Радни део ратних државничких дана проводио је подупирући Изетбеговићеве ставове на седницама државног врха, а све у нескривеној нади да ће га и заменити по предвиђеном турнусу. Та наивна амбиција га је коштала функције: Алија је изашао Туђману у сусрет и Пепија избацио из Председништва.

Дејтонски споразум, опет, није био никакав тријумф српског народа у БиХ, него пре пораз његовог легитимног опредељења да ова република, након сецесије Словеније и Хрватске, остане у саставу остатка Југославије заједно са Србијом и Црном Гором.

После рата, већина вехабија остала је да живи у Босни са уредним држављанствима и папирима БиХ. За већину злочина почињених над Србима, нико није одговарао, а злочинци се и даље слободно крећу спремајући се за будуће деловање.

Удружења су посебно кивна што још нема оптужнице против бошњачког генерала Атифа Дудаковића, тим пре што је неколико Дудаковићу подређених команаданата и војника што осуђено, што осумњичено, а међу њима и он сам. Тужилаштво БиХ већ дуго води предмет под називом „Атиф Дудаковић и други“.

Медији, како јавни, тако и приватни, односно уредници и новинари, који се силом тржишне логике боре више за пажњу гледалаца, читалаца и слушалаца него за објективну информацију, понели су се у складу са савременим неписаним правилима струке. Послодавци могу да трљају руке јер су тако повећали гледаност.  

СНСД је још увек најјача странка у Српској, а то што је на овим изборима „начет“ може само да представља охрабрење опозиционим странкама, првенствено СДС-у, да победа може да буде достижна.

Према садашњим контурама расположења грађана РС, извјесније је да идемо према редефинисаном статусу кво, него ка тријумфу власти или васкрснућу опозиције, уколико резултате предстојећих локалних избора посматрамо кроз параметре републичког статуса овдашњих странака.

У значајној мјери, „салдо“ на локалном нивоу зависи од виших степеница у хијерахији власти, тако да није баш свеједно шта се дешава у ентитету, дистрикту, кантону, па и у прилично виртуелној категорији познатој као БиХ.

Две деценије након међународног признања централне југословенске републике као државе и тврдоглавог инсистирања на њеном одржању као геополитичке нужности, свет изгледа напокон схвата да ту од самог почетка нешто није било како треба и да је зато отпор на грбавом терену практично несавладив.

Од читаве те дневнополитичке математике, важније је ко ће у дефинитивном расплету чинити владајућу структуру, прије свега на нивоу БиХ, али и у Федерацији. Бизарно, али веома извјесно – никаквог расплета неће ни бити, све до нових избора 2014.