Početna strana > Debate > Srbija i NATO > Da li je Srbiji mesto u NATO?
Srbija i NATO

Da li je Srbiji mesto u NATO?

PDF Štampa El. pošta
Živadin Jovanović   
četvrtak, 17. jul 2008.

Tokom izborne kampanje i zamornog ubeđivanja javnosti da je za Srbiju najbolja koalicija DS – SPS, isticana su dva „krunska“ argumenta - da taj spoj garantuje „proevropsku“ i „socijalno odgovornu“ vladu. Primetno je da se nije govorilo o „evro-atlantskim integracijama“, što je standardna retorika elite DS. Moguće je da se radi o taktici koja vodi računa o preovlađujućem anti-NATO raspoloženju u srpskoj javnosti kao i uviđavnosti prema rukovodstvu SPS-a koje je, bar do sada, javno bilo protiv članstva Srbije u NATO-u. Jedno je izvesno – rukovodstvo DS-a, uključujući i njenog Predsednika, ne jednom se deklarisalo da je članstvo u NATO-u njegov priopritet i koalicija sa SPS-om dakako nije u tome ništa promenila.

 Ko će i šta u svojoj deklarisanoj politici promeniti u odnosu na pitanje članstva u NATO-u, ubrzo će se pokazati. Ako ne pre, onda svakako kad Vašington, ili Brisel saopšte da je članstvo u NATO-u za Srbiju preduslov za eventualno članstvo u Evropskoj uniji. U međuvremenu, Vojska Srbije, bez neophodnih političkih odluka i dokumenata Parlamenta, voljom elite DS-a, usvaja NATO standarde, tehniku, organizaciju, komandovanje. Korak, po korak, do tačke bez povratka. Po Ustavu i zakonima, o članstvu u NATO-u nije neophodan referendum, pa čak ni odluka Narodne skupštine. Neko se na vreme postarao da se takve obaveze „slučajno“ izostave iz Ustava. Istina, postoji Deklaracija prethodnog saziva Narodne skupštine o „vojnoj neutralnosti“, odnosno referendumu o pitanju članstva, ali deklaracija je deklaracija, za određeni trenutak, za određeni odnos političkih snaga, a ne trajna državna obaveza zapisana u Ustavu ili zakonu.  
Ali, nezavisno od iznetog, da li je Srbiji, zaista, mesto u NATO-u? Pozabavimo se nekim činjenicama.

NATO je odgovoran za agresiju i zločine protiv mira i čovečnosti počinjene 1999. na tlu Srbije, za preko 3.500 ubijenih i oko 10.000 ranjenih, za upotrebu zabranjenih oružja kao što su projektili sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe, za trajno zagađenje prirodne okoline i ugrožavanje zdravlja kako današnjih, tako i budućih generacija građana Srbije, uključujući Albance na Kosmetu, kao i za ogromna razaranja materijalnih dobara. NATO ničim nije pokazao spremnost da prihvati ni deo sopstvene odgovornosti za posledice agresije, niti da nadoknadi bar materijalna razaranja Srbije. NATO je jasno podržao plan Martija Ahtisarija o tzv. nadgledanoj nezavisnosti Kosmeta što je dovelo do jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane separatističkog rukovodstva u Prištini.

Od 1999, NATO je od odbrambenog prešao u agresivni vojni savez za intervencije na čitavom globusu, često pod lažnim izgovorima kao što su agresija protiv SRJ, zatim, okupacija Iraka (2003) i Avganistana koje i dalje traju. Kršenjem Povelje UN i sopstvenog osnivačkog akta od 1949., NATO je praktično otklonio bilo kakva teritorijalna, ili međunarodno-pravna ograničenja za svoje napade. Obzirom na politiku širenja, ne samo na Istok, već i na Daleki Istok, Pacifik i Južni Atlantik, pitanje je koliko je to severnoatlantski, ili atlantski savez. Članstvom u NATO Srbija bi se obavezala da šalje svoje vojnike i u agresivne ratove za račun NATO i SAD čime bi nepotrebno napustila miroljubivu, odbrambenu politiku, bila uvučena u agresivne ratove širom sveta i izložila mlade ljude opasnosti da ginu za tuđe interese daleko od svoje zemlje. Istovremeno bi na sebe navukla opasnost od terorističkih odmazdi na svojoj teritoriji. Srbija je miroljubiva zemlja koja brani principe međunarodnog prava i ulogu UN, koja ne učestvuje u agresivnim ratovima i takva treba i da ostane dosledno sledeći politiku aktivne neutralnosti.
NATO, preko KFOR-a, već devet godina drži pod okupacijom Kosovo i Metohiju a još uvek nije izvršio mandat UN garantovanja bezbednog okruženja za sve građane. Ne samo da nije izvršio obavezu razoružavanja terorističkih grupa i pojedinaca predviđenu rezolucijom SB 1244, već svojim oružjem i vojnom tehnikom naoružava i oprema oružane snage ilegalne separatističke kvazi države ignorišući zvanične stavove Srbije. KFOR, odnosno NATO, ni posle 9 godina nije izvršio obavezu stvaranja uslova za slobodno i bezbedno vraćanje oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca. NATO nije sprečio teroristički pogrom protiv Srba 17. – 19. marta 2004. što je imalao za posledicu veliki broj izgubljenih života i ranjenih Srba, nastavljanje etničkog čišćenja i uništavanje još 15 srpskih crkava i manastira. Time je ukupan broj uništenih srpskih svetinja u periodu od 9 godina dostigao cifru od 150.

NATO je imao glavnu ulogu u sprečavanju Srbije da vrši minimum svojih ustavnih nadležnosti u Pokrajini dok je istovremeno obezbeđivao uslove da terorističko-separatističko rukovodstvo, u koordinaciji sa Vašingtonom i Briselom, pripremi ilegalno proglašenje nezavisnosti. Takva uloga NATO-a ogleda se i u odbijanju sprovođenja izričite obaveze utvrđene u rezoluciji SB 1244 i Kumanovskom sporazumu da prihvati vraćanje kontigenata vojske i policije Srbije u Pokrajinu radi vršenja poslova na granici, carini i u obezbeđivanju srpskih spomenika kulture. To je dokaz da je NATO nastavio istu politiku i iste ciljeve sa kojima je krenuo u oružanu agresiju 1999. – oduzimanje Kosova i Metohije od Srbije. Pritom, ni NATO-u ni SAD-u ne smeta da takvu politiku cinično predstavljaju kao da je «u interesu Srbije».

Srbiju niko vojno ne ugrožava da bi u članstvu NATO-a tražila garancije za svoju bezbednost. Srbija od tog članstva nema šta da dobije osim novih dugova za zamenu oružja vojne tehnike po standardima NATO. A Srbija sa oko 30 milijardi dolara sadašnjeg spoljnog duga i bez novih zaduživanja, već je zakoračila u tešku dužničku krizu.

NATO se širi na Istok, čemu se Rusija protivi videći u tome ugrožavanje svojih legitimnih interesa, uključujući sopstveni suverenitet i integritet. Za Srbiju bi bilo neprirodno da bude deo Saveza koji ugrožava Rusiju. Prirodno je i politički odgovorno da poštuje prijateljstvo, savezništvo i zajedničke milionske žrtve date u vekovnoj borbi srpskog i ruskog naroda - od borbe protiv Otomanske imperije, preko borbe za spas srpske vojske na Krfu, do borbe za oslobođenje Beograda i pobedu protiv naci-fašizma u Drugom svetskom ratu.

Argument da su sve druge zemlje u okruženju već članice NATO, ili na putu da to postanu ne može biti kriterijum za Srbiju. Srbija ima dugu tradiciju vanblokovskog i neutralnog statusa, što većina drugih zemalja u okruženju nema i što je od svih, jedino Srbija bila žrtva NATO agresije. Druge zemlje u susedstvu, neka manje neka više, pomagale su tu agresiju pa ne treba isključiti da je i to doprinelo kako njihovom članstvu u NATO-u, tako i u EU – po skraćenoj proceduri.
Argument da su u NATO-u najbogatije zemlje te bi i Srbija kroz članstvo i sama mogla postati bogata, niti je moralan, niti politički odgovoran. Njime se sugeriše da izvn NATO-a nema bogatih zemalja, da bez «kišobrana» NATO-a nema investicija i zapošljavanja, što nije tačno ni na primeru Evrope, a pogotovu, sveta. A zatim, da je bolje živeti kao najamnik nego kao slobodan, što je napad na zdravu pamet. Političari koji govore o evropskom putu i «boljem životu» a rade na privođenju Srbije u NATO zloupotrebljavaju bedu i siromaštvo u Srbiji koje su sami proizveli jalovom politikom.

Da li je, dakle, Srbiji mesto u NATO-u? Prosudite sami.


(Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih)

Beograd, 17. juli 2007.

 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner