Za evropsku javnost

Jirgen Habermas jeste jedan od najvećih mislilaca našeg vremena. Radovi ovog nemačkog filozofa su temeljno izmenili naše shvatanje društva, komunikacije, jezika, etike, demokratije, istine i istinitosti. Njegovi radovi su prevedeni pre više od dvadeset godina i izučavaju se svuda u svetu, na mnogim univerzitetima. Njegovi stavovi o Evropi i Evropskoj uniji su na odlučujući način uticala na proces ujedinjenja Evrope. U okviru priprema za program "Grad Pečuj glavni grad Evrope 2010" osamdesetogodišnji Habermas je 14. maja 2009. učestvovao na konferenciji, koja je njemu posvećena, u organizaciji Univerziteta u Pečuju. U ovom razgovoru za Nepsabadšag Habermas govori o tome kakvu budućnost Evrope želi, zašto misli da su evropski političari kukavice. Govorio je i o evropskoj javnosti, kao i o tome kako vidi krizu u Iraku i Avganistanu.

Nepsabadšag: Smatraju Vas duhovnim ocem Evropske unije. Da li ste zadovoljni svojim „detetom”?

Jirgen Habermas: To je preterano reći – ja nemam nikakvih političkih zasluga u stvaranju Evropske unije. Za Saveznu Republiku Nemačku ona je od 1989. godine postala glavna tema i to iz nacionalnih, evropskih i internacionalnih razloga. Samo je evropska svest mogla da sačuva opravdanu radost zbog nacionalnog ujedinjenja od lažnog, nacionalističkog preterivanja. Isto tako, istorijska podeljenost zemalja mogla je biti prevaziđena samo u okviru EU-a. Samo politički i ekonomski ujedinjena Evropa, koja je sposobna da deluje na spoljno-političkom planu, može da potvrdi specifičnost svojih raznovrsnih kultura i da ostvari program društva socijalnog blagostanja u današnjoj, multipolarnoj svetskoj zajednici, u kojoj SAD igraju glavnu ulogu, ali ne više kao supersila koja vlada svima. Svakako da je Evropa danas u prilično teškom stanju. Doduše, njeno proširenje na istok predstavlja veliku sreću; to je veliki učinak i od koristi je za sve nas. Međutim, 15 država članica moralo se pripremiti za takvo proširenje. Danas je potrebno da Lisabonski sporazum nadoknadi propušteno. Pa čak i ako se uspe u tome - čemu se nadam – da institucije 27 i potom 28 zemalja učine zajednički rad povezanijim i efikasnijim, i dalje će građanima EU biti strana. Do sada je ona bila projekat koji su pospešivale vlade. U međuvremenu je Unija postala isuviše složena, da bi mogla da se širi mimo volje građana. Kao elitni projekat evropska politika ne zna izlaz iz situacije u kojoj se našla. Zbog toga je došlo i do iscrpljenosti. Velika Britanija se već suprotstavlja. Berluskoni je noćna mora. Ali, isto tako ne dolaze više podsticaji ni iz Nemačke i Francuske.

Kako bi se mogao probuditi interes građana za Evropu?

J.H. Po mome mišljenju trebalo bi da političke partije zasuču rukave, da iziđu na tržište, da se ne plaše rizika da građane Unije zapitaju kako oni zamišljaju budućnost Evrope. Drugo, lavinu rasprava bi izazvala tri pitanja: Da li treba da Evropa ima zajedničku spoljnu politiku? Da li EU treba da dobije neposredno izabranog predsednika? Da li treba da socijalno-privredne politike zemalja članica budu čvršće međusobno povezane i postepeno harmonizovane? U zapadnim zemljama za građane evropski izbori i referendumi nisu ništa drugo do prilika da izraze svoje nezadovoljstvo prema vlastitim političarima. Skoro da ne dopire do javne svesti da pri tome oni ipak šalju još nekoliko političara u evropski parlament u Strazburu i da odlučuju o Evropskom ustavu do kojeg se teškom mukom došlo tokom jednogodišnjih pregovora. Začudio bih se ako bi u Mađarskoj bilo drugačije. Političke partije služe nacionalističkim predrasudama tako što za sve što je neprijatno optužuju „Brisel“. Ja smatram kukavičlukom, kada političari populistički menjaju svoje mišljenje kako vetar duva, umesto da argumentima oblikuju javno mnjenje.

Možda su političari baš pametni. Oni znaju da će doći do dobro plaćenih mesta u parlamentu, ako ističu nacionalne interese.

J.H. Oni i treba da zastupaju interese svojih birača. Ali, na politici braće Kačinski u Poljskoj se vidi da nacionalna bezobzirnost proizvodi probleme. Nemačka je imala sasvim drugačije iskustvo. Mi Nemci smo profitirali od Evrope ne iako smo, već zato što smo - naravno i iz istorijskih razloga - vodili uzdržanu politiku, te smo često popuštali u cilju postizanja nekog evropskog kompromisa.

Sve ovo zvuči pomalo utopistički, ali je tačno i to da bi pre šesdeset godina san današnje Evropske unije takođe izgledao utopistički. Iz rečenog sledi li da Vi mislite da bi trebalo prevazići nacionalne granice prilikom izbora za evropski parlament, te bi tako mogli mađarski birači glasati za baskijske i valonske kandidate?

J.H: Ne, svaka zemlja mora da odredi sopstvene političare za zajedničke institucije. Ali, evropske teme, o kojima oni odlučuju, moraju da budu pravovremeno predmet javne rasprave u svakoj zemlji ponaosob. Ne bismo smeli evropsku javnost da zamislimo hijerarhijski kao jedan novi sloj iznad nacionalnih javnosti. Reč je o umrežavanju samih ovih javnosti. Nacionalne novine i mediji moraju se otvoriti jedni za druge, tako da se, na primer, Nemci upoznaju sa time koje se rasprave vode u isto vreme o istim temama u Budimpešti, Parizu, Varšavi ili Londonu i obrnuto. Iste novine i kanali, koji danas izražavaju lokalne stavove i perspektive, moraju svoje membrane šire otvoriti, i dopustiti da širi informacioni tokovi u njih uviru i iz njih izviru. Oni moraju ohrabriti svoje čitaoce, slušaoce ili gledaoce da se prenesu u stavove i perspektive drugih zemalja sa kojima njihova vlastita zemlja već duže vreme gradi političku zajednicu. To, naravno, važi pre svega za intelektualce. Izuzetno obrazovane nacionalne kulture u Evropi samo onda mogu razvijati svoje neprocenljivo bogatstvo, ako se ne zatvaraju uskogrudno jedni od drugih, nego ako paze na osobenosti svake od njih ponaosob. One ne moraju da se vole, već treba da se međusobno poštuju. To je daleko lakše, ukoliko se kod kuće odnosimo liberalnije prema razlikama između etničkih grupa i kulturnih oblika života.

Vi često ističete značaj kvaliteta štampe velikih nadregionalnih novina, i uvek dodajete da bulevarska štampa ne doprinosi razjašnjenju problema. Državni mediji pak mogu postati plenom političkih partija i privrednih interesnih grupa.

Donedavno su u demokratskih zemljama Zapada nadregionalne dnevne novine i nedeljnici bili vodeći mediji, koji su, doduše, zastupali određenu političku liniju, ali čije su redakcije radile nezavisno. Pretpostavljam da Vaše novine spadaju u tu kategoriju. Ali, pod pritiskom profita medijskih magnata kao što je Murdok ili televizijska kompanija Berluskonija, koji je na skandalozan način svoju privrednu moć čak neposredno pretvorio u političku – drastično se promenila slika i to pre svega u SAD, ali takođe i u Velikoj Britaniji i Italiji. Prodor reklama, konkurencija interneta, promenjene čitalačke navike jesu faktori, koji su doveli do toga se klasična štampa nađe u ekonomskim teškoćama. Smatram da je to razvoj, koji je alarmantan, jer nestankom kvalitetne štampe, od koje žive politički programi televizije, presušuje diskurzivna žila kucavica javnosti.  Time se dovodi u pitanje slobodoumno, demokratsko obrazovanje volje. U takvoj situaciji predložio sam pre izvesnog vremena da se razmisli o modelima stipendiranja ili o javno-pravnom modelu pomoći iz poreskih prihoda ili taksi. To je nešto sasvim drugo od „državnih medija” o kojima Vi govorite! Prilikom ovakvih eksperimenata radi se o nerešenom pitanju kako se može jedna novina - koja u pravnoj formi privatnog vlasništva nije više u stanju da se izdržava – spasiti javnim subvencijama, a da se pri tom spreči uticaj i mogućnosti mešanja politike.

Pre nekoliko meseci dali ste intervju za Cajt (Zeit), gde ste sa nama podelili svoju zabrinutost da će finansijska kriza pre svega ugroziti one slojeve društva koji su najmanje zaštićeni. Šta se može učiniti da ne bude tako?

J.H. To Vam niko ne može reći. Mislim da je dobro vratiti se kejnizijanskim programima. Ali, nisu bezopasne ogromne investicije i jemstva na račun poreskih obveznika i budućih generacija. Tako se uobražava da je država delatnik, a u stvari je samo prenosnik. Banke pritiskaju vlade koristeći se pravim argumentom da bi u suprotnom propala privreda. Sa svešću da se ovako ili onako biti spašene od bankrotstva, one same najmanje uče iz krize. Ništa se neće promeniti u spekulacijama bankara, sve dok se sa već odavno uspostavljenih načela ozbiljno ne pređe na globalno i efikasno regulisanja finansijskih tržišta. Za to bi bilo potrebno da dođe do promene paradigmi u politici. A do toga neće doći, sve dok se u potpunosti ne promeni neoliberalni, društveni model koji vlada od Regana i Margaret Tačer. Posredstvom bezobzirnih, razobručenih ekonomskih sloboda, koje se smeju iskaliti u divljem, laktaroškom društvu, ne mogu se ostvariti sloboda i blagostanje svih građana.

Na početku iračke krize bili ste protiv intervencije. Da li ste promenili svoje mišljenje?

J.H. Zašto bih trebalo da promenim? Bušova vlada je nakon 11. septembra napravila tri neoprostive greške. Započela je parolom „Rat protiv terorizma”. Ali, rat se može voditi samo protiv država, dok je decentralizovani teror pitanje koje se tiče kontrole novca i tokova komunikacije, kojim treba da se bave međunarodno povezane tajne službe, policija i organi krivičnog gonjenja, a koje u nužnim slučajevima brzom akcijom rešavaju specijalne jedinice. Drugo, američka vlada je indoktrinirala svoje stanovništvo i svet, i obmanjivala ih netačnim informacijama, a da pri tom američka štampa nije uspela otkrije ovu prevaru. Treće, Buš je naneo veliku štetu kredibilnosti Zapada nelegalnom invazijom i odobrenjem prakse državne torture. O tim tačkama se svi slažu sa Obamom. Borba protiv terorizma će na duge staze biti uspešna, samo ukoliko se suzbiju uzroci terorizma, čije religiozne oblike izražavanja ne bi trebalo izgubiti iz vida. Socijalni i ekonomski koreni današnjeg terorizma sežu duboko u istoriju kolonijalizma.

Ima li po Vama šansi za mirno rešenje konflikta u Iraku i Avganistanu?

J.H. Možda će Amerikanci izaći iz Iraka bez v ećih teškoća, a da ne ostave katastrofu iza sebe. Da li ćemo isto tako proći u Avganistanu zavisi od toga da li će se odnosi stabilizovati u Pakistanu.

Razgovor vodili Janoš Boroš i Tamaš Ungar u Pečuju (Mađarska) 17. maja 2009. za mađarske dnevne novine Nepsabadšag (Népszabadság). S nemačkog na srpski jezik prevela Irina Deretić.