уторак, 16. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Прилог разумевању националног питања у Црној Гори и зашто је Мило Ђукановић највећи "отац црногорске нације"!?
Србија и Црна Гора

Прилог разумевању националног питања у Црној Гори и зашто је Мило Ђукановић највећи "отац црногорске нације"!?

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Пиваш   
недеља, 27. јун 2021.

Најновија дешавања у Црној Гори – која своја екстремна испољавања имају у поклицима „Србе на врбе“ или у слушању Томпсонових песама – природно су довела до тога да многи, осим огорчења, осећају и збуњеност. Како је до тога дошло питају се људи од кафане па до академије наука и неретко један од одговора буде и тај да су црногорску нацију створили комунисти.

Међу онима који су дали свој допринос стварању и изградњи исте било је поред неких комуниста и неких фашиста, неких левих либерала и неких националиста. Уколико бих морао направити градацију, рекао бих да су потоње две скупине дале највећи допринос

Са овим објашњењем се не бих могао сложити, јер сматрам да је поједностављујуће, иако држим да овдашњи комунисти приликом решавања националног питања у Југославији јесу учинили лошу ствар тиме што су без икакве потребе створили Црну Гору као једну од федералних јединица. Али опет, постоји више разлога због којих не бих могао рећи да су они у створили нову нацију. Прво, зато што је у време социјалистичке Југославије највећи део грађана Црне Горе ипак сачувао и српски слој свог идентитета. Други и важнији разлог је тај што су у грађењу црногорске нације учествовали су људи различитих политичких опредељења. Међу онима који су дали свој допринос стварању и изградњи исте било је поред неких комуниста и неких фашиста, неких левих либерала и неких националиста. Уколико бих морао направити градацију, рекао бих да су потоње две скупине дале највећи допринос. Такође, у десрбизацији Црне Горе учестовале су у различитим периодима и са различитим мотивима и успесима многе велике силе – Аустро-Угарска, Италија, Русија и САД.

Код многих Срба који живе ван подручја АВНОЈ-евске Србије постоје раширене представе о томе да су баш они „највећи Срби“ и нарочито то да су већи и бољи од оних у Србији, а пре свега у Београду

Међутим, овом приликом бих се ипак радије позабавио унутрашњим/локалним структурама и факторима који су допринели настанку те нације – јер да није било тога, сви ови покушаји и друштвени инжињеринг не би дали резултат, уколико би се уопште кренуло са таквим процесом. Два су, по мом мишљењу, била кључна фактор, један се тиче саме карактеристике тамошњих Срба тј. специфичног облика расизма (ово и даље постоји), док је други сама црногорска државност и њен оквир. Код многих Срба који живе ван подручја АВНОЈ-евске Србије постоје раширене представе о томе да су баш они „највећи Срби“ и нарочито то да су већи и бољи од оних у Србији, а пре свега у Београду. У то се могу уверети многи који имају фамилију из Херцеговине, Босне или Крајине. Честе су код тих људи оцене како они и њихови земљаци „праве Србенде“ и „национално свесни Срби“, док су Србијанци, а нарочито они из великих градова некакви дезертери и анационални. Овакви ставови постоје и постојали су и код Срба у Црној Гори, али ту имају одређене специфичности – наиме, много од њих сматрају „расно супериорнији“ од Србијанаца. Верују како су они – етнички гледано – једини „чисти Срби“, док су остали, а пре свега они из Србије, „измешани са свим и свачим“. Узмимо нпр. Николу Петановића, који још 20-их година прошлог века у САД пише о Црногорцима и залаже се за независну Црну Гору. У свом делу „Црногорско огледало“ он пише:

„Неко може упитати зар нису Црногорци Срби? Да Црногорци јесу поријеклом Срби, али нису Србијанци. Али зашто бисмо узимали уопште у обзир тако површно тумачење националности. Постојало је вријеме када смо сви били хомогени по питању националности, а сада смо различити... ми право здраво српство нијесмо никад кудили, али ми видимо да се под кринком некада славног и племенитог српства крије циганија и поганштина турских, и још ко зна чијих мулана, видимо да је тај пасји милет монополисао у - прах - претворено српство... Када се Шумадија прозвала 'Србија' знали су они који су то учинили да то значи присвајање свега што је српско и црногорско. Консолидација и лојалност црногорског народа су биле бачене у прашину под утицајем турско - цинцарских и циганских елемената који су апсорбовали Србију и бавили се српским особенстима

Слично се може видети и код Секуле Дрљевића, једног од првих Црногораца који се осећао припадником посебне нације одвојене од Срба. Током 20-их година у периоду трајања Краљевине СХС, он је постао прилично огорчен на Србију и Београд, али је и даље гајио српски идентитет. Најпре када 1921. године као адвокат брани генерала Радомира Вешовића он поставља питање да ли је време довело до тога да се Срби и Црногорци разједине – и одговара потврдно. Затим каже:

„Зар колијевка Немањића, отаџбина Балшића, Црнојевића и Петровића, зар домовина Баја Пивљанина, Вука Мандушића и свих осталих из онога дивног Вијенца бесмртника не би мајка ове политичке идеје која тако победоносно доминира данашњим даном?... раздвојили смо се давно, и од онога нашега невољног растанка до данашњега толико жељкованог састанка боловали смо на свој начин сви. Једни смо боловали ропство сопствено, други смо слободовали крваву слободу и боловали ропство брата свог. Једном је ропсво прошарало лик, другом је вјечна борба за слободу дала нови лик... да ли се поглед на свијет, на друштво, на државу, на религију, на морал, они Србијанаца и ои Црногораца збиља толико различити, да се може говорити о њима као о разнородним? Да ли јунаци Горског вијенца збиља немају ничега заједничкога, или зар имају тако мало заједничкога са јунацима Коштане Боре Станковића? Зар би немогуће било прве замислити у постјбини других и обртано? Ја мислим, да би таква замјена била немогућа... шта је то код Владике Рада, због чега га тако учени Срби Нецрногорци не могу разумјети? Владика Раде је пјесник црногорског ритерства и црногорске религије, он је црногорски и Шекспир и Данте. Он се не може разумјети без осјећања, он се може само осјећати са разумјевањем. У томе лежи узрок, ради кога га потпуно разумију црногорски сећаци, који живе у традицијама тога ритерства и те исте религије,а скоро потпуно не разумију професори, за које су те традиције стране“. (Штедимлија: 1937: 110-112)

Као што је уочљиво, српски идентитет је и даље присутан, али је ту снажан антисрбијански ресантим зачињен расистичким елементима и управо из тог разлога наводи пример Коштане као нечега што наводно не би могло бити у Црној Гори, већ само у Србији – зато што је реч о делу које се бави не само Србима, већ и Циганима. Што је сличан резон као и код Петановића.

У песми „Ловћенски поклич“ коју је 1923. објавио у листу „Хрват“ он о Србијанцима пише:

„Црногорче царе мали

Не дај да ти дворе пали.

Да слободи копа гробље

Подивљало турско робље...

...Зар ћеш моћи слушат мирно

Непобједни лаве стари,

Кад те буду робом звали

Јучер турски измећари?“

А две године након тога у листу Црногорац, званичном гласилу своје партије, пише текст „Срби на окуп“ и у њему каже:

„И ми Црногорци довикујемо: Срби на окуп, али не под цинцарско-јерменско-јеврејским барјаком, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе“

Овакви ставови у Црној Гори постоје и код дела њих који се данас још увек сматрају Србима. Више пута сам имао прилику причати са једном девојком из Куча, која живи у Подгорици – иначе великом Српкињом, толиком да то на моменте знало бити иритантно. Она ми је „објашњавала“ како су сви Србијанци који нису пореклом из Црне Горе или Цигани или Власи. Сличне ставове, мада у нешто умивенијој варијанти, имао сам прилике чути од многих Срба са тог подручја. То дакле постоје релативно дуго и одраз је једног осећања „биолошке супериорности“ у односу у односу на Србе из Србије. Из тога се створио известан анимозитет, који је на почетку имао великосрпски, а касније антисрпски оквир. То два оквира наравно јесу супротност, али им је антисрбијански наратив заједнички. А из првог је временом произашао други, јер онима који живе са осећањем да су у сваком погледу бољи од својих сународника који живе у другој области, није тешко, после неког времена, продати причу о томе како су они заправо неки други народ. Нарочито уколико је реч о необразованима. А још више уколико постоји државни оквир који ће то чинити.

Ту долазимо до другог фактора – црногорске државности. Она је у модерном времену настала у борби за ослобођење тамошњих Срба од Османлијске власти. Не постоји тачан консензус око тога када су пре Берлинског конгреса 1878. настали обриси/зачеци црногорске прото-државности, али бих се могао сложити са мишљењем Милорада Екмечића да је то било последње деценија XVIII века у време Петра Цетињског и везује за „Законик обшчи“ усвојен 1798. којим су подрезани корени племенске структуре. (Екмечић, 2010: 105)

Данашњи Монтенегрини воле клицати „да је вјечна Црна Гора!“. Међутим, они који су ту државу у епохи модерне стварали и градили нису то чинили са намером да она буде вечна категорија. Поменути Петар Цетињски се 1807. године у писму генералу Михељсону, команданту руске Дунавске армије залагао за стварање „славено-серпског царства“ којег би део била и Црна Гора. Његовог наследника Његоша 1848. године Матија Бан упознао је са планом о уједињењу Јужних Словена у једну државу. Његошу се ова идеја свидела, али је на то одговорио:

„Треба најпре да се српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним“

Две године након тога, Његош је у поруци Матији Бану био још јаснији и рекао:

„Србија је матица српства, без ње никад ништа“

Државна идеологија им је био српски национализам и то се може видети и кроз њихова лична литерарна дела, кроз успостављене државне симболе и кроз образовни систем који су уводили. И није то представљао никакав дисконтинуитет, јер је и пре свега тога на тој територији постојала српска епска традиција

Изградњу Црне Горе су наставили и Његошеви наследници, књаз Данило и књаз/краљ Никола. Они су у наредном периоду радили на ослобођењу оних Срба у који су географски гледано били најближи територији којом су они владали и ту није било никакве разлике између њих и владара Србије. Државна идеологија им је био српски национализам и то се може видети и кроз њихова лична литерарна дела, кроз успостављене државне симболе и кроз образовни систем који су уводили. И није то представљао никакав дисконтинуитет, јер је и пре свега тога на тој територији постојала српска епска традиција.

Међутим, како се процес ослобођења од Османлија (што је коначно завршено 1912.) приводио крају, то је делу црногорске бирократије бивало јасније да – због демографских и економских разлога – они тешко да могу бити главни фактор који ће до тог уједињења довести. И не само то, већ и да ће у тој уједињеној српској држави њихова моћ сигурно бити неупоредиво мања него у самосталној Црној Гори. Дакле, након што су Османлије протеране са Балкана, Црна Гора је изгубила свој државни резон и разлог постојања, јер се исти огледао у слободи тамошњих Срба од Турака. То је оне који нису желели да се одрекну својих привилегија нагнало да трагају за новим државним резоном. Најпре је тај нови државни резон представљала прича о „историјском праву“ и о томе како су они ето неки „другачији Срби од других Срба“ тиме што они ето „никада нијесу робовали Турцима“ или тиме што су „расно чисти“ о чему је већ било реч.

Најпре је тај нови државни резон представљала прича о „историјском праву“ и о томе како су они ето неки „другачији Срби од других Срба“ тиме што они ето „никада нијесу робовали Турцима“ или тиме што су „расно чисти“ о чему је већ било реч

То је оставило одређеног утицаја код дела народа. Затим је у другој Југославији – због уверења да је централизам већа претња држави од сепаратизма – створена посебна република Црна Гора и то је било правдано између осталог и поменутим причама о „посебности тамошњих Срба“. У оквиру ње је створена и посебна нација, с' тим што је већински став у партији био да они ипак у ширем смислу припадају Србима. Тако Милован Ђилас 1945. пише:

„Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих 'политичких' разлога (т.ј. из потребе за привременим маневром) нити ми - цијепамо српство. Ми смо за то, јер смо увјерени, знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији „Срби“ од свих Срба, -Црногорци“

Слично је било мишљење и многих других истакнутих комуниста из Црне Горе, попут Светозара Вукмановића Темпа, Ивана Милутиновића, Блажа Јовановића и многих других. То је било становиште и Јагоша Јовановића, једног од главних партијских историчара.

Није баш најлакше правдати постојање две државе истог народа. Јер народ из идентитетских, безбедносних и економских разлога најчешће жели једну. Услед свега тога та бирократска клика почиње осећати да су њихове позиције и њихова жеља да ојачају своју моћ угрожени, те да би сачували исте покушавају да појачају разлоге за државни резон

Свака аутономија или држава нужно доведе и до стварања новог круга људи на власти тј. нове бирократске клике која се по правилу тешко одриче постојећих привилегија, а најчешће жели и да их прошири. Међутим, није баш најлакше правдати постојање две државе истог народа. Јер народ из идентитетских, безбедносних и економских разлога најчешће жели једну. Услед свега тога та бирократска клика почиње осећати да су њихове позиције и њихова жеља да ојачају своју моћ угрожени, те да би сачували исте покушавају да појачају разлоге за државни резон. А њега је по правилу лакше оправдати тиме да постоји нека посебна, потпуно другачија и одвојена нација у односу на Србе, него да је реч о неким нешто другачијим Србима. Тако и из тог разлога настају приче о новој нацији и држава кроз доступне јој механизме – од којих су најзначајнији медији и образовни систем – покушава да је створи.

То се у Црној Гори почело дешавати 70-их година, као најбитнији функционери би се могли навести функционери Вељко Милатовић и Веселин Ђурановић. Међутим, стварање нове нације по правилу иде много теже уколико се она ствара тамо гдје постоје шири друштвени слојеви који већ вишегенерацијски имају формирану националу свест кроз епску традицију, образовни систем, медије и деловање саме власти. То је пуно теже него у ситуацији када нацију ствара елита, ширећи своју националну свест међу необразовану аморфну масу (становништво без националне свести) које дели њен језик и које је окружује – како је иначе настала и већина модерних нација. Овако, када већ постоји формирана национална свест, држава ново национално осећање по правилу најлакше може ширити код одређених категорија становништва:

1. Слабије образованих и лумпенпролетерских слојева.

2. Оних склоних „култу вође“ који некритички прихватају ауторитет сваке власти.

3. Разочараних и лако поткупљивих (полу)интелектуалаца.

У ове последње спадају и многи монтенегрински интелектуалци, који су у ранијим временима имали српску, па и српско националистичку свест. Случајева попут Јеврема Брковића, Новака Килибарда, Живка Андријашевића, Мираша Дедеића и многих других који су направили такав прелом, често су наводили многе Србе да се запитају да ли они уопште верују у то што говоре с' обзиром да су раније и сами тврдили другачије. Мишљења сам да верују, зато што је аутосугестија има велику моћ. На крају крајева и због тога јер људи воле да узму новац, али не воле о себи да мисле као о људима без кичме којима је новац једини мотив.

Пре њега, тај несрпски црногорски идентитет је прихватио тек мањи број грађана, углавном на Цетињу. Са деловањем Мила Ђукановића он је у многоме раширен и по разним другим деловима Црне Горе, тако да се о Милу са разлогом може говорити као о „оцу црногорске нације“

Али као што је већ речено ту нову националну свест немогуће је раширити у целокупном народу. И не само да је немогуће, већ ће код дела њих ће ти покушаји асимилације у нешто новостворено нужно довести и до отпора. Тај отпор ће по природи имати подршку и њихових (српских) сународника изван Црне Горе.. Поменути процес, који је у Црној Гори, као што рекох, започео 70-их, је заустављен Антибирократском револуцијом 1989. која је по свом карактеру била нека чудна мешавина српског национализма и комунизма. Тада је на власт, између осталог дошао и Мило Ђукановић, заједно са Момиром Булатовићем. Али онда, у процесу распада/разбијања Југославије и код Ђукановића се дешава сличан процес. Он долази до закључка да је ће своју моћ и своје економско-криминалне интересе много лакше очувати у независној држави, него у мањем члану државне заједнице. А да би оправдао разлог за сепаратизам и државну независност, најпре одбацује српски слој свог идентитета, а затим креће у ширење ново националне свести. Пре њега, тај несрпски црногорски идентитет је прихватио тек мањи број грађана, углавном на Цетињу. Са деловањем Мила Ђукановића он је у многоме раширен и по разним другим деловима Црне Горе, тако да се о Милу са разлогом може говорити као о „оцу црногорске нације“. Он ту „титулу“ заслужује пуно више од било кога из комунистичког руководства.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер