Popis u BiH – srpski nemar i bošnjačka krađa

Popis u Bosni i Hercegovini doneće, po svemu sudeći, netačne demografske podatke o broju stanovnika i etničkom sastavu države, ali je njegovo održavanje hirurški precizno otkrilo političko, kulturno i psihološko stanje naroda i entiteta u BiH. Na scenu je isplivala određena identitetska konfuzija koja postoji među muslimanskim stanovništvom, ali u mnogo većoj meri spremnost bošnjačkog korpusa (kako „elita“, tako i „običnog naroda“) na kršenje svih pravnih i moralnih normi zarad ostvarenja glavnog cilja – potpune bošnjačke prevlasti i dominacije u BiH. S druge strane, srpski korpus je pokazao već tradicionalnu površnost i nemar, kao i ozbiljne simptome nacionalne apatije i defetizma

U politički stabilnim zemljama popis stanovništva koristi se, pre svega, u administrativne i ekonomske svrhe. Međutim, zemlje zapadnog Balkana, a naročito BiH, to nikada nisu bile, tako da je osnovna funkcija nedavno održanog popisa politička preraspodela moći između tri naroda i dva entiteta u Bosni i Hercegovini.

Godinama je među entitetima tinjao tihi rat u vezi sa popisom stanovništva, koji je Sarajevo uporno odlagalo, uz licemerno obrazloženje da bi popis „legalizovao“ genocid i etničko čišćenje nad Bošnjacima. Na kraju su odlučili da se popis ipak održi, a etničko čišćenje legalizuje, ali samo ono nad Srbima u Federaciji BiH.

Prvo što je široj javnosti privuklo pažnju jeste šizofrena i tragikomična kampanja raznih bošnjačkih organizacija sa ciljem da se svi muslimani na popisu izjasne kao Bošnjaci, a nipošto kao „Bosanci“ ili „Muslimani“.[1] Neki su se zgražavali nad političkom zloupotrebom dece i primitivnošću kampanje, drugima je sve bilo komično, dok su ostali pokazivali nezainteresovanost po principu „mi znamo šta smo, za njih me baš briga“. Tek iskusniji poznavaoci politike Sarajeva mogli su pretpostaviti da se bošnjačke akcije u vezi sa popisom neće završiti samo sa degutantnim reklamnim spotovima ili „edukativnim tribinama“ na kojima je ljudima objašnjavano kako treba da se izjasne, već da će Sarajevo preduzeti mnogo radikalnije i podmuklije mere.

Prvi konkretan problem koji su imali (potencijalno nacionalno izjašnjavanje muslimana kao „Bosanac i Hercegovac“ ili „Musliman“) odlučili su da otklone samom strukturom popisnog listića, na kojem su unapred „ponuđena“ isključivo tri odgovora – Bošnjak, Srbin ili Hrvat, a jedino ukoliko neko baš nije želeo da zaokruži ništa od ponuđenog, mogao je proizvoljno da upiše nacionalnost u kvadratiće iznad. Ovaj spin je glatko prošao, a mediji su čak – što svesno, što iz gluposti i površnosti – objavili kako je na kraju usvojen „otvoren model“ popisivanja.

Zanimljivo je da su sve „građanske“ stranke, NVO i zapadni ambasadori koji se toliko bore protiv etničkog deljenja građana BiH i protiv favorizovanja samo tri etniciteta (slučaj diskriminacije Roma i Jevreja „Sejdić-Finci“) sada podržali krajnje diskriminatorski i za manjine ponižavajući popis na kojem se tri etničke zajednice unapred izdvajaju i uzdižu na pijedestal. To samo pokazuje da im je do „ravnopravnosti“ i „multikulturalnosti“ stalo koliko i do lanjskog snega, i da se zapravo bore za istu stvar za koju i Mustafa Cerić i Bakir Izetbegović – unitarnu muslimansku Bosnu – samo su im metode drugačije.

Sledeći potez, i dalje u granicama zakona, bilo je masovno organizovano dovođenje Bošnjaka iz dijaspore na popis. Mnogi iz Srpske i Srbije na ovo će reći „ko je nama kriv što mi nismo doveli dijasporu“ i uglavnom će biti u pravu. Međutim, legalne radnje Bošnjaka povodom popisa tu se uglavnom završavaju. Naime, nakon što su otklonili opasnost od pojave „Bosanaca“, doveli ljude iz inostranstva i obezbedili bošnjačke popisivače za Republiku Srpsku (sastav popisivača u opštinama morao je oslikavati etnički sastav opštine po popisu iz 1991) – započeta je brutalna dvonedeljna krađa, muljanje i varanje, gde je bilo svega, a najmanje objektivnog popisivanja domaćinstava.

Popisivanje osoba iz inostranstva u odsustvu, koje je po pravilniku strogo zabranjeno, bio je početni vid mahinacije i ubrzo je prerastao u masovno popisivanje nepostojećih osoba. Obučenost za varanje i falsifikovanje bila je podjednako prisutna i kod popisivača i kod popisivanih. Na primer, u jednoj bošnjačkoj kući u Kotor Varošu popisano je 20 osoba koje nisu bile prisutne, a jedan Bošnjak iz iste opštine prijavio je da ima 27 dece. Kao dokaz „postojanja“ popisanih osoba, često su korišćene stare nevažeće lične karte. U Agenciji za statistiku BiH priznali su ove nepravilnosti, kao i da su brojna domaćinstva prijavila od 20 do 30 članova[2]. Međutim, sve slučajeve masovnog popisivanja nepostojećih članova domaćinstva prijavili su srpski popisivači, dok bošnjački, nekim čudom, nisu imali nikakve zamerke, niti slične probleme. Doduše, zato su građani, uglavnom srpske nacionalnosti, imali zamerke na njih. Mnoga domaćinstva ostala su nepopisana jer su ih popisivači jednostavno zaobišli.

Nevladina organizacija „Popis monitor“, koja je nadgledala popis, dobila je više od 850 žalbi na ponašanje popisivača u 45 opština, od kojih su se mnoge odnosile ne nedolazak popisivača, ali i na nezakonito ponašanje prilikom pitanja o nacionalnoj pripadnosti – od nagovaranja i sugerisanja kako da se izjasne do odbijanja da upišu odgovor koji je popisivana osoba dala ili namernog upisivanja pogrešnog odgovora. Procenjuje se da je oko 20% popunjenih popisnica neispravno i nekredibilno. Kao što se moglo pretpostaviti, najveće mahinacije desile su se u Srebrenici, u kojoj su određena domaćinstva prijavljivala deset puta više članova od stvarnog broja, tako da je, na kraju, popisano duplo više građana nego što u ovoj opštini stvarno živi samo kako bi broj Bošnjaka nadmašio broj Srba.[3]

Posledica svega jesu netačni demografski podaci, po kojima Bošnjaci čine 54% stanovništva BiH (iako ih zapravo ima oko 48%), dok im je u Republici Srpskoj broj više nego dupliran (umesto realnih 7-8% Bošnjaka u RS preliminarni rezultati popisa pokazuju 17%).

A šta su radili Srbi pre i tokom popisa? Ništa od navednog. Ne samo da nije bilo kopiranja bošnjačkih mehanizama nameštanja nego čak nije bilo volje i snage da se obezbedi objektivan i pošten popis, sa ravnopravnim tretmanom za Srbe, odnosno da se spreči lakrdija koja se na kraju desila. Nakon svega, skoro da i nema dizanja glasa i pobune u javnosti zbog nameštanja, kao da su svi već navikli na nepravdu, poraze i poniženja.

Jedini komentari kako političara iz Republike Srpske, tako i običnih građana glase: „Eto, vidite ko je sad žrtva genocida; koliko ima Srba u Federaciji, a koliko Bošnjaka u Srpskoj?“ Dakle, umesto da se borimo za fer i korektan tretman, mi sav napor i trud ulažemo da dokažemo „Međunarodnoj zajednici“ (čitaj Zapadu) da smo i mi žrtve i da stvari nisu crno belo kako im serviraju Sarajevo i Zagreb. Tom istom Zapadu koji nas je u Hagu osudio na 1100 godina, a Bošnjake i Hrvate na 0 godina za zločine nad Srbima; istom Zapadu koji godinama rasistički bojkotuje komemoraciju za 3267 Srba ubijenih u Podrinju od 1992-1995. za čije stradanje još niko nije osuđen; koji ignoriše počinjene zločine u Skelanama, Kravicama, Brodu, Mrkonjić gradu, 10.000 Srba ubijenih i nestalih u Sarajevu i mnoge druge zločine širom BiH. Zapadu koji je u dobroj meri učestvovao u tim zločinama, što vojnom, što medijskom logistikom. Zapadu koji danas svesno podržava krađu na popisu – Direktor kancelarije za statistiku Evropske Komisije Piter Everers, koji je nadgledao popis izjavio je da je „osim manjih incidenata, sve proteklo glatko i u skladu sa međunarodnim preporukama“[4]! Jasno je da se mit o „zlim Srbima i dobrim Bošnjacima“, kojim se do danas vodi politika Sarajeva, Vašingtona i Brisela, nikada nije temeljio na činjenicama, već upravo na njihovom ignorisanju i falsifkiovanju, i da su toga u suštini svesni i jedni i drugi.

Zato je više nego očigledna besmislenost ove defetističke strategije, koja se miri i prihvata novu nepravdu nad srpskim narodom da bi raskrinkala staru. Koliko god mi mahali brojkama koje dokazuju etničko čišćenje Srba u Federaciji, ovaj falsifikovani popis Sarajevo će iskoristiti za dalje pritiske na Republiku Srpsku i zahteve u pravcu rušenja Dejtona i unitarizacije BiH. Kada je u Makedoniji 2011. došlo do prvih incidenata i neslaganja tokom popisa stanovništva zbog albanskih pokušaja da veštački uvećaju svoju brojnost u zemlji, popis je momentalno prekinut i zvanično poništen. Zato je jedini pravi odgovor Srba na ovaj lažan popis glasan otpor, nepriznavanje rezultata i zahtev za poništavanje popisa.