Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > S-300 konačno u Iranu – okončana epopeja
Savremeni svet

S-300 konačno u Iranu – okončana epopeja

PDF Štampa El. pošta
Leonid Nersisjan   
petak, 13. maj 2016.

Interesantan događaj se zbio 11. aprila 2016. godine – okončala se epopeja isporuke Iranu raketnog kompleksa S-300PMU-1. Predstavnik iranskog ministarstva spoljnih poslova Hosein DŽaber Ansari zvanično je izjavio da je Teheran dobio prve elemente S-300 iz Rusije. Zanimljivo je da u Rusiji ta informacija nije ni potvrđena, ni opovrgnuta.

Ipak, sada je jasno da se isporuka prve partije ruskog PVO sistema zbilja desila, pošto je na paradi povodom Nacionalnog dana armije 17. aprila, pokazan deo komponenti S-300.

Sapunica je završena

Ugovor o isporuci četiri diviziona S-300PMU-1 bio je potpisan još daleke 2007. godine. Ipak, realizaciju sporazuma posredno su zaprečavale sankcije SB UN, koje su uvedene protiv Irana 2010. godine, u vezi sa nuklearnim programom Teherana. Posredno, jer je embargo na oružje koji je uveden toj bliskoistočnoj zemlji ograničavao samo prodaju ofanzivnog naoružanja, pri čemu odbrambeni sistemi, poput PVO kompleksa, nisu bili zabranjeni za isporuku. Međutim, rusko rukovodstvo je zamrzlo ugovor, što je dovelo do međunarodnog skandala.

Posle zamrzavanja ugovora Iran je podneo tužbu protiv Rusije sudu u Ženevi, tražeći ogromnu odštetu za prekid ugovora. U pitanju je bila suma od 4,2 milijarde dolara, a Rusija je vratila samo avans koji je Teheran uplatio. Zanimljivo je da je vrednost ugovora iznosila svega 800 miliona dolara. Tužba ionako nije zaživela, sigurno u vezi s tim što je postojao tajni dogovor sa zapadnim zemljama u pogledu zabrane realizacije ovih PVO sistema.

Konačno, u aprilu 2015. godine Iran je popustio oko svog nuklearnog programa, zbog čega su međunarodne sankcije ublažene (ubuduće one mogu da budu sasvim ukinute – za sada ostaju u vezi sa raketnim programom Teherana), a Rusija je predložila da se potpiše novi ugovor oko S-300.

Jedno vreme se pregovaralo oko modifikacije raketnog sistema – Ruska Federacija je predlagala savremeniji S-300PMU-2 ili novu modifikaciju S-300VM „Antej-2500“ dok je Iran insistirao na nabavci prethodne verzije, o kojoj se govorilo 2007. godine (S-300PMU1). Najzad, u jesen 2015. godine potpisan je ugovor, sudeći po svemu, identičan onome iz 2007. Tako će Iran biti poslednja zemlja koja će nabaviti S-300PMU1, a moguće i uopšte S-300 jer će uskoro biti izvezeni samo najsavremeniji S-400, i jednostavniji S-350.

U najskorije vreme tužba u Ženevi biće povučena i ta duga istorija biće okončana.

Isporuka S-300 ojačava pozicije Irana u regionu

Raketni sistem S-300 sposoban je da jednovremeno gađa do šest ciljeva, a maksimalni domet do neprijateljske letelice može da iznosi 150 km. Pored standardnih aerodinamičkih ciljeva, aviona i krstarećih raketa, sistem može da se bori sa operativno-taktičkim i balističkim raketama malog dometa na rastojanjima do 40 kilometara. Efikasno mogu da se gađaju i niskoleteći ciljevi (minimalna visina leta do 10 metara).

Po mogućnostima, analognog sistema PVO ranije u Iranu nije bilo – stoga je to ozbiljna nabavka. S-300 omogućava dovoljno efikasnu borbu sa avijacijom glavnih neprijatelja Irana u regionu. Istina, broj od četiri diviziona ne dozvoljava da se pokrije teritorija cele države – samo ona od nekoliko ključnih objekata. Posebno moćno može te tačke da zaštiti spoj S-300 sa ranije nabavljenim raketnim sistemima malog dometa „Tor-M1“ koji su kadri da uništavaju ciljeve koji su probili prvi ešalon PVO.

Tako, Iran stiče mogućnost da „bolno“ odgovori na hipotetičku intervenciju svojih geopolitičkih protivnika. Jedini protivnik protiv kojeg ovaj raketni sistem u tom broju ne odbranjuje jesu SAD. Postoji mogućnost da se obori nekoliko aviona, ali ceo sistem PVO Irana bio bi savladan u ograničenom roku. Za suprotstavljanje pretnji takvog obima Iran mora da stvori ešaloniran sistem PVO sa najsavremenijim raketnim sistemima i u većoj količini.

Perspektive vojno-tehničke saradnje Irana i Rusije

Zbog dugotrajnih međunarodnih sankcija, Iran ima velike potrebe za najrazličitijom savremenom vojnom tehnikom. On je već pokazao interes za nabavku lovaca Su-30SM, raketnog sistema  S-400, obalskog kompleksa „Bastion“, vojno-transportnih helikoptera Mi-17. Potreba samo za savremenim višenamenskim lovcima nije manja od  100 komada, a inače je dva puta veća. Kako smo već mogli da shvatimo, sistem PVO takođe treba još podosta proširiti i uvećati.

Ipak, embargo na isporuku ofanzivnog naoružanja Teheranu još je na snazi, i zato su u bližoj perspektivi moguće nabavke samo defanzivnog oružja – raketnog sistema S-400, sistema „Bastion“ i sličnog. Iran je posebno pokazao interes i ka ruskoj oklopnoj tehnici, baš ka tenkovima T-90. Iranski činovnici i vojna lica različitog nivoa stalno su davali protivrečne izjave – da im je tenk zanimljiv, ali pod uslovom da se proizvodi u Iranu, i sa transferom tehnologije, ali i to da su sami napravili nekakv tenk „Karar“ koji ne zaostaje naspram ruskog analoga.

Zamenik šefa „Uralvagonzavoda“ Aleksej Žarič izjavio je ranije da je spreman za pokretanje montažne proizvodnje T-90 u Iranu. U svakom slučaju, ako je Iran raspoložen da u budućnosti proizvodi T-90, treba da naruči veliku seriju – od 200 do 300 komada – inače se posao neće isplatiti ni Moskvi, ni Teheranu. Približna vrednost perspektivnih ugovora može ići do 10 milijardi dolara, što čini oko 20 odsto trenutnog izvoznog bilansa (dostignut je rekordni pokazatelj od 55 milijardi dolara).

Ipak, nije sve tako glatko kako bi se htelo. Kako smo već rekli, za sada je nejasno kada će konačno da bude ukinut embargo na oružje (a on može da ne bude ukinut, uzimajući u obzir pravo veta SAD u SB UN).

S druge strane, odnosi Irana i Rusije nisu konstantni. Poslednjih godina, dve zemlje su bile prinuđene da stvore nekakav privremeni savez u vezi sa građanskim ratom u Siriji, gde obe strane podržavaju režim Bašara Asada, kao protivtežu opoziciji koju podržavaju sunitska arapska koalicija i Zapad.

Već sada neke iranske akcije počinju da oštro protivreče ruskim interesima. U prvom redu, to je neuspeh proširenog sastanka OPEK-a u Dohi, zbog čega nivo eksploatacije nafte nije fiksiran (Iran želi da uveća proizvodnju do nivoa koji je bio pre sankcija). Tako, mnogi meseci rada Rusije na organizaciji proširenog kartela još nisu doneli rezultat. Drugo – na sastanku sa predsednikom Turske Erdoganom, iranski lider Hasan Rohani dao je izjavu o spremnosti da se potpunio snabde Ankara naftom i gasom. To suštinski znači pokušaj da se Rusija sasvim potisne sa turskog naftno-gasnog tržišta, gde je Rusija najveći igrač.

Sve to znači da se odnosi Irana i Rusije u doglednoj budućnosti mogu veoma pokvariti što može da omete razvoj vojno-tehničke saradnje. Kako će zaista da bude, pokazaće vreme.

Leonid Nersisjan je vojni komentator

Preveo sa ruskog Nebojša Vuković

Izvor: http://www.iarex.ru/articles/52611.html 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner