Нове подвале из кухиње ОХР-а
| Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |
Нове подвале из кухиње ОХР-а |
|
| понедељак, 15. март 2021. | |
|
Додуше, филозофи би сада поставили умјесно питање да ли се уопште може икада све рећи, без обзира на то о чему се говори и без обзира на то којим средством се саопштавају људске мисли па и ако се то чини у једној или десетинама колумни, због чега се у коначном поставља и питање постојања смисла писања. Али ова спознаја и умјесна филозофска питања не треба да одвраћају човјека од писања тих текстова, поготово ако се ради о нечему што је судбинско за наш народ и Републику Српску. Такво судбинско питање за нас је високи представник у БиХ и Канцеларија ОХР-а. Они су неисцрпан извор писања, имајући у виду бројне примјере њихових злоупотреба и подвала у протеклих четврт вијека, као и њихову спремност да изнова износе неистине о себи и својим наводним овлашћењима. Најновији примјер тих неистина ОХР нам је приредио у сриједу, 10. марта ове 2021. године. Тога дана Народна скупштина Републике Српске усвојила је закључке у вези са оцјеном рада високог представника, исправно указавши у својим закључцима да су високи представници који су продефиловали нашим простором занемаривали демократске и уставне процесе те су, без икаквог правног овлашћења, наметали у БиХ бројне законе, као и 105 амандмана на уставе ентитета, вршили вансудска кажњавања стотина грађана, поништавали одлуке судова, укључујући и одлуке Уставног суда БиХ те противправно забранили било каква поступања у вези са оспоравањима одлука високог представника.
Али, поред тога у закључцима је исправно истакнуто да су само стране уговорнице Анекса 10 Дејтонског мировног споразума, а то су Република Српска, ФБиХ и БиХ, надлежне да траже постављање високог представника, из чега произлази да ако било која од тих страна откаже то тражење престаје основ за постојање ОХР-а. Није парламент Српске ово измислио, већ је само апострофирао оно што тако јасно произлази из члана 1. став 2. Анекса 10 Дејтонског споразума, којим су Република Српска, ФБиХ и БиХ уговориле да оне, с обзиром на комплексности са којима се сусретале у то вријеме, захтијевају именовање високог представника. То значи да је правно исходиште постојања ОХР-а у овом захтјеву поменутих уговорних страна, па стога ако тај захтјев у било ком тренутку повуче нека од наведених страна, отпада могућност даљег постојања ОХР-а. Тако ствари стоје, ако се држимо слова права. Почетак приче Међутим, ОХР је реагујући на ове закључке у свом саопштењу од 10. марта ове године рекао како овлашћења високог представника наводно не проистичу само из Дејтонског мировног споразума него и из резолуција Савјета безбједности УН. И управо на том мјесту наилазимо на неистину због које и те како има смисла писати о њој и указивати нашој јавности о каквој у низу подвала из кухиње ОХР-а се ради. Дакле, рекоше из ОХР-а да је Савјет безбједности УН наводно својим резолуцијама давао овлашћења високом представнику, али не наведоше макар и једну од тих резолуција. Нису то ни могли учинити када таквих резолуција напросто нема и управо то ме је подстакло да по ко зна који пут пишем о свему овоме. С тим у вези најприје треба рећи како је Савјет безбједности УН у протеклих 25 година донио укупно 40 резолуција у вези са БиХ. Првом од њих, оном под бројем 1031 од 15.12.1995. године, високом представнику није дато право да овдје намеће било који закон или други правни акт, већ је потврђено успостављање институције високог представника и то на захтјев страна Дејтонског мировног споразума (а то значи на захтјев БиХ, Републике Српске и ФБиХ), уз нагласак да се то чини у складу са Анексом 10 о цивилној имплементацији мировног споразума. Кад се то тако каже, онда то значи да високом представнику ни Савјет безбједности није могао дати нити му је дао овлашћење да се овдје понаша кабадахијски, намећући квазиуставне и квазизаконске норме. Тако је изгледао почетак ове приче у Савјету безбједности УН, о чему готово ништа није речено нашој јавности.
Потом је услиједило још 39 резолуција тог савјета, донесених током протеклих година. И у свакој од њих Савјет безбједности је увијек апострофирао оно што је уговорено Анексом 10 Дејтонског споразума, а то је да је високи представник само ауторитет за тумачење тог анекса, а не и за наметање било којег акта од којег се гради и одржава правни поредак државе. Од тих 39 резолуција у њих 18, почев од Резолуције број 1174 од 15. јуна 1998. године па закључно са Резолуцијом број 2183 од 11. новембра 2014. године, Савјет безбједности је, понављајући да је високи представник надлежан за тумачење Анекса 10, наводио и да он може давати инструкције и доносити обавезујуће одлуке, али то не значи, како нас обмањују високи представник и Канцеларија ОХР-а, да је тиме Савјет безбједности рекао да високи представник овдје може вршити уставотворну и законодавну власт нити да може пресуђивати људима лишавајући их елементарних људских права, чиме им је у буквалном смислу изрицао казну грађанске смрти. Не, о тако нечему нема ниједне, али баш ниједне једине ријечи у било којој од укупно 40 резолуција Савјета безбједности које је у вези са БиХ донио до данас, па тако ни у тих 18 резолуција на које сам претходно указао. Јер, да је то којим случајем хтио Савјет безбједности УН, онда би макар у једној од тих бројних резолуција одлучио и јасно написао да високи представник има овлашћење да овдје намеће уставе и законе, да врши цивилне декапитације људи и да чини бројна друга недјела која је иначе до сада починио. Међутим, Савјет безбједности то напросто никада није рекао у било ком свом документу, укључујући и сваку од наведених 40 резолуција.
Тешка обмана А и како би таква институција могла себи дозволити да каже и напише такве ријечи, јер чак ни она нема морално и правно упориште за то у било ком извору међународног права, почев од Повеље УН, преко Дејтонског мировног споразума и свих других конвенција, пактова, међународних уговора и других извора међународног права. Тако, дакле, стоје ствари са Савјетом безбједности па се у томе огледа неистина коју нам по ко зна који пут подметну високи представник, рекавши 10. марта ове године да му је наводно Савјет безбједности дао нешто што му никада није дао, да овдје намеће уставе, законе и друге акте. Једнако тако високи представник нас је истом приликом по ко зна који пут обмануо и о тзв. Савјету за примјену мира у БиХ и тзв. Управном одбору тог савјета, рекавши да они наводно одлучују о његовом именовању и останку овдје. И то је тешка обмана, за коју је довољно рећи да се ради о фантомским појмовима и институцијама, чије постојање није уговорено не само Дејтонским мировним споразумом већ и ниједним другим међународним уговором.
Када се тај фантомски савјет онако збрда-здола први пут састао у Лондону почетком децембра 1995. године у периоду између потписивања мировног споразума 21. новембра у Дејтону и његове ратификације 14. децембра у Паризу, чему није претходио ниједан међународни уговор нити резолуција Савјета безбједности УН о њиховом оснивању, то јасно доказује насиље које лежи у основи тог фантомског савјета и његовог управног одбора. Резимирајући све претходно речено може се закључити како је од завршетка грађанског рата у БиХ до данас све што је судбински важно за нас утемељено на злоупотребама, насиљу, лажима, подметањима и обманама бројних високих представника, који су тиме, умјесто да својим сугестијама помогну у изградњи овдашњих институција и друштва, само посијали сјеме раздора и зла. Од тога је можда само гора апатија са којом наши људи све то нијемо посматрају и прихватају. То ме тако неодољиво подсјећа на мисли Иве Андрића, којима завршавам овај текст, а које гласе: “Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватања једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете”. Иако су изречене сада већ давно, ове мисли тако одговарају нашим људима, како у овом тренутку тако и у свакој од протеклих 25 година. (Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке) (Глас Српске)
|
Новинска колумна има добру страну што, па још ако је објављена у угледним и читаним новинама, омогућује свом аутору да најширој јавности изложи оно о чему жели говорити. Међутим, незгодна страна колумне је њен ограничени простор, због чега се у њој никада не може рећи све о ономе о чему треба да се говори.
