Utopija jednog partnerstva

(Politika, 29.11.2008)

Moj prijatelj državni sekretar u Ministarstvu odbrane Srbije, Dušan Spasojević zaista je u pravu. Srbija zaslužuje bolji tretman od strane SAD nego što je to sada. Naime, Srbija želi da je SAD tretiraju kao demokratsku zemlju koja je na tom putu daleko odmakla, koja u potpunosti ispunjava sve svoje međunarodne obaveze i koja je konstruktivni faktor stabilnosti u regionu i jugoistočnoj Evropi. Baš lepo, sve je to gospodin Spasojević rekao ovih dana direktno Amerikancima u Pentagonu, u Stejt departmentu, i na ostalim mestima, tamo gde treba. Još im je rekao i „da ako je Srbija partner, onda više ne smeju da važe pravila koja su važila za neka prethodna vremena kada nije bila partner, ni članica Partnerstva za mir, i u kome smo bili tretirani na način koji ne odgovara sadašnjosti“.

Ne znam da li su se ovi u Pentagonu i u Stejt departmentu zabrinuli zbog ovih naših ocena i kvalifikacija , ali znam da je njima stabilnost na Balkanu manje važna nego državama EU. Za Amerikance je ovaj region više tragičan nego strateški značajan. Zapravo, graditelji novih država imaju hroničan problem između onoga čemu teže da postignu svojom politikom i realnog sveta, a slučaj Kosova pokazuje da ta i takva politika nije dovela i do obećanog sveta, mira i pravde. A Beograd je u svemu tome bio vrlo, vrlo kooperativan.

Jesmo li u predvečerje američkog napada na Irak u proleće 2003. godine dali Amerikancima svu potrebnu dokumentaciju o podzemnim objektima koje su godinama ranije u Iraku gradila preduzeće iz cele nekadašnje Jugoslavije? Jesmo. Znači, zahvaljujući Srbiji Pentagon je mogao da bombarduje podzemne objekte i vojne instalacije u Iraku bez većeg rizika od kolateralne štete. Nije bilo mnogo poginulih iračkih civila i SAD su tako izbegle veći talas antiameričkih demonstracija u islamskom svetu. To što smo mi ispali neposlovni i odali poslovne tajne, ma to više i nije važno, glavno je da smo se pokazali kao potencijalni partneri dostojni poverenja. Ta ljubav nam nije tada uzvraćena.

Jesmo li svu proceduru i taktiku upotrebe raketnog sistema „neva“, kojim je oboren američki „nevidljivi“ avion F-117, predali Amerikancima. Mnogi, vrlo pouzdani svedoci, kažu mi da jesmo. Amerikanci su ubrzo sve avione F-117 prizemljili i eto sada nema više tih „nevidljivih“ aparata u operativnom sastavu američkog ratnog vazduhoplovstva. Uštedeli smo Pentagonu i pare, da ne održavaju nešto što i prastari radari sa malom inovacijom vide, a s otkrivanjem i poklanjanjem detalja te male inovacije neko je možda mislio da izbegne neke tribunale ovde i tamo. Pored toga, poštedeli smo Pentagon neke buduće blamaže sa F-117, recimo u Iranu protiv ajatolaha. Uštedeli smo tada pare i Britancima, oni su upravo razmišljali da kupe nešto tih F-117. I zbog tih Srba onda odustali.

Ljubav nam ni tada nije uzvraćena, opet smo morali da se dokazujemo da smo dobri i lojalni. Otkad je NATO preuzeo kontrolu vazdušnog prostora iznad Kosova, našim civilnim avionima već godinama je zabranjeno korišćenje vazdušnih puteva i koridora iznad južne srpske pokrajine. Moramo da koristimo uski vazdušni levak od granice sa Bugarskom do Kosova. Kakve su tu sve moguće gužve u avionskom saobraćaju prisutne, pogotovo kada je loše vreme i kad naiđu gradonosni oblaci, o tome bi drama mogla da se napiše. Nekoliko puta smo, istina sramežljivo kako mi to inače radimo prema velikom savezniku, tražili od Amerikanaca da nam dozvole da na Kopaonik, dakle na našu teritoriju, vratimo civilni osmatrački radar radi bolje kontrole civilnog vazdušnog saobraćaja u tom delu Balkana. Amerikanci nam ne dozvoljavaju da vratimo taj radar, možda se boje da bi pomoću njega videli šta sve leti u južnoj srpskoj pokrajini, a možda bi i spremili naše ratno vazduhoplovstvo da napadne novu albansku armiju na Kosovu. Koja još nema avione, ali nikad se ne zna. Ne daj bože neke avionske nesreće u tom području, neće biti kriv ni Pentagon ni ljudski faktor, već oni u Beogradu koji to pitanje radara na Kopaoniku zaobilaze i ne žele da ga istaknu kao prioritet u našim vojnim odnosima sa SAD. Jer, građani žele bezbednost, pa i u vazdušnom saobraćaju.

Lepo je što je Srbija tokom posete državnog sekretara Dušana Spasojevića Americi dobila još tri mesta na najprestižnijim ustanovama za školovanje naših oficira, ali još zapravo ne znamo kako će oni svoje tamo stečeno kibernetičko znanje da prenesu na u osnovi još uvek „rustikalnu“ srpsku vojsku. Da li su podlegli tehnološkoj utopiji koja obećava: ukoliko prihvatite da poverite svoj rad, svoje slobodno vreme, svoje odnose, svoj život komunikacionim mrežama koje se zasnivaju na virtuelnom, dobićete punu zaposlenost, slobodu, demokratiju, pacifikaciju društva, novo mesijanstvo.

Artiljerija vojske Srbije od osamdesetih godina prošlog veka nije nabavila ni jedno novo sredstvo, oklopne jedinice takođe, avijacija od 1991. nije nabavila ni jedan novi avion, oficire školujemo na školama gde uče da probleme tehnike može da reši samo još razvijenija tehnika. Čudno je da niko još nije organizovao neki okrugli sto da vidimo šta je to u inostranstvu na vojnom planu naučeno što će koristiti državi Srbiji, što se može odmah primeniti. Sada, ili u godinama koje dolaze. Za znanje stranih jezika imamo škole i kod kuće. Da me neko krivo ne shvati, obišao sam sve najpoznatije vojne akademije u svetu, od SAD do Rusije, Velike Britanije, Italije, Japana, Nemačke, Australije.

Partneri, kako to gordo zvuči...