Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

БиХ - брже ка НАТО, него ка ЕУ?

Штампа
Слободан Дурмановић   
петак, 15. јануар 2016.

За разлику од десетогодишњице Дејтонског споразума, двадесета годишњицу успостављања дејтонске БиХ протекла је без оне еуфорије о „скором“ прикључењу БиХ Европској унији и НАТО алијанси: бриселски услови за напредак на „европском“ путу су разводњени, док су амерички услови концентрисани превасходно на решавање питања војне имовине зарад убрзавања „атлантског“ пута.

Убрзавање пута ка НАТО уместо уставних промена

Само пре десет година, под америчким патронатом политичке вође Срба, Хрвата и Бошњака за свега неколико месеци пред крај 2005. и почетком 2006. године договорили су се о променама Устава БиХ(Анекса IV Дејтонског споразума) којима би БиХ, практично, уместо Савета министара БиХ добила ојачану централну владу са два нова министарства, а тиме и низ надлежности на нивоу БиХ. Тадашњи, а и садашњи водећи српски политичари Милорад Додик, Младен Иванић, Младен Босић и Драган Чавић, прихватили су без много муке тај тзв. „априлски пакет“ уставних промена, али је он пропао у Парламентарној скупштини БиХ (април, 2006) само зато што се тадашњем водећем бошњачком политичару Харису Силајџићу није свидело што у том „пакету“ није било још више централних институција. Против је било и неколико дисидената у СДА и ХДЗ-у БиХ,док је из Републике Српске против гласао само посланик СРС, сматрајући да је и то „мало“ централизације у поменутом „пакету“ - превише за РС.

Такође, у јесен 2005. године сви поменути српски политичари дали су пристанак на укидање Војске РС и формирање Оружаних снага БиХ састављених од три национална пука(српски, хрватски и бошњачки), а уз то су у нови Закон о одбрани БиХ уградили и формулацију(члан 84.) да ће „Парламентарна скупштина БиХ, Савет министара БиХ и Председништво БиХ(.....) провести потребне активности за пријем БиХ у чланство НАТО-а“ . Тако је пре десет година БиХ постала једина земља у свету у којој је чланство у НАТО-у предвиђено законом !?

Српски политичари су се, у међувремену, мало предомислили, па последњих година говоре да би о чланству у НАТО требало расписати референдум, односно да неће дати свој глас за улазак у НАТО уколико тамо не уђе и Србија. Па, ипак, српски политичари су решили да пристану на упис војне имовине која се налази на територији РС на министарство одбране БиХ, што је кључни услов да БиХ добије Акциони план за чланство(МАП) у НАТО-у. Истина, према политичком споразуму из Бањалуке од пре три године, српски политичари су тај пристанак везали за поделу цивилне имовине, тражећи да све буде регулисано законом, с чиме су се сложили водећи бошњачки и хрватски политичари.

Али, како договор о закону није постигнут, министарство одбране БиХ започело је само да уписује војну имовину на себе, најпре у Федерацији БиХ, а ове године су на себе уписали и имовину коју користе Оружане снаге БиХ у Хан Пијеску у Републици Српској. Власти РС су се успротивиле, Суд БиХ је донео пресуду у корист министарства одбране БиХ, али се Правобранилаштво РС жалило, па се сада чека другостепена пресуда у Суду БиХ.

Српски политичари су се, у међувремену, мало поделили у овом питању: представници РС из редова Савеза за промене у институцијама БиХ не противе се упису имовине на министарство одбране БиХ, подсећајући да је СНСД-ов функционер Небојша Радмановић док је био српски члан Председништва БиХ потписао одлуку о књижењу поменуте имовине, а из СНСД-а се сада противе књижењу, надајући се да ће им за право дати Суд БиХ.  Притом се, међутим, уздају и у одлуку ОХР-а о доношењу Закон о привременој забрани располагања државном имовином, иако у ОХР-у кажу да та одлука није сметња књижењу војне имовине на министарство одбране БиХ .

Аколи, пак, Суд БиХ потврди првостепену одлуку у случају војне имовине у Хан Пијеску, може се очекивати да ће и преосталих 18 војних локација у РС релативно брзо бити уписано на министарство одбране БиХ, па ће БиХ убрзо постати и кандидат за чланство у НАТО. Истини за вољу, до тог чланства може протећи још много година, али сва је прилика да ће у трећој деценији живота дејтонске БиХ бити много јасније да ли ће се српски политичари као и до сада „противити“ постепеном увођењу БиХ у НАТО или ће покушати да се изборе за какву-такву војну неутралност, уколико то остане званична политика власти у Србији, с тим да у том "послу" могу рачунати - ако буду хтели, знали и/или умели - и на противљење Русије ширењу НАТО. За бошњачке и хрватске политичаре учлањавање БиХ у НАТО остаје прворазредни циљ, на путу до тог циља готово да немају никаквих међусобних несугласица, а у њиховом "послу" имају безрезервну подршку својих савезника Хрватске, Турске и САД.

Бошњачко-хрватске несугласице - "кочница" на путу ка ЕУ?

С друге стране, изгледа да је немогућност решавања кључних бошњачко-хрватских несугласица на „европском путу“ БиХ ове године натерала ЕУ да знатно ублажи своје дугогодишње услове за приближавање ЕУ. Истина, до ублажавања услова није дошло када је реч о захтеву Хрватске, односно Брисела,  да БиХ "адаптира" ССП са ЕУ тако што ће малтене допустити бесцарински увоз за највећи број производа из ЕУ у БиХ. То ће бити сметња и намерама власти БиХ да већ у јануару предају апликацију за чланство у ЕУ, сем уколико на крају БиХ не поклекне пред захтевом ЕУ и тиме своју ионако скромну примарну, пре свега пољопривредњу производњу, не доведе на ивицу нестанка. То је можда могуће избећи отварањем извоза ка Русији и Турској, али за то је потребно више времена од месец-два дана.

Далеко више времена биће потребно бошњачким и хрватским политичарима да усагласе одржив механизам координације за "усклађивање" закона БиХ са регулативом ЕУ, имајући у виду да Хрвати не намеравају да остану без могућности вета својих кантона у том процесу "усклађивања". А највише времена требаће и једнима и другима да спроведу пресуду "Сејдић, Финци", односно да ускладе изборни закон како би био онемогућено да Бошњаци прегласавају Хрвате на изборима за представнике власти у Федерацији БиХ и на ниову БиХ. Колико је тешко решити тај проблем, говори и чињеница да су у Бриселу, после дуго година неуспешних преговора, одлучили да спровођење пресуде "Сејдић, Финци" изоставе са списка услова за подношење апликације БиХ за чланство у ЕУ и оставе за неки наредни период.

Но, и у будућем времену тешко ће доћи до бошњачко-хрватског компромиса у овој ствари, пошто Хрвати намеравају да што пре добију макар своју изборну јединицу, док водећи бошњачки политичари на то не пристају, јер сматрају да тиме Хрватима остављају могућност за накнадно успостављање хрватског ентитета или, рецимо, једног већег кантона са хрватском већином у процесу укрупњавања кантона у ФБиХ. Тај политички процес обележиће трећу деценију дејтонске БиХ, а није извесно да ће тада бити и завршен.

Да ће одговор Бошњака хрватским тежњама бити не само снажан, већ и офанзиван, потврдио је недавно водећи бошњачки политичар Бакир Изетбеговић, предлогом за спајање Херцеговачко-неретванског кантона са Средњобосанским. Тим предлогом Изетбеговић је преузео политичку иницијативу од Хрвата и њихових савезника у ЕУ, при чему је, наравно, првенствено водио рачуна о бошњачким интересима. Јер, проста рачуница говори да би Хрвати у Изетбеговићевом "спајању" кантона остали без апсолутне већинске власти у кантону у коме чине убедљиву већину, а заузврат добили танку већину у много већем кантону, која би у наредне две деценије "исцурела" у корист Бошњака.

Како се хрватско становништво непрекидно одлива и из кантона у којима су убедљива већина, јасно је да ће се хрватски политичари трудити макар да задрже садашњу кантоналну поделу, али их то оставља у дефанзиви према предлозима попут Изетбеговићевог, који ће се у Сарајеву представљати као конструктивна решења која иду у сусрет захтевима ЕУ за смањење гломазне администрације у ФБиХ.

Изетбеговић и остали бошњачки политичари не заостају ни у одговору на тежње Срба у РС, што се јасно видело приликом подношења јединственог српског предлога за избацивање страних судија из Уставног суда БиХ. Бошњаци пристају да преговарају о томе само под условом да у преговарачки "пакет" уђе и ентитетско гласање, иако се добро зна да тај уставни механизам Србима представља последњу линију одбране од централизације БиХ. Притом ваља подсетити да захтев из Сарајева за "редукцијом" ентитетског гласања није нов и да га Изетбеговић није први измислио, те да се, такође, представља као решење које иде у правцу "убрзавања" пута БиХ ка ЕУ.

Наравно, "компромисе" какве нуде Изетбеговић и остали бошњачки политичари, Срби и Хрвати не схватају као конструктивне предлоге на "европском путу" БиХ. Њихову неверицу тешко да ће моћи да разбију - ако којим случајем покушају -  и власти у Београду и Загребу. 

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]