Kad pravo potisne politiku - po čemu je sve novi statut Vojvodine bolji od prethodnog

Srbija je po merilima ustavnog prava prosta (unitarna) država. Ali, kad i običan srpski građanin baci pogled na naš ustavni sistem, reći će da on nije ni „prost“ (jasan i jednostavan), a ni dovoljno uređen. Krivica za takvo stanje je i u prečesto netrepeljivom političkom odnosu republičkih i pokrajinskih vlasti Vojvodine (Kosmet ovde moram zanemariti). Neustavan Statut Vojvodine od 2009. godine je proizašao baš iz odnosa gde je stalne zahteve Vojvodine za više prava, novca i uopšte autonomije Srbija malo prihvatala pa malo odbijala, pa opet... Tako je i nategnut kompromis po imenu Statut (napisan 2008) morao doći pod lupu ustavnog prava. I nije položio ocenjivanje ustavnosti.

Ustavni sud je izmerivši gotovo ceo Statut neustavnim postupio kao politički akter ostavljajući mogućnost da se za pola godine (do juna) Statut ponovo napiše, ali tako da više ne štrči iz granica Ustava. U ovoprolećnoj političkoj varatutmi gde se sve osporavalo – legitimitet pokrajinske vlasti, Ustavnog suda i njegove odluke, Ustava, gde su još na sve to osluškivani pa raspisani parlamentarni i lokalni izbori, formirana je, rekao bih bez nade na uspeh, radna grupa za pisanje Statuta. Kao so na ranu – u nju su ušli pravnici koje su predložile stranke ljuto suprotstavljene na vojvođanskoj političkoj pozornici. Ipak, počelo se sa radom u kome je pravo polako potislo politiku i, na opšte iznenađenje, radna grupa je svoj zadatak dovršila. 

Novi Statut je u pravnom i političkom smislu drugačiji nego prethodni, osporeni tekst. Najviše odjeka u javnosti su izazvale stare odredbe političke prirode koje su prevazišle uobičajenu vrednost autonomije i nosile prizvuk državnosti. Sada više nema političko-ideološke preambule koja je odlika ne ni svih ustava, nema građanki i građana Vojvodine jer, ustavnopravno, građanin je pripadnik države. Srbi nisu nacionalna zajednica već narod, a teritorija Vojvodine nije određena geografskim oblastima Bačke, Banata i Srema (a bez Baranje), već teritorijom opština. Novi Sad nije glavni grad nego sedište i centar, dok je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti prestala da postoji.

Isto se desilo i sa posebnim predstavništvom Vojvodine u Briselu (koje je, doduše, postojalo samo na papiru, u osporenom Statutu) i sa Savetom nacionalnih zajednica koji su činili po pola brojčana većina (Srbi) i brojčana manjina (ostali), nalik nekakvom prototipu gornjeg doma parlamenta. U brojnim normama koje se tiču organizacije pokrajinske vlasti izmenjen je parlamentarni sistem, onomad kreiran po uzoru na državni nivo. Sada je na horizontu pokrajinskih organa istaknuta Skupština, ali taman toliko da se novom sistemu vlasti ne odseče funkcionalnost. Pored nabrojanih i drugih sadržinskih promena, radna grupa je nastojala i da Statut formalno dotegne i jezički popravi.

Ako treba opredeliti šta je najveća među simboličko-političkim a šta u ustavnopravnim promenama, onda ističem dve. U klasi prvih možda su to novi, a stari „tradicionalni simboli“ Vojvodovine Srpske iz 1848. godine koji posredno daju odgovor na već prenapregnuto i trošeno pitanje – otkada i kako nastade Vojvodina? Po ustavnopravnom merilu najznačajnije je pomeranje vojvođanskog političkog sistema od parlamentarnog, gde vlada vladâ, ka skupštinskom u kome je predstavničko telo prvoredno.

O svim tim statutarnim promenama i novinama radna grupa je postigla gotovo jednoglasnost. Zasluge za tu neočekivanost mogu se, na ravne časti, podeliti međ' pravnim razumom i znanjem članova radne grupe, i odlukom Ustavnog suda koja je pokazala smer pisanja Statuta. Ali ovo pravno-političko štivo nije delo samo sedmočlane radne grupe i posredno „negativnog zakonodavca“ (Ustavnog suda), već i politike. Statut je tokom političkih priprema za njegovo usvajanje dopisan sa nekoliko termina. Najvažnije je to što je od nas predloženo ime „Izvršno veće“ promenjeno u „Pokrajinska vlada“ (valjda da ni pokrajinska vlast „ne izgubi obraz“), a termin „nacionalne manjine“ proširen je sa „crtica nacionalne zajednice“ (na čemu su, kažu, insistirali pripadnici manjinskih naroda u Vojvodini).

Da li je mi iz radne grupe trebalo da zamerimo politici na ovim, i još nekim, naknadnim „korekcijama“? I da zamerismo, svesni smo da je ovaj Statut ipak politički znak nekog prijatnijeg vetra, lahorca. Mada je radna grupa gotovo sve napisala, ovaj Statut je morao biti i „čedo“ političkog dogovaranja bez koga nema ni valjane politike, ni prava, pa ni života uopšte.

Na kraju, valja se zapitati kakva je dalja sudbina ovog Statuta? Naizgled neizgledna jer i pre nego je zaživeo vek mu se oročava nekakvim skorašnjim promenama Ustava. Čuje se da kad do izmena Ustava dođe, po sistemu domina će se - mi to zovemo hijerarhijom pravnih akata, menjati i Statut. To je pravno tačno, ali je politički neizvesno. Čvrst ustav, poput našeg, ne menja se lako jer se i narod izjašnjava na referendumu. A ako se Ustav jedanred i promeni, domina će doći do Statuta samo ako se bitno izmenio deo Ustava o „teritorijalnom uređenju“. Dakle, ni eventualna promena ustavne preambule (o Kosmetu), ni zakletve predsednika Republike (sa Kosmetom), ni smanjenje broja narodnih poslanika, ni definisanje braka kao polno neutralne zajednice, ni unošenje tzv. „integrativne klauzule“ i šta još sve ne, a čime se licitira pri kritici Ustava, neće se ticati ovoga Statuta.

Novi Statut nije pravno savršen tekst (ako takav uopšte i postoji), niti je puno ostvarenje političkih ciljeva svih značajnih stranaka u Vojvodini. Ali, ostaviti ovom Statutu mogućnost da izgradi i učvrsti autonomiju Vojvodine u Ustavom oivičenom polju, najmanje je što bi mu trebalo dati. Na potezu je politika i pre nego bude odlučivala o dugovečnosti novog Statuta, neka duboko promisli o ustavnosti i pravnoj sigurnosti na čiji prag Srbija već jednom mora stati. A i duži ostanak ovog Statuta u našem ustavnom poretku potvrdio bi pravilo da sve što se s trudom stvori žilavo i dugo traje.   

(Autor je predsednik Radne grupe za pisanje Statuta APV)