Србија и НАТО

Наш пријатељ Фредослав – скица за портрет једног нетипичног Американца

Штампа
Војислав М. Станојчић   
понедељак, 24. март 2014.

Представе обичног српског грађанина о исто тако обичном становнику Сједињених Америчких Држава засноване су делом на запажањима, делом на предрасудама. Србин мисли да је Американац заинтересован пре свега (а и искључиво) за стицање мaтеријалног богатства, да му сва енергија одлази на то да стекне што бољи положај у друштву у коме се свако вреднује по количини новца који поседује, раскошним кућама са вртовима и базенима, јахтама, скупим аутомобилима које мења сваке године...и који је у непрекидној трци да што више увећа своје богатство. Онда је потпуно разумљиво што му не преостаје времена, а ни снаге да размишља о томе шта се дешава у другим деловима света, већ се ослања на изjaве политичара, којима је важно искључиво оно што се подудара са њиховим интересима, или текстове новинара, који такође у много случајева заступају своје, “независно” мишљење. И једни и други јавности намећу ону и онакву слику која је политичарима у извесном тренутку потребна - добру или лошу о некој земљи, читавом народу или појединцу.

Према мишљењу обичног Србина, тај типични Американац, који, иначе, углавном и нема појма где се Србија налази, нити сматра да је то некакав недостатак, тешко да ће посумњати у истинитост онога што чује од својих политичара и новинара. Неће му пасти на памет да се запита колико су им изјаве и написи искрени и веродостојни, јер, да поновимо, од мукотрпне борбе за опстанак и напредовање он за то и нема времена.

Ипак, оваква слика Србина о обичном Американцу није сасвим тачна. И у Сједињеним Америчким Државама постоје људи који настоје да мисле својом главом, и који не дозвољавају својим политичарима и новинарима да им “продају рог за свећу”. Нису то припадници никаквих лобија или кокуса који уз новчану награду заступају ову или ону нацију, идеју, пројекат, већ их на то подстиче сопствено осећање неправде која се некоме наноси, у овом случају - српском народу.

Такав је и један од не тако многобројних пријатеља Србије у САД Фред или Фредослав, кога, иначе, никад не бих упознао да није било злочиначког бомбардовања Србије које су организовале САД и НАТО 1999. године, а и да није било интернета који нас је повезао.

Фредослав и ја почели смо да се дописујемо електронском поштом у последњим данима марта или првим данима априла 1999. године, пошто је “Глас јавности” објавио његово писмо:

“Драга господо, када је злочиначко бомбардовање Југославије почело, чврсто сам стајао уз своју нацију и уз своју земљу, Сједињене Америчке Државе, због патриотизма који осећам према својој земљи, као и ви према својој. Међутим, увидео сам да је ово потпуно глуп рат. Наш идиотски председник Бил Клинтон, обичан лажљивац и прељубник, који је уништио сопствену породицу и обрукао све Американце пред целим светом, није и не може да буде у позицији да критикује и држи моралне придике било коме на овом свету. Осећам се посрамљено и стидим се што сам Американац и што је моја земља узела учешће у том грозном рату. Ја сам републиканац, и то прави, који живи у Калифорнији. Када би моја партија била на власти, овако нешто се не би ни могло догодити.

Налазите се у рату, и Америком се шире многе и истине и лажи, али права истина је једна и једина: да Срби нису зли и да Албанци који живе на Косову нису нимало невини каквим их приказују.

Уосталом, истина ће изићи на видело, нажалост, тек после рата. Ако се покаже да је Клинтон крив за сву ову несрећу, мораће да оде из Беле куће и да му се суди за ратне злочине.

Молим вас, схватите да нико није од америчког народа тражио дозволу за бомбардовање. Већина нас мисли да је Клинтон то учинио како би поправио свој нарушени углед. Уосталом, ипак је он прељубник који је уништио своју породицу и грозна срамота за све поштене Американце. Пуно поздрава, Фред Хермон, Санта Ана, Јужна Калифорнија”.

Фред(ослав) имао је 1999. најсавременији кабловски интернет систем. На дан почетка бомбардовања СР Југославије потражио је списак имена и адреса у Југославији. Изабрао је неколико имена и послао им поруке. Написао је да живи у Америци. Двојица су га послала "дођавола" (што, им, како каже, није замерио), док је трећи одговорио нормално. Фредослав мисли да сам то био ја и додаје да је од тада веома уживао у нашим интернет дописивању.

“И пре бомбардовања", пише он, "није ми се свиђала моја левичарска влада, коју је предводио идиот Клинтон уз помоћ његове глупе супруге Хилари и веома ружне Медлин Олбрајт. И данас ме обузме језа када негде угледам њену фотографију.

Моју пажњу привукла је заправо званична политика владе. Из мени нејасних разлога, Американцима је, најмање шест месеци пре бомбардовања испирала мозак причама о дивљацима Србима, чиме је, разуме се, требало да се оправда демонизација Југославије.

Ништа ми од онога што сам слушао није изгледало логично. Стога сам, користећи се својим интернетом, желео да лично комуницирам са Србима, да утврдим да ли су заиста чудовишта. Брзо сам схватио да су нормални људи и да је моја влада лагала и мене и све остале Американце. Црвенео сам од срамоте. Сматрао сам тај рат измишљеним ратом, што је и био. Ни један једини Србин није напао Америку. Зашто смо их онда бомбардовали? Веома сам се непријатно осећао гледајући како моја влада са великим задовољством са висине од преко 5.000 метара баца бомбе на људе који нас ничим нису повредили. Понашали смо се као кукавице. Понећу ту срамоту у гроб кад остарим и умрем”.

Фред (кога сам убрзо по почетку нашег дописивања прекрстио у Фредослав, а скратио своје име и за њега постао Вој) рођен је 1. априла 1946, у Јужној Калифорнији, на ранчу свога деде, који је на 9 квадратних километара имао плантаже са више хиљада стабала поморанџи и авокада. Било је то, како се он сећа, готово идилично место за одрастање једног дечака. Свуда око њега простирала се лепа природа, а у њој трчали јелени, срне и друге дивље животиње... Пре више милиона година, ту се налазило плитко тропско море, а данас је то земља препуна фосила.

“Кад сам био дечак", пише Фред, “моја спаваћа соба личила је на музеј. Свака полица и сваки сто били су препуни фосила које сам нашао. Имао сам много књига из палеонтологије, археологије, геологије, које су ме веома интересовале. Данас ми је 67 година. За пет минута сешћу у ауто и одвешћу се у пустињу Мохаве да ископавам индијанске бројанице прављене у Италији од краја 18. до средине 19. века. Оно што сам заволео да радим као дечак, остало је све до данас.

Толико сићушних организама постоји. Налазим да су и најситнија бића очаравајућа. И никад ми (у пустињи) није досадно. У пустињи Мохаве може се схватити како опстаје живот. Током лета у њој владају веома високе температуре и скоро ниједно биће не може да опстане на површини земље. Зато све животиње копају тунеле и током лета бар по дану живе под земљом, где је хладније”.

Фред је имао срећу да као десетодишњак са мајком, оцем и сестром доста путује по свету. У педесетим годинама прошлог века упознали су делове Азије, Европе, Мексика. За време друге посете Европи, у Немачкој су купили опел кадет и шест месеци обилазили Немачку, Италију, Француску, Аустрију, Швајцарску, Белгију. Пошто су имали сопствени аутомобил, нису ишли уобичајеним туристичким путевима, те су боравили и тамо где обични туристи не залазе.Десетогодишњи Фред видео је призоре којих се увек сећа.

“Ова путовања била су велико искуство за мене”, пише он. “За разлику од многих Американаца, ја сам пропутовао свет. Отад су настале велике промене. Мислим да је то објашњење што сам био толико узнемирен Клинтоновим измишљеним ратом против Југославије 1999. гоодине. Ми, грађани Америке, никад нећемо сазнати прави разлог за бомбардовање. Слушали смо само лажи. То је сигурно”.

Фредослав, као ватрени републиканац, за бомбардовање СРЈ увек криви демократе и тврди да до тога злочина никада не би дошло да је председник био из Републиканске странке. Ја не мислим тако, али не желим да га секирам, те се уздржавам да о томе почињем расправу са њим

Фредов отац наследио је ранч са више хиљада стабала поморанџи и авокада. “Нажалост”, каже Фред, ”мој отац је био незрео. Трошио је новац глупо и немилице. Куповао је јахте, сваку већу од претходне. Увек је морао да поседује најновије аутомобиле, углавном марке кадилак. Умро је 1974, у 62. години, оставивши мајку без динара, те смо је сестра и ја издржавали све до њене смрти, 1994. године. Посматрајући свога оца, схватио сам колико је бесмислено куповати ствари да би се други дивили ономе што имаш. Не желим да завршим као он.” .

Фред је радио као заступник једне фирме из Јужне Африке, као пословођа у фабрикама за производњу пластичних материјала у Колораду и Калифорнији, а бавио се и дизајнирањем ресторана и музеја. У време бомбардовања СРЈ, био је становник Санта Ане, касније се преселио у мали град Трону, на ободу пустиње у којој је нашао широко поље за своје активности аматера археолога. Кад год му време дозволи, он у пустињи Мохаве ископава артефакте које затим поклања градском музеју. После развода живи сам, велики је пријатељ животиња, птица... а има и четири мачке од којих су три старије од 20 година.

Фредослава сам “навукао” на Бору Дугића и оркестар Бобана Марковића, чије сам му касете слао. Писао ми је како воли да нарочито гласно пушта снимке из Гуче и збуњује суседе звуцима које дотле нису чули. Од мене је добио и кувар на енглеском језику, те се посебно “примио” на сарму, а послао сам му и роман “На Дрини ћуприја” како би боље схватио шта се дешава у бившој Југославији. Наговорио сам га да набави “жуту осу”, али је то пиће за њега било сувише јако, те се задржао на свом омиљеном пићу - пиву. Од њега сам добио више књига о крају у коме живи, а моја супруга веома лепе индијанске рукотворине: огрлицу и наруквицу. Негде је научио и српску реч здраво, којом почиње своју поруку ( “Здраво, Вој”), а завршава са “Видимо се, мај френд”. (Баш тако: Видимо се.)

Фредослав ми често пошаље и неку вест или репортажу које је нашао у новинама или на телевизији, и за које мисли да ме могу занимати. А његово реаговање је заиста муњевито. Тако ми се јавио већ рано ујутру 17. марта да ме пита је ли тачно да је победио Вучић и да ли је то добро или лоше за Србију. Ја сам му одговорио, а убрзо затим стигао ми је од њега чланак о Вучићу на енглеском језику, објављен трећег марта у неком листу.

Уверен сам да Фредослав и ја ову петнаестогодишњу преписку електронском поштом нећемо прекидати све док нас рачунари служе, а био бих веома задовољан да га једнога дана сачекам на Аеродрому "Никола Тесла" и покажем му колико су Срби пријатан, цивилизован и гостољубив народ, који зна да цени своје пријатеље.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]