четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија међу уставима > Кад право потисне политику - по чему је све нови статут Војводине бољи од претходног
Србија међу уставима

Кад право потисне политику - по чему је све нови статут Војводине бољи од претходног

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан П. Орловић   
субота, 31. мај 2014.

Србија је по мерилима уставног права проста (унитарна) држава. Али, кад и обичан српски грађанин баци поглед на наш уставни систем, рећи ће да он није ни „прост“ (јасан и једноставан), а ни довољно уређен. Кривица за такво стање је и у пречесто нетрепељивом политичком односу републичких и покрајинских власти Војводине (Космет овде морам занемарити). Неуставан Статут Војводине од 2009. године је произашао баш из односа где је сталне захтеве Војводине за више права, новца и уопште аутономије Србија мало прихватала па мало одбијала, па опет... Тако је и натегнут компромис по имену Статут (написан 2008) морао доћи под лупу уставног права. И није положио оцењивање уставности.

Уставни суд је измеривши готово цео Статут неуставним поступио као политички актер остављајући могућност да се за пола године (до јуна) Статут поново напише, али тако да више не штрчи из граница Устава. У овопролећној политичкој варатутми где се све оспоравало – легитимитет покрајинске власти, Уставног суда и његове одлуке, Устава, где су још на све то ослушкивани па расписани парламентарни и локални избори, формирана је, рекао бих без наде на успех, радна група за писање Статута. Као со на рану – у њу су ушли правници које су предложиле странке љуто супротстављене на војвођанској политичкој позорници. Ипак, почело се са радом у коме је право полако потисло политику и, на опште изненађење, радна група је свој задатак довршила. 

Нови Статут је у правном и политичком смислу другачији него претходни, оспорени текст. Највише одјека у јавности су изазвале старе одредбе политичке природе које су превазишле уобичајену вредност аутономије и носиле призвук државности. Сада више нема политичко-идеолошке преамбуле која је одлика не ни свих устава, нема грађанки и грађана Војводине јер, уставноправно, грађанин је припадник државе. Срби нису национална заједница већ народ, а територија Војводине није одређена географским областима Бачке, Баната и Срема (а без Барање), већ територијом општина. Нови Сад није главни град него седиште и центар, док је Војвођанска академија наука и уметности престала да постоји.

Исто се десило и са посебним представништвом Војводине у Бриселу (које је, додуше, постојало само на папиру, у оспореном Статуту) и са Саветом националних заједница који су чинили по пола бројчана већина (Срби) и бројчана мањина (остали), налик некаквом прототипу горњег дома парламента. У бројним нормама које се тичу организације покрајинске власти измењен је парламентарни систем, ономад креиран по узору на државни ниво. Сада је на хоризонту покрајинских органа истакнута Скупштина, али таман толико да се новом систему власти не одсече функционалност. Поред набројаних и других садржинских промена, радна група је настојала и да Статут формално дотегне и језички поправи.

Ако треба определити шта је највећа међу симболичко-политичким а шта у уставноправним променама, онда истичем две. У класи првих можда су то нови, а стари „традиционални симболи“ Војводовине Српске из 1848. године који посредно дају одговор на већ пренапрегнуто и трошено питање – откада и како настаде Војводина? По уставноправном мерилу најзначајније је померање војвођанског политичког система од парламентарног, где влада владâ, ка скупштинском у коме је представничко тело прворедно.

О свим тим статутарним променама и новинама радна група је постигла готово једногласност. Заслуге за ту неочекиваност могу се, на равне части, поделити међ' правним разумом и знањем чланова радне групе, и одлуком Уставног суда која је показала смер писања Статута. Али ово правно-политичко штиво није дело само седмочлане радне групе и посредно „негативног законодавца“ (Уставног суда), већ и политике. Статут је током политичких припрема за његово усвајање дописан са неколико термина. Најважније је то што је од нас предложено име „Извршно веће“ промењено у „Покрајинска влада“ (ваљда да ни покрајинска власт „не изгуби образ“), а термин „националне мањине“ проширен је са „цртица националне заједнице“ (на чему су, кажу, инсистирали припадници мањинских народа у Војводини).

Да ли је ми из радне групе требало да замеримо политици на овим, и још неким, накнадним „корекцијама“? И да замерисмо, свесни смо да је овај Статут ипак политички знак неког пријатнијег ветра, лахорца. Мада је радна група готово све написала, овај Статут је морао бити и „чедо“ политичког договарања без кога нема ни ваљане политике, ни права, па ни живота уопште.

На крају, ваља се запитати каква је даља судбина овог Статута? Наизглед неизгледна јер и пре него је заживео век му се орочава некаквим скорашњим променама Устава. Чује се да кад до измена Устава дође, по систему домина ће се - ми то зовемо хијерархијом правних аката, мењати и Статут. То је правно тачно, али је политички неизвесно. Чврст устав, попут нашег, не мења се лако јер се и народ изјашњава на референдуму. А ако се Устав једанред и промени, домина ће доћи до Статута само ако се битно изменио део Устава о „територијалном уређењу“. Дакле, ни евентуална промена уставне преамбуле (о Космету), ни заклетве председника Републике (са Косметом), ни смањење броја народних посланика, ни дефинисање брака као полно неутралне заједнице, ни уношење тзв. „интегративне клаузуле“ и шта још све не, а чиме се лицитира при критици Устава, неће се тицати овога Статута.

Нови Статут није правно савршен текст (ако такав уопште и постоји), нити је пуно остварење политичких циљева свих значајних странака у Војводини. Али, оставити овом Статуту могућност да изгради и учврсти аутономију Војводине у Уставом оивиченом пољу, најмање је што би му требало дати. На потезу је политика и пре него буде одлучивала о дуговечности новог Статута, нека дубоко промисли о уставности и правној сигурности на чији праг Србија већ једном мора стати. А и дужи останак овог Статута у нашем уставном поретку потврдио би правило да све што се с трудом створи жилаво и дуго траје.   

(Аутор је председник Радне групе за писање Статута АПВ)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер