Дакле, берлински план да се на једном месту окупе не само будући “победници”, већ и “губитници” предстојећих избора међу Србима, Бошњацима и Хрватима - а не само “народњаци” или само “социјалемократи” - крајње је практичне природе, а могло би се посумњати да се ослања и на искуства из пропасти “априлског пакета” уставних промена у БиХ.

Ипак, јасно је да, према недавним истраживањима јавног мњења, више од четири петине грађана РС није за учлањење БиХ у НАТО, а сматрати неодговорнима све те људе, у најмању руку, представља чист безобразлук.

Зато већ видим разочарање у Сарајеву када још једном и од Вучића чују, а и шта би друго, да "Београд подржава Дејтонски споразум и да ће поштовати сваки равноправан договор ентитета и народа у БиХ". А "као бибер по пилаву" доћи ће вест да, ако им непосредно не прети "Крим у БиХ", пример Украјине стабилизује дејтонски статус Српске у БиХ.

Против те одлуке Владе РС, у Сарајеву су устали сви водећи бошњачки политичари, тражећи да ОХР одмах поништи ту одлуку, те износећи низ неоснованих оптужби на рачун власти у Бањалуци: од „апартхејда“, преко „дискриминације бошњачких повратника“ до „кршења Дејтонског споразума“!?

Пошто је годинама упозоравала на кршења међународног права и спољнополитичку недосљедности једине суперсиле, Путинова Русија је почела да узвраћа мило за драго у Абхазији и Јужној Остетији, у Сирији и на Криму, а сада је у дијеловима Украјине са руском и проруском већином у току руска пародија на „обојене револуције“. 

У Сарајеву се већ ређају представници ЕУ и њених чланица на министарском нивоу да би, поред европске Хрватске и одлучно проевропске Србије, са БиХ заокружили контролу над западним Балканом. Почеће од пресуде "Сејдић - Финци" да би, заправо, решили изборну неравноправност Хрвата у Федерацији.

Сви његови претходници су пријетили развлашћивањем ентитета, централизацијом и унитаризацијом да би деморалисали народ и обесхрабрили руководство, а производили су бумеранг ефекат - национални рефлекс самоодбране и окупљање око јаког лидера. Хил је лукаво кренуо обрнутим путем.

БиХ има „привилегију“ да је „међународни протекторат“, па су све спољне операције овдје малтене легалне. Ако послије оног пресретнутог разговора Вашингтон-Кијев, у којем госпођа подсекретарка САД каже  „Ј...ш ЕУ!“ и „На челу украјинске владе треба поставити Јацека, а не Кличка“, има још ико да вјерује да су немири били спонтани, или је глупак или сарадник.

У Републици Српској су на дјелу два процеса: нараџаста револуција и дјеловање политизираног ислама.

Уз сав досадашњи нерад и уз такве „брзе измене“ на једном обимном, уз то веома осетљивом предмету, није тешко закључити да руководиоци Одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине нису показали да су у довољној мери заинтересовани за кривично гоњење починилаца злочина над Србима у Подрињу.