понедељак, 27. септембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Сајгон, Техеран, Багдад, Кабул…
Савремени свет

Сајгон, Техеран, Багдад, Кабул…

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Самарџић   
субота, 21. август 2021.

Американцима није први пут да на брзину пакују кофере и главом без обзира беже кући. Притом остављају хаос за собом који исходи хиљадама мртвих. То није случај окупације која се завршава победом домаћих снага и одласком окупатора. То је много гори случај пројекта „градње државе“ (building the state), штавише „демократске државе“, искључиво са домаћим корумптивним људским материјалом са којим постмодерни окупатор лако налази заједнички језик. После бежаније цивилизатора, ступа осветничко насиље оружаног победника усмерено на широк и неодређен круг сумњивих који су се снашли у новом окружењу западних тзв. вредности. Зло није статичко, већ стално напредује. Постаје тема за себе, без питања о његовом корену.

Извештаји кажу да се у Авганистану све догодило за две недеље – од пада првог села до пада Кабула. За тако кратко време оде хиљаду милијарди долара уложених у пројекат вестернизације једне традиционалне муслиманске државе. Изворно оправдање је било – борба против светског тероризма који је свој центар имао у Авганистану. А онда следе Ирак, Сирија, Либија и Јемен. Ни Садам, ни Асад, ни Гадафи нису имали везе са Бин Ладеном, ни са Ал каидом, муџахединима или Исламском државом. Напротив, ако су ове терористичке организације улазиле на просторе ових држава (случај Ирака и Сирије), оне су водили борбу против њих. У Сирији је опозициони Нусра фронт, директно финансиран од америчке владе, деловао заједно са тзв. Исламском државом против режима. Та творевина нашла је просторно уточиште у Ираку тек пошто је Садам Хусеин био обешен.

Милијарде долара улагане су у западни геополитички пројекат владавине светом, што је требало да се врати у виду замашних постмодерних тантијема. У Ираку и Либији иза тепиха бомбрадера са и без посаде, иза хај-тек војски из САД, Британије и других НАТО-земаља, ишле су западне нафтне компаније. У Авганистану, велика пространства мака била су под контролом здружене америчке и новоавганистанске војске. Вест од историјског значаја је да данас тамо више није ниједна од њих. То да су ови токови планетарног насиља и пљачки, умотани у цивилизаторско рухо, прошли мимо система УН више нико не помиње.

У Европи је сада главна тема – нови талас миграција и то када таласи претходних миграција од 2011. надаље нису престали. До пре две недеље нико није очекивао нови масовни прилив из Авганистана. Тим поводом треба поново рећи – систем унутрашње безбедности ЕУ, пажљиво грађен више од две деценије, крахирао је под налетом миграција из поменутих подручја. Заједнички инструменти – бројне конвенције и закони, и заједнички органи – Фронтекс (агенција за управљање спољним границама Уније), Европол и многа помоћна тела, нису функционисали. Њихову улогу преузеле су државе чланице, свака на свој начин. Није постојао ни договор међу државама у вези прихвата, смештаја и третмана миграната. Покушај Ангеле Меркел да наметне немачко решење пропао је и вратио се Немачкој као бумеранг. А сада иде нови талас. У том турбулентном догађању, нико није поставио питање о узроцима. Хуманистичка реторика и спонтана прагматска решења прекрили су подручја тамошњих јавности како би се заглушили ретки гласови са незгодним питањима. С тим у вези, актуелни случај Авганистана није питање о последње две недеље него о последњих двадесет година.

Занимљив је локални одбљесак авганистанског чуда. Приштина, Тирана и Скопје понудили су отворена врата за мигранте. Пре Другог рата у нас се причала анегдота да када у Москви пада киша, наши комунисти отварају кишобране. Које је порекло ове напрасне солидарности у поменута три центра. Посебно у Приштини, ако имамо у виду да је ова локална власт затворила врата повратку великог броја прогнаних (око 250 000 људи према подацима УНХЦР-а), а сваки покушај повратка санкционише „спонтаним“ насиљем од стране албанског становништва или преко „судског“ поступка. Ако Северна Македонија и Албанија немају овај проблем, имају заједно са „Косовом“ потребу за изражавање лојалности у худој жељи да постану део западне цивилизације. Ако никако другачије, онда бар учешћем у фунционисању њеног санитарног кордона. Лично страхујем да ни режим у Србији не понуди сличне услуге.

У сваком случају, догађаји у Авганистану упућују на велику промену у светским релацијама. САД као светски хегемон, доживеле су велики пораз а да нигде другде у региону Блиског истока и централне Азије нису постигле успех. На ваги светске равнотеже изгубиле су важан тег. Равнотежа се пореметила а да Кина и Русија нису додале тег на свом тасу. Да ли ће то и учинити, зависи од стратегије нове талибанске власти у Авганистану. Од ње се не може очекивати самоизолација и самодовољност као што је то био случај током претходне власти (1996-2001). Она ће имати потребу отварања не само због економске помоћи, већ и због потребе градње регионалне улоге и утицаја једне победничке гарнитуре. Ако међу владајућим талибанима верски фундаметализам не буде мерило сваке политике, највеће шансе за улазак у нову регионалну игру имају управо Рисија и Кина. Такав сценарио већ би значио додавање тега на њиховој страни, довољног да Сједињене Државе дугорочно одвоје од читавог региона. У том случају, САД више не би могле да буду једина светска суперсила.

Најзад, за Европску унију ово би био последњи сигнал да уколико хоће да постане релевантан учесник у светским збивањима мора да се отргне своје улоге америчког сателита. Тим пре и тим лакше, што овде више није Велика Британија, која је била секундант у свим америчким авантурама у датом подручју. Као уклета дестинација ратних и поратних миграција са подручја америчких геостратешких експеримената, ЕУ мора стати на гледиште узрока. Ако никада не буде у могућности да достигне војне капацитете Америке, Русије и Кине, она може да период мира у региону искористи на основу својих трговинских и финансијских снага. За то је, међутим, потребна другачија геополитичка и геоекономска оријенација од садашње.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер