође СДА, СДП-а БиХ и СББ-а БиХ, Бакир Изетбеговић, Златко Лагумџија и Фахрудин Радончић, са једне стране, и вође ХДЗ-а БиХ и ХДЗ-а 1990, Драган Човић и Мартин Рагуж, са друге стране.

Како победника није било, након прашке „деониоце“ маратон је настављен састанцима члановима Филеовог тима са поменутом петорком у Сарајеву, а затим ће, како је најављено, сви заједно трчати у Бриселу, не би ли се некако постигао договор до краја године. Тај рок дат је у уверењу да свако касније постизање политичког договора неће моћи да буде проведено у Парламентарној скупштини БиХ, тј. Устав и Изборни закон БиХ не би били измењени до маја следеће године када се морају расписати општи избори који су предвиђени за октобар.

Међутим, договор Бошњака и Хрвата ће тешко бити постигнут до краја децембра, сем уколико једна од страна не одступи од прокламованих ставова. Али, Човић никако не одустаје од става да се „плутајућа изборна подручја“ дефинишу  не само изборним законом већ и уставом[4], ваљда у уверењу да би, у супротном, Бошњаци у неком од наредних изборних кругова могли сами променити изборни закон па опет изабрати Хрватима „њиховог“ члана Председништва БиХ. С друге стране,  уставну одредбу на којој Човић инсистира готово да не би било могуће изменити без пристанка Хрвата.                        

Зато се Лагумџија „досетио“ да тај врући кромпир гурне у руке Филеу, па сада захтева да модел избора предложи Брисел и затим понуди свим политичким вођама у БиХ по принципу „узми или остави“[5]. Али, то је изгледно готово у истој мери у којој Човић очекује да његов предлог прихвате три бошњачка лидера на прагу изборне године, у којој ће се ови жестоко борити за сваки бошњачки глас, све пазећи да их политички супарници не оптуже за издају уколико изађу у сусрет предлогу хрватских политичара.

Хрватски (Човићев) предлог се може сматрати у најмању руку као захтев за формирање изборне јединице са хрватском већином, што би могло да представља претечу федералне јединице са хрватском већином у БиХ, па се бошњачко одбијање може разумети са становишта политичког прага који су давно поставили сами са собом. Тај свој политички праг Бошњаци најчешће дефинишу као „непристајање на поделу БиХ“, али својим политичким деловањем они показују да под том дефиницијом подразумевају и непристајање на било какво (кон)федерално уређење БиХ засновано на дејтонском Уставу БиХ. Тиме аутоматски одбијају Србе од било каквих разговора о уставним променама мимо оних најнужнијих попут пресуде „Сејдић, Финци“, а Хрватима затварају врата за било какав договор који би овима гарантовао да у блиској будућности неће бити прегласавани и за мање „ситнице“ него што је избор чланова Председништва БиХ.

Укључивање Вашингтона?

Без разумевања те ситуације, Филе ће тешко покренути ствар са мртве тачке, а ни његов тим који „на терену“ предводи Јана Шинделкова, бивша прва секретарица амбасаде Чешке у Београду, нема велике шансе да приближи ставове Бошњака и Хрвата. Но, своју “помоћ” Филеу најављују из Вашингтона[6], али за сада није јасно на који начин и колико ће коме америчке дипломате “помагати”. Ако је судити по изјави водећег америчког дипломате у БиХ Николаса Хила, у Вашингтону траже одговор на питање “како се прилагодити Хрватима у контексту пресуде(Сејдић,Финци)”[7], али тешко је из те изјаве наслутити шта то све може да значи. Тим пре што, рецимо, америчко покровитељство у пројекту уставних промена у ФБиХ, које се односи на подршку укрупњавању кантона, вође два ХДЗ-а нису одушевљено прихватили, износећи низ замерки на појединачна решења.       

Из тога, међутим, не би требало извлачити закључак да Вашингтон неће успети да наговори водеће бошњачке политичаре да (само) овога пута не жртвују политички мир са комшијама Хрватима зарад бошњачке суверености и на подручјима са хрватском већином. Другим речима, уколико Бриселу не пође за руком да помири „непомирљиве“ ставове Бошњака и Хрвата о провођењу пресуде „Сејдић, Финци“, у Вашингтону се због тога неће много насекирати, већ ће покушати да их они сами „приведу“ договору, не би ли у следећем кораку сви заједно „привели“ Србе у РС „договору“ о бржем кретању БиХ ка чланству у НАТО-у, што ће, је ли, бити представљено као нека врста „добре претходнице“ за чланство у ЕУ. У довршавању тог „недовршеног посла“ међу Бошњацима и Хрватима свакако постоје солидне основе, ако се зна да четири петине и једних и других желе прикључење БиХ НАТО-у. С друге стране, међу Србима је расположење потпуно обрнуто, али у Вашингтону рачунају на чињеницу да су се и Додик и Босић још у марту прошле године својим потписима на тзв. „Бањалучки споразум“ обавезали на поделу војне имовине, што је последњи корак БиХ за добијање Акционог плана за чланство(МАП) у НАТО[8].

Могуће успостављање бошњачко-хрватског савеза под америчким покровитељством у правцу  бржег кретања БиХ ка НАТО-у не би се зауставило само на подели војне имовине, па није тешко замислити да би већ следећи корак могао бити захтев Републици Српској за неке нове уступке у променама Устава БиХ, рецимо са захтевом за „брже одлучивање у институцијама“, а у комбинацији са условима за „европеизацијом“ БиХ, како то отворено прижељкује Човићев савезник Рагуж после прашког састанка. Али, његова интерпретација „европеизације“  БиХ подразумева „отварање Дејтона“[9] - уосталом као и сличне или истоветне интерпретације многих других домаћих и страних актера у прошлости, садашњости, а биће их и убудуће - никако не звучи мирољубиво ни најмирољубивијим браниоцима дејтонских овлашћења Српске[10].

Зато већ и сама најава појачаног дипломатског ангажмана Вашингтона у БиХ много пре упућује на могућност нових компликација у мукотрпној изградњи процеса унутрашњег договора у БиХ, неголи на неку врсту добронамерног охрабрења Србима, Бошњацима и Хрватима после још једне неуспешне рунде бриселске медијације у том процесу.  Заправо, Бошњаци и Хрвати биће још више охрабрени све отворенијом подршком Вашингтона њиховим настојањима да је не само допуштено, него је и пожељно жртвовати Дејтонски споразум зарад приближавања БиХ  ЕУ и НАТО-у, тим пре што они верују да их то приближава остварењу њихових циљева за још који корак: бошњачки је постепена централизација на што већем простору БиХ - свакако већем од оног на коме сада живи већина бошњачког становништва - док је хрватски циљ већи степен самосталности маленог простора са хрватском већином.

Јер, како другачије тумачити Хилове поруке да је  пресуда “Сејдић, Финци” тек “прво у низу питања које треба решити како би БиХ постала чланица ЕУ”, а да је “суштина у томе да БиХ мора ићи даље од свог садашњег уставног конструкта”[11] ? Дипломатске поруке те врсте и до сада су се обично завршавале захтевима Републици Српској за давање уступака у правцу изградње БиХ која би била ”функционална”, ”нормална”, ”европеизована” и како још све неће бити називана само зарад уверавања да је Дејтонски споразум/дејтонски Устав БиХ превазиђен, па га онда, је ли, треба сасвим докрајчити.


 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер