Додик као опсесија

(Прес за РС, 14.2.2012)

Прије неки дан сам за потребе писања ове колумне направио једно мини-истраживање сарајевске штампе. Иако сам резултат унапријед знао да погодим, ипак сам хтио да ствар и статистички утврдим. На истина невеликом узорку од неколико десетина посљедњих бројева политичких магазина Дани и Слободна Босна анализирао сам колико се пута на њиховим страницама појављују имена појединих истакнутих политичара. Неупућен човјек би логично претпоставио да у штампаним медијима који излазе у безмало стопостотно бошњачкој средини, доминирају имена бошњачких лидера. Или да су то, можда, имена чланова Предсједништва БиХ зато што државофилни Бошњаци највише држе до заједничких институција. Или, да је то, евентуално, име високог представника, јер га сарајевски домаћини толико воле да му не дају да оде кући. Па, напокон, да су то, могуће, имена регионално и глобално утицајних политичких личности. Међутим, види врага! Нису то имена ни Церића, Лагумџије и Тихића, ни Изетбеговића и Комшића, нити Инцка, па ни Ван Ромпеја, Бан Kи Муна, Обаме или лидера земаља БРИК-а.

У првој фази је то дјеловало као посљедица неузвраћене љубави. Већ је заборављено да је у вријеме првог изборног тријумфа СНСД, на Србе био дошао ред да преузму мјесто предсједника Савјета министара. 

Пошто нисам баш неупућен па зато ни оптерећен логиком у процјени комшијског расуђивања, показало се да сам погодио да је то име предсједника РС. Или, како се то стручно каже, емпиријски се потврдила моја истраживачка хипотеза да је неупоредиво најфреквентније име Милорада Додика. Просјечно, по једном броју, Ван Ромпеј и Бан Ки Мун се помињу по 1,1 пут, Обама, Путин и Радмановић – 4,2, Инцко, Жељко и Суљо – 5,0, Мустафа и Златко – 9,3. А сам Миле – 49,7 пута, што ће рећи више него сви остали за једно. Није логично, јер човјек се налази на више репрезентативној него извршној функцији у мањем дијелу БиХ и нема било какве надлежности ни за други дио, ни за цјелину. Штавише, у Сарајево иде нерадо и само када га позову, јер не воли да се бави пословима заједничких органа ни у Федерацији, ни у БиХ као цјелини. А од сарајевских политичара једино тражи да РС оставе на миру. Ипак, они, сви одреда не пропуштају прилику да у сваком јавном иступу бар по неколико пута његово име прозову у негативном контексту, или негативно без икаквог контекста. У наведену статистику улазе и коментари родољубивих и домољубивих новинара два водећа муслиманска њуз магазина. Резултати би били још убједљивији да смо у истраживање укључили Дневни аваз и Ослобођење, те бројне сарајевске радио-станице и ТВ канале. А тек када би могло да се изброји колико тог “лакташ ког ћафира” “лијепо спомињу” добри Бошњани по сарајевским махалама. У тој антидодиковској кампањи ипак има одређене унутрашње динамике и еволуције.

У првој фази је то дјеловало као посљедица неузвраћене љубави. Већ је заборављено да је у вријеме првог изборног тријумфа СНСД, на Србе био дошао ред да преузму мјесто предсједника Савјета министара. У Сарајеву су прижељкивали да на то мјесто дође лидер побједничке странке у РС као прагматични бизнисмен, аполитични менаџер и национално индиферентни модернизатор. Рачунали су да ће он, у име пословне сарадње и ширења тржишта, интегрисати БиХ, у којој ће онда они лако капитализовати своју већину. Не само исти већ поменути њузмагазини него и исти уредници и новинари су тада Додика окивали у звијезде. Разочарање и негодовање појавили су се већ када је умјесто њега стигао предратни Сарајлија Шпирић, а он остао у Бањалуци да развија РС.

У другој фази, грђење Додика могло се протумачити као израз зависти због “бољег ентитета”. У Сарајеву се нескривено очекивало да ће заостала РС, у коју је годинама након рата улазило пет пута мање међународне помоћи него у Федерацију, доживјети привредни колапс и сама завапити за реинтеграцијом. Прављене су компаративне прогнозе да ће антагонизам између два ентитета завршити као надметање између двије Њемачке и да ће изгладњели Срби похрлити ка имућним комшијама у већем ентитету. Већ половином Додиковог мандата “мањи ентитет” је постао “бољи” и то је већ постало неподношљиво за бошњачке лидере и генерисало је медијску агресију према вођству РС.

Бијес је био тим већи што је и на гос те из развијеног Запада палата остављала снажан утисак да је Српска једна оз биљна република.

У трећој фази Бошњаци су из Сарајева, преко централизованих правосудних институција под контролом наклоњених странаца, почели у Бањалуку да лиферују оптужнице. Претходне генерације политичких лидера у РС редом су прозиване за ратне злочине, а пошто се то Додику није могло прилијепити, једино је преостао криминал. Ново велелепно здање владе РС у Бањалуци било је прави изазов за завидљиви сарајевски комшилук. Бијес је био тим већи што је и на госте из развијеног Запада палата остављала снажан утисак да је Српска једна озбиљна република. А онда је и Додик, пун самопоуздања због политичких, привредних и дипломатских успјеха, почео и сам да узвраћа непријатним оптужбама, те показао да и то умије боље чак и од Силајџића.

У четвртој фази сарајевске политичаре, као инфериорне у односу на Додика, почела је да препознаје и бошњачка јавност. Чак и као омрзнути непријатељ, он им је више импоновао, јер је ефикасно остваривао што је наумио и у РС и у БиХ и на међународном плану. Поводом једног од безбројних трилатералних састанака у којем је надмудрио осталу двојицу, на корицама Дана је изашла фотомонтажа. Додик између два мајмуна и коментар: “Коначно је пронашао праве партнере у Федерацији”. Био је то знак за општу мобилизацију увријеђене бошњачке политичке елите.

У петој фази су се тако све, не само политичке него и националне, вјерске, медијске, културне, спортске и друге снаге, укључив дијаспору и иностране лоби сте, бациле на сатанизацију Додика. 

У петој фази су се тако све, не само политичке него и националне, вјерске, медијске, културне, спортске и друге снаге, укључив дијаспору и иностране лобисте, бациле на сатанизацију Додика. Као да од њега зависи бити или не бити и Босне и Бошњака. Порука, адресирана на Вашингтон и Брисел, гласила је: “Уколико не склоните Додика, избиће нови рат у БиХ!” Није да нису оставили утисак на, Србима иначе несклоне у ОХР-у и Стејт департменту све до СБ УН, али је “бонску акцију” пресјекла комесарка ЕУ. Након тога, опсесивна демонизација Додика у сарајевским медијима, коју смо овдје и статистички документовали, постала је предмет подсмијеха. Чак и Инцко и Американци упозоравају Бошњаке да Додик, какав год био, не може да буде алиби за све проблеме у БиХ, поготово што су данас махом лоцирани у Федерацији.

У шестој, и засад посљедњој, фази антидодиковске ескалације сарајевски Црногорац или црногорски Сарајлија Андреј Николаидис је коначно нашао једино средство против Додика: “Убити га из снајпера или разнијети експлозивом”! Иако оваква изјава није запамћена у мирнодопској историји не баш њежних балканских односа, треба је прије свега схватити као израз фрустрације коју је у комшилуку изазвала централна прослава 20. рођендана РС. Није их само погодило то што је “геноцидна творевина” заокружила двије деценије и што је програм био заиста на свјетском нивоу. Најтеже им је пало што је домаћин био, ако би други доли опет Додик, као предсједник Републике и што је у своме излагању о Српској рекао много лијепог, али о њима понешто истинитог.

Прича се да сада, при сусретима на Башчаршији, више нико не “назива селам” него, умјесто поздрава, кроз зубе опсује Додика. Биће да је то седма фаза.