Rusija i svet koji se menja

(Global Research, 1.6.2012)

Ja sam, u mojim ranijim člancima, razmatrao neke od najvažnijih izazova međunarodne politike sa kojima se Rusija danas suočava. Ova tema zaslužuje i detaljniju diskusiju, i to ne samo zbog toga što je međunarodna politika integralni deo svake vladine strategije. Spoljni izazovi, kao i svet koji se oko nas menja primoravaju nas da donosimo odluke koje imaju uticaja i na našu ekonomiju i kulturu.

Bilo da govorimo o ekonomiji, širenju informacija, razvoju, ili kulturi, Rusija je deo sveta u celini. Mi ne želimo, a i ne možemo da se izolujemo. Nadamo se da će naša otvorenost voditi i ekonomskom i kulturnom razvoju u Rusiji, istovremeno povećavajući nivo uzajamnog poverenja – a to je dobro koje danas sve više ponestaje.

Međutim, mi nameravamo da budemo konzistentni, delujući iz sopstvenih interesa i radi sopstvenih ciljeva, a ne zbog odluka koje neko drugi diktira. Rusija je poštovana i njene interese uzimaju u obzir samo onda kada je naša zemlja snažna i čvrsto stoji na sopstvenim nogama. Uglavnom uzev, Rusija je uživala privilegiju da sprovodi nezavisnu spoljnu politiku – a to će i ubuduće činiti. Osim toga, ja sam ubeđen da se globalna bezbednost može postići jedino uz saradnju sa Rusijom, a ne pokušavajući da se ona gurne u zapećak i slabeći njen globalni položaj ili slabeći joj odbrambenu sposobnost.

Ciljevi naše spoljne politike su strateške prirode i nisu zasnovani na oportunističkim obzirima. Oni su odraz jedinstvene uloge Rusije na političkoj karti sveta, kao i njene uloge u istoriji i razvoju civilizacije.

Ne sumnjam u to da ćemo nastaviti našim konstruktivnim kursom jačanja globalne bezbednosti, odbijanja konfrontacija i protiv onakvih izazova kao što su širenje nuklearnog naoružanja, regionalni konflikti i krize, terorizam i promet droge. Činićemo sve što možemo da postignemo da Rusija uživa najnovija dostignuća naučnog i tehničkog progresa, kao i da pomognemo našim preduzetnicima da zauzimaju svoje odgovarajuće mesto na svetskom tržištu.

Težićemo da osiguramo novi svetski poredak u kome se suočavamo sa sadašnjim geopolitičkim realnostima i koji se razvija glatko, bez nepotrebnih poremećaja.

Ko potkopava poverenje

Kao i ranije, verujem da najvažniji principi neophodni za bilo kakvu ostvarljivu civilizaciju podrazumevaju neotuđivo pravo svih država na bezbednost, nedopustivost preterane upotrebe sile i bezuslovno poštovanje osnovnih principa međunarodne zakonitosti. Zanemarivanje bilo kog od ovih principa može samo voditi destabilizaciji međunarodnih odnosa.

To i jeste ona prizma kroz koju mi gledamo na neke od aspekata držanja i ponašanja SAD i NATO-a, koji su suprotni logici modernog razvoja i koji se oslanjaju na stereotipe blokovskog mentaliteta. Svako će razumeti na šta ciljam – na ekspanziju NATO-a, koja uključuje i raspoređivanje nove vojne infrastrukture, uz planove koje su sačinile SAD za uspostavljanje raketnog odbrambenog sistema u Evropi. Ja se tih stvari ne bih doticao kada one ne bi bile u neposrednoj blizini granica Rusije i kada one ne bi potkopavale kako našu bezbednost, tako i uopšte – globalnu stabilnost.

Naši argumenti su dobro poznati, i ja ih neću ponovo iznositi. Nažalost, naši partneri sa Zapada ne reaguju i jednostavno su odgurnuli u stranu naše zabrinutosti.

Brinemo se zbog toga što nas – mada obrisi naših “novih“ odnosa sa NATO-om još uvek nisu konačni – taj savez već sada suočava sa “činjenicama na terenu“ koje su kontraproduktivne izgradnji međusobnog poverenja. Istovremeno, takav pristup će imati negativne posledice po globalne ciljeve i otežavaće saradnju na pozitivnim pristupima i ometaće bilo kakva pozitivna podešavanja u međunarodnim odnosima.

Najnovija serija oružanih sukoba započetih pod izgovorom humanitarnih ciljeva potkopava večite principe državnog suvereniteta i stvara moralni i zakonski vakuum u praksi međunarodnih odnosa.

Često se priča da su ljudska prava važnija od državnog suvereniteta. To je, bez sumnje, istina – zločini protiv čovečnosti moraju biti kažnjavani od strane Međunarodnog suda. Međutim, u ime tog principa, često se i vrlo lako krše principi državnog suvereniteta, onda kada se iz inostranstva i na selektivnoj osnovi štite ljudska prava, uz istovremeno gaženje tih istih prava stanovništva u toku izvršavanja takvih “zaštita“ – a to uključuje i gaženje najosnovnijeg i svetog prava – prava na život: onda se takve akcije ne mogu smatrati plemenitom misijom, nego kao direktna demagogija.

Važno je da se Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti efektivno protive diktatima nekih država i njihovim arbitrarnim akcijama na svetskoj areni. Niko nema pravo da uzurpira prerogative UN – a naročito upotrebu sile protiv suverenih država. To se odnosi na NATO – organizaciju koja zauzima stav koji se ne slaže sa “odbrambenim savezom“. To su vrlo ozbiljne stvari. Mi se sećamo kako su države koje su bile žrtve “humanitarnih“ operacija i izvoza “demokratije uz rakete i bombe“ iznosile apele za poštovanje zakonskih principa i normalne ljudske pristojnosti. Ali, njihovi vapaji su bili uzaludni – niko nije slušao njihove apele.

Izgleda da su članovi NATO-a, posebno SAD, došli do posebne i čudne vrste interpetacije bezbednosti koja se protivi našoj. Amerikanci su opsednuti idejom da postanu potpuno nepovredivi. Takav utopijski koncept je neostvariv – kako tehnološki, tako i geopolitički – a on i leži u korenu tog problema.

Po definiciji, apsolutna nepovredivost neke države bi teoretski zahtevala apsolutnu povredivost svih ostalih. To je nešto što se ne može prihvatiti. Mnoge države više vole da po tom pitanju iz raznih razloga ne iznose direktno svoje mišljenje – ali, to je druga stvar. Rusija će stvari uvek iznositi onako kao ih vidi i to će otvoreno činiti. Želim ponovo da naglasim da kršenje tog jedinstvenog principa i neotuđivog prava na bezbednost, uprkos brojnim deklaracijama da se toga pridržava – predstavlja ozbiljnu pretnju. Na kraju, takve pretnje se po one države koje započnu i vrše te prekršaje, iz raznih razloga pretvaraju u stvarnost.

Arapsko proleće: pouke i zaključci

Pre godinu dana, svet se suočio sa jednim novim fenomenom – sa skoro istovremenim demonstracijama protiv autoritarnih režima u mnogim arapskim državama. U početku, Arapsko proleće je pozdravljeno uz nadu u pozitivne promene. Ljudi u Rusiji su imali simpatije prema onima koji su tražili demokratsku reformu.

Međutim, uskoro je postalo jasno da se događanja u mnogim zemljama ne odvijaju po civilizovanom scenariju. Umesto jačanja demokratije i zaštite manjinskih prava, činjeni su pokušaji da se zbaci protivnik i izvrši državni udar, što je samo dovelo do zamene jedne dominantne snage drugom koja je još agresivnija.

Strano mešanje u korist jedne strane u unutrašnjem konfliktu i upotreba sile u tom mešanju su doveli do toga da je sve bilo u negativnom svetlu. Neke države su uklonile režim u Libiji uz upotrebu avijacije – a u ime humanitarne podrške. Ono odvratno klanje Muamera Gadafija – koje nije bilo samo srednjevekovno, već primitivno, bilo je simbol, manifestacija tih akcija.

Nikome se ne sme dopustiti da u Siriji upotrebi libijski scenario. Međunarodna zajednica mora da deluje tako da se postigne interno sirijsko pomirenje. Važno je dostići brzi kraj nasilja, bez obzira od koga ono potiče, i da se započne nacionalni dijalog – bez preduslova i stranog mešanja a uz odgovarajuće poštovanje državnog suvereniteta. To bi ostvarilo preduslove neophodne za uvođenje mera demokratizacije koje je najavilo sirijsko rukovodstvo. Ključni cilj je sprečavanje opšteg građanskog rata. Ruska diplomatija je radila i nastavljaće da radi u tom pravcu.

Sada – tužniji, ali opamećeni – protivimo se prihvatanju rezolucija SB UN koje bi se mogle protumačiti kao signal za oružanu intervenciju u unutrašnjim događanjima u Siriji. Rukovođene takvim doslednim pristupom, Rusija i Kina su početkom februara sprečile prihvatanje jedne nedovoljno jasne i konkretne rezolucije koja bi ohrabrila jednu od strana u tom unutrašnjem sukobu da pribegava sili.

U tom kontekstu i uzimajući u obzir izuzetno negativne, skoro histerične reakcije na rusko-kineski veto, želeo bih da upozorim naše kolege sa Zapada da ne podlegnu iskušenju i da ne pribegnu onoj tako jednostavnoj i prethodno korišćenoj taktici: ako SB UN ne odobrava neku akciju – u redu, ali onda ćemo mi sastaviti koaliciju zainteresovanih država i ipak ćemo izvršiti udar.

Logika takvom ponašanju je kontraproduktivna i vrlo opasna. Od toga ne može doći ništa dobro. U svakom slučaju, to neće pomoći da se dođe do rešenja u zemlji u kojoj je u toku interni konflikt. Još i gore: to potkopava ceo sistem međunarodne bezbednosti, kao i autoritet i ključnu ulogu UN. Želim da podsetim da pravo veta nije neki ćef, nego neotuđivi deo svetskog dogovora zapisan u Povelji UN – štaviše, to je uneto na insistiranje SAD. Smisao tog prava je da odluke koje izazivaju protivljenje ma i jednog stalnog člana SB ne mogu biti dobro zasnovane, niti mogu imati efekta.

Veoma se nadam da će SAD i ostale države uzeti u obzir ono žalosno iskustvo i da neće nastojati na upotrebi sile u Siriji bez odobrenja SB UN. U celini uzev, ne mogu razumeti šta je to što tako izaziva tu želju za vojnom intervencijom. Zašto nema strpljenja za formiranje dobro promišljenog uravnoteženog i kooperativnog pristupa – to tim pre što se taj pristup upravo uobličava u formi već pomenute sirijske rezolucije? Nedostajao je jedino zahtev da i oružana opozicija učini isto što i vlada – u principu povuče oružane jedinice iz gradova. Odbijanje da se to učini je cinizam. Ako želimo da zaštitimo civile – a to je glavni cilj Rusije – onda moramo postići da svi učesnici oružane konfrontacije uvide razum.

I – još nešto: ispada da u zemljama Arapskog proleća ruske kompanije gube svoje već decenijama postojeće pozicije na lokalnim komercijalnim tržištima i da gube velike komercijalne ugovore. Tako ispražnjeni prostor popunjavaju ekonomski činioci iz država čiji su prsti bili umešani u promenu vladajućih režima.

Moglo bi se s razlogom zaključiti da su ti tragični događaji u izvesnu ruku bili podstaknuti i nečijim interesima u preraspodeli komercijalnih tržišta, a ne brigom za ljudska prava. Bilo kako bilo, mi ne možemo da se zavalimo u fotelje i sa olimpijskom mirnoćom sve to posmatramo. Nameravamo da odmah poradimo sa novim vladama arapskih zemalja kako bismo brzo povratili svoje ekonomske pozicije.

U celini, sadašnja događanja u arapskom svetu su umnogome poučna. Ona pokazuju da težnja za uvođenje demokratije upotrebom sile mogu da dovedu – a često zaista i dovode – do suprotnih rezultata. Ona mogu da izazovu snage sa dna društva, uključujući i verske ekstremiste da teže da promene celokupan smer razvoja neke države, kao i da promene sekularnu prirodu neke vlade.

Rusija je uvek imala dobre odnose sa predstavnicima umerenog islama, čiji je svetonazor bio blizak tradicijama muslimana u Rusiji. Mi smo spremni da i dalje pod sadašnjim uslovima razvijamo te kontakte. Zainteresovani smo za jačanje naših političkih, trgovinskih i ekonomskih veza sa svim arapskim državama, uključujući – da još jednom ponovim – i sa onima koje su prošle kroz unutrašnje poremećaje. Ja, štaviše, vidim i realne prilike koje će Rusiji omogućiti da očuva svoju vodeću ulogu na Srednjem Istoku, gde smo uvek imali mnogo prijatelja.

Što se arapsko-izraelskog konflikta tiče, do dana današnjeg, “čarobni recept“ za njegovo rešavanje nije pronađen. Bilo bi neprihvatljivo dići ruke od tog pitanja. Uzimajući u obzir bliske veze sa rukovodiocima Izraela i Palestine, ruska diplomatija će nastaviti da radi za obnavljanje mirovnog procesa – kako na bilateralnoj bazi, tako i u okviru Kvarteta za Srednji Istok, uz koordinaciju svojih koraka sa Arapskom ligom.

Arapsko proleće je jasno pokazalo da se svetsko javno mnjenje uobličava uz najaktivniju upotrebu najmodernije informacione i komunikacione tehnologije. Može se reći da su Internet i socijalni mediji, mobilni telefoni itd. pretvoreni u efektivno oruđe za promociju unutrašnje i međunarodne politike koliko je i televizija. Ova nova pojava je postala vrlo aktivna i to nam daje povoda za razmišljanje – kako nastaviti razvijanje tih jedinstvenih sloboda komunikacije putem Interneta, ali istovremeno i smanjiti rizik da ga koriste teroristi i ostali kriminalni elementi.

Pojam “meke sile“ se sve češće koristi. To je čitava mreža sredstava i metoda da se postignu ciljevi spoljne politike bez upotrebe oružja, ali uz upotrebu informacija i ostalih poluga uticaja. Nažalost, ti metodi se prečesto koriste za razvijanje i izazivanje ekstremističkih, separatističkih i nacionalističkih stavova, kako bi se izmanipulisala javnost, i za direktno mešanje u unutrašnju politiku suverenih država.

Treba da postoji jasna podela između slobode govora i normalnih političkih aktivnosti s jedne, i ilegalnih instrumenata “meke sile“ s druge strane. Civilizovani posao nevladinih, humanitarnih i dobrotvornih organizacija (NVO) zaslužuje svaku podršku. To se odnosi i na one od njih koje aktivno kritikuju postojeće vlasti. Međutim, neprihvatljive su aktivnosti “pseudo-NVO“ i drugih agencija koje pokušavaju da destabilizuju druge države pomoću podrške sa strane..
Tu govorim o onim slučajevima u kojima aktivnosti NVO nisu zasnovane na interesima (i sredstvima) lokalnih društvenih grupa, nego se finansiraju i podržavaju od strane spoljašnjih snaga. Tako postoje mnogi “agenti od uticaja“ iz velikih država, međunarodnih blokova ili korporacija. Onda kada otvoreno rade – to je jednostavno jedan oblik civilizovanog lobizma. Rusija takođe koristi takve institucije – Federalnu agenciju za poslove CIS-a[1], Sunarodnici u inostranstvu, Međunarodnu humanitarnu saradnju, Fondaciju Russkiй mir, kao i naše vodeće univerzitete koji regrutuju talentovane studente iz inostranstva.

Međutim, Rusija ne upotrebljava za svoje ciljeve, niti finansira nacionalne NVO koje deluju u sopstvenim državama. To ne čine ni Kina, Indija i Brazil. Mi verujemo da bilo kakav uticaj na unutrašnju politiku i javno mnjenje drugih država treba da se vrši otvoreno – jer će na taj način svi oni koji žele da vrše uticaj to činiti na odgovoran način.

Novi uticaji i pretnje

Iran je danas u žiži međunarodne pažnje. Ne treba naglašavati da je Rusija zabrinuta zbog porasta pretnje vojnog udara protiv Irana. Ako do toga dođe, posledice će biti katastrofalne. Nije moguće ni zamisliti pravi obim događaja do kojih može doći.

Ubeđen sam da se ovo pitanje mora urediti isključivo mirnim načinom. Mi predlažemo da se Iranu mora priznati pravo na razvoj mirnodopskog nuklearnog programa, uključujući i pravo na obogaćivanje uranijuma. Ali – ovo se mora učiniti u zamenu za stavljanje celokupne nuklearne aktivnosti Irana pod pouzdane i jasne uslove Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA). Ako se to učini, onda sve sankcije protiv Irana, uključujući tu i one unilateralne, moraju biti ukinute. Zapad pokazuje previše volje za “kažnjavanje“ izvesnih država. Laća se sankcija, ako se već i ne laća oružane sile, i kod najmanjih povoda. Podsećam da danas nismo više u XIX, pa čak ni u XX veku.

Razvoj oko [severno]korejskog pitanja nije ni malo manje ozbiljan. Kršeći režim [nuklearnog] neširenja, Pjongjang otvoreno sebi zahteva pravo na razvoj “vojnog atoma“ i već je izvršio dve nuklearne probe. Mi ne možemo prihvatiti severnokorejski nuklearni status. Dosledno smo zastupali deatomizaciju Korejskog poluostrva – i to isključivo pomoću političkih i diplomatskih mera, kao i što skoriju obnovu Šestostranih pregovora.

Očigledno je, međutim, da takav pristup ne prihvataju svi naši partneri. Ubeđen sam da je danas bitno biti posebno obazriv. Nije preporučljivo da se vrše pokušaji ispitivanja snage novog severnokorejskog vođe i tako provociraju protivmere.

Dozvolite da podsetim da Severna Koreja i Rusija imaju zajedničku granicu i da mi nismo u mogućnosti da biramo svoje susede. Nastavićemo sa aktivnim dijalogom sa vođstvom Severne Koreje i sa razvojem dobrosusedskih odnosa sa njom, uz pokušaje da istovremeno ohrabrimo Pjongjang da sredi nuklearno pitanje. Očigledno je da bi to bilo lakše postići ako se izgradi uzajamno poverenje i obnovi međukorejski dijalog na tom poluostrvu.

Sva ta grozničava aktivnost oko nuklearnih programa Irana i Severne Koreje čini da se čovek upita kako to izbijaju svi oni rizici oko razvoja nuklearnog oružja i šta je to što ih još i pogoršava. Čini se da učestali slučajevi grubog, pa i oružanog, mešanja u unutrašnja pitanja drugih država mogu da budu podsticaj autoritarnim (pa i drugim) režimima da poseduju nuklearno oružje. Ako imam A-bombu u džepu, niko me neće taknuti, jer to dovodi do još većih nevolja. S druge strane – oni koji nemaju atomsko oružje mogu jedino da sede i očekuju sledeću “humanitarnu intervenciju“.

Dopadalo se to nama ili ne, inostrano mešanje izaziva takav sled misli. Usled toga i broj država koje su na pragu “vojne atomske tehnologije“ i raste, a ne smanjuje se. Pod tim uslovima se na raznim stranama sveta i uspostavljaju, i postaju sve važnije zone slobodne od oružja masovnog uništenja. Rusija je dala inicijativu za otpočinjanje diskusije o parametrima za takvu zonu slobodnu od nuklearnog oružja na području Bliskog Istoka.

Od najveće važnosti je da činimo sve da sprečimo da bilo koja država pada u iskušenje da poseduje nuklearno oružje. Oni koji se zalažu za njegovo neproširivanje moraju takođe da promene svoje ponašanje – a naročito oni koji, ne dopuštajući diplomatima da rade svoj posao, imaju običaj da silom kažnjavaju druge države. To je bio slučaj u Iraku – a problemi u njemu su se sada, posle decenijske okupacije te zemlje, samo pogoršali.

Ako se definitvno odustane od svih podsticaja za postajanje nuklearne sile, biće moguće da se oformi međunarodni univerzalni neproliferativni sistem, zasnovan na već postojećim ugovorima. Taj režim bi omogućio svim zainteresovanim državama da u potpunosti uživaju prednosti “miroljubivog atoma“ pod uslovima IAEA.

Rusija bi tako umnogome dobila od toga, jer mi aktivno delujemo na međunarodnim tržištima, gradeći nove atomske centrale, na osnovu moderne, bezbedne tehnologije uz učešće u formiranju multilateralnih centara za obogaćivanje uranijuma i u bankama nuklearnog goriva.

Verovatna budućnost Avganistana je uznemiravajuća. Mi smo podržali vojnu operaciju za pružanje međunarodne pomoći toj zemlji. Međutim, međunarodni vojni kontingent pod rukovodstvom NATO-a, nije postigao svoje ciljeve. Nije smanjena pretnja od terorizma ni prometa droge. Najavivši svoje povlačenje iz Avganistana u 2014. godini, SAD izgrađuju, kako u njemu tako i u okolnim državama, vojne baze bez jasno određenog mandata, ciljeva i trajanja operacija. Potpuno je razumljivo da to nama ne odgovara.

Rusija ima svoje očigledne interese u Avganistanu i oni su razumljivi. Avganistan je naš bliski sused i mi imamo interesa za njegov stabilan i miran razvoj. Što je najvažnije, mi želimo i da Avganistan prestane da bude najvažniji izvor narko-pretnje. Ilegalna trgovina drogom je postala jedna od najvažnijih i hitnih pretnji. Ona potkopava genetsku bazu mnogih nacija uz stvaranja pogodnog tla za korupciju i kriminal, a i vodi destabilizaciji samog Avganistana. Daleko od toga da je opala – proizvodnja avganistanske droge se prošle godine povećala za 40%. Rusija je tako podvrgnuta užasnoj heroinskoj agresiji koja nanosi ogromnu štetu zdravlju naših ljudi.

Dimenzija avganistanske narko-pretnje čini da je jasno da se ona može jedino savladati globalnim naporom uz oslonac na UN i regionalne organizacije – Kolektivnu organizaciju bezbednosnog ugovora, Šangajsku organizaciju saradnje i CIS. Voljni smo da razmotrimo i mnogo veće učešće u pomoći narodu Avganistana – ali jedino uz uslov da međunarodni kontingent u Avganistanu deluje sa više zalaganja i u našim interesima, kao i da će nastaviti sa fizičkim uništavanjem useva droge i tajnih laboratorija.

Oživljavanje anti narko-mera u samom Avganistanu mora biti propraćeno pouzdanim blokiranjem puteva transporta opijata na spoljna tržišta, tokova finansija i snabdevanja hemikalijama koje se koriste za proizvodnju heroina. Cilj je da se izgradi obuhvatni sistem anti-narko bezbednosti u tom regionu. Rusija će doprineti efektivnoj saradnji međunarodne zajednice za preokret u ratu protiv globalne narko-pretnje.

Teško je proricati dalji razvoj u Avganistanu. Istorijsko iskustvo nam pokazuje da strano vojno prisustvo nije donelo mir. Jedino sami Avganistanci mogu da reše svoje probleme. Ulogu Rusije vidim u tome da pomogne narodu Avganistana da, uz aktivno učešće i ostalih susednih država, razvije održivu ekonomiju i poveća sposobnost sopstvenih oružanih snaga da se usprotive terorističkim pretnjama i kriminalu povezanom sa narkoticima. Mi se ne protivimo procesu nacionalnog pomirenja uz učešće i oružane opozicije, što podrazumeva i talibane – pod uslovom da se odreknu nasilja, da priznaju državni Ustav i prekinu svoje veze sa al-Kaidom i drugim terorističkim grupama. U principu, verujem da je moguće izgraditi mirnu, stabilnu, nezavisnu i neutralnu državu Avganistan.

Nestabilnost koja je vladala tokom godina i decenija, stvara plodno tlo za međunarodni terorizam za koji svi znaju da je jedna od najvažnijih pretnji svetskoj zajednici. Želeo bih da istaknem da se krizne zone terorističkih pretnji nalaze blizu granica Rusije i da su mnogo bliže nama nego našim evropskim i američkim partnerima. UN su prihvatile Globalnu anti-terorističku strategiju, ali čini se da se borba protiv tog zla ne vrši konzistentno u okviru zajedničkog, univerzalnog plana, nego kao serija reakcija na najneposrednije i najvarvarskije manifestacije terora – onda kada se gnev javnosti na drske aktivnosti terorizma poveća van uobičajenih proporcija. Civilizovani svet ne sme da čeka takve tragedije kao što su bili teroristički napad na Njujork u septembru 2001. ili na neku drugu nesreću kao onu u Beslanu – pa da tek onda, posle nastalog šoka, kolektivno i odlučno reaguje.

Daleko sam od toga da poričem postignute rezultate u ratu protiv međunarodnog terorizma. Bilo je napretka. Poslednjih godina su službe sigurnosti i pravni organi mnogih država primetno pojačali svoju saradnju. Ali, još uvek postoje dvostruki standardi i u raznim državama se teroristi doživljavaju na razne načine – neki su “loši momci“, ali – drugi su baš “ne tako loši“. Neke snage ne prezaju da koriste ove druge za svoje političke manipulacije – na primer za destabilizaciju režima koji im nisu po volji.

Sve postojeće javne institucije – mediji, verske organizacije, NVO, sistem obrazovanja, nauka i biznis – moraju se koristiti za sprečavanje terorizma širom sveta. Potreban nam je međureligijski dijalog na što široj osnovi – međucivilizacijski dijalog. Rusija ima mnogo regiona, ali nikada nismo imali međureligijske ratove. Po tom pitanju bismo mogli doprineti međunarodnoj diskusiji.

Narastajuća uloga Azijsko-pacifičkog regiona

Jedan od suseda naše zemlje je Kina, najvažnija raskrsnica globalne ekonomije. Postalo je modno da se iznose mišljenja o budućoj ulozi te zemlje u globalnoj ekonomiji i međunarodnim odnosima. Prošle godine, Kina se pomerila na drugo mesto u svetu po BNP-u i, kako smatraju međunarodni (uključujući i američke) eksperti, sada je u poziciji da nadmaši u tom pogledu Ameriku. Generalno, moć Narodne Republike Kine je u porastu, što uključuje i njenu sposobnost da tu moć zrači po raznim regionima sveta.

Kako da se ponašamo u svetlu kineskog faktora koji brzo jača?

Na prvom mestu, ja sam ubeđen da ekonomska moć Kine ni u kom slučaju nije pretnja, nego izazov koji sa sobom donosi ogroman potencijal za poslovnu saradnju – šansu da se u jedra ekonomije uhvati kineski vetar. Treba da mnogo aktivnije težimo da stvaramo nove veze saradnje, kombinujući tehnološke i proizvodne sposobnosti naših dveju zemalja i crpeći – naravno pažljivo – iz kineskog potencijala, kako bismo razvijali ekonomiju Sibira i Dalekog istoka Rusije.

Drugo, ponašanje Kine na svetskoj sceni ne daje osnova da se govori o njenim aspiracijama da dominira. Kineski glas je u svetu zaista u porastu, sve je više samopouzdan, i mi to pozdravljamo, jer Peking sa nama deli zajedničku viziju o nastajućem ravnopravnom svetskom poretku. Nastavićemo sa međusobnom podrškom u međunarodnoj areni, radeći zajedno na rešavanju globalnih problema i unapređivanju saradnje unutar SB UN, BRIK-a, Šangajske organizacije kooperativne saradnje (SCO), G20 i drugih multilateralnih foruma.

I treće, sredili smo sva glavna politička pitanja u našim odnosima sa Kinom, uključujući tu i ono kritično granično pitanje. Naše države su oformile čvrst mehanizam bilateralnih veza, ojačan pravno obavezujućim dokumentima. Među rukovodiocima naših zemalja postoji izuzetno visok nivo poverenja. To omogućava da mi i Kinezi delujemo u duhu istinskog partnerstva zasnovanog na pragmatizmu i poštovanju interesa obeju strana. Model rusko-kineskih odnosa koji smo stvorili ima dobru perspektivu.

Naravno – to ne pretpostavlja da su naši odnosi sa Kinom bez problema. Postoje neki izvori trvenja. Naši komercijalni interesi prema trećim stranama nisu uvek podudarni i nismo potpuno zadovoljni nastajućom trgovinskom strukturom i niskim nivoom uzajamnih investicija. Takođe, budno ćemo pratiti imigraciju iz Narodne Republike Kine.

Ali – moja glavna postavka je da Rusiji treba prosperitetna i stabilna Kina, i ubeđen sam da je Kini potrebna jaka i uspešna Rusija.

Drugi brzo rastući azijski džin je Indija. Rusija je tradicionalno imala prijateljske odnose sa Indijom, koje su rukovodioci naših dveju zemalja okarakterisali kao privilegovano strateško partnerstvo. Ne samo naše dve zemlje, nego i ceo nastajući multipolarni sistem će biti na dobiti od ovog partnerstva.

Pred našim očima stoje ne samo Kina i Indija, nego i narastajući značaj Azijsko-pacifičkog regiona. To je otvorilo nove horizonte plodnom radu u okviru ruskog predsedavanja APEK-u (APEC: Asia-Pacific Economic Cooperation). U septembru ove godine Vladivostok će biti domaćin konferencije njegovih lidera. Mi se za to aktivno pripremamo, gradimo modernu infrastrukturu koja će pomagati dalji razvoj Sibira i ruskog Dalekog Istoka i omogućiti našoj zemlji da postane veći učesnik u dinamičnim integracionim procesima te “Nove Azije“.

Nastavićemo da dajemo prioritet našoj saradnji sa našim BRIKS partnerima. Ta jedinstvena struktura, oformljena 2006, upadljivi je simbol tranzicije iz unipolarnog sveta u pravedniji svetski poredak.

BRIKS spaja pet država sa stanovništvom od skoro tri milijarde ljudi, najveće rastuće ekonomije, džinovski radni i prirodni resurs kao i ogromno domaće tržište. Uz dodatak Južne Afrike (S), BRIKS je poprimio istinski globalni format i sada čini više od 25% svetskog BNP-a.

Još uvek se privikavamo zajedničkom radu u tom formatu. Posebno, moramo bolje da kooordinišemo naše spoljne politike i da zajedno bliže sarađujemo sa UN. Ali – kada se BRIKS zaista podigne i krene, imaće istinski snažan uticaj na svetsku ekonomiju i politiku.

Poslednjih godina, saradnja sa zemljama Azije, Latinske Amerike i Afrike, postajala je sve veći fokus ruskoj diplomatiji i našoj poslovnoj zajednici. U tim regionima vlada zaista iskrena dobra volja prema Rusiji. Jedan od ključnih zadataka za sledeći period je, po mom gledištu, razvijanje trgovinske i ekonomske saradnje, kao i zajedničkih projekata u oblasti energije, infrastrukture, investicija, nauke i tehnologije, bankarstva i turizma.

Rastuća uloga Azije, Latinske Amerike i Afrike u nastajućem demokratskom sistemu upravljanja globalnom ekonomijom i globalnim finansijama se ogleda u radu grupe G20. Verujem da će ova asocijacija uskoro postati strateško važna alatka ne samo za reakcije na krize, nego i u dugotrajnom reformisanju svetske finansijske i ekonomske arhitekture. Rusija će predsedavati u G20 u 2013. godini, i moramo iskoristiti tu priliku za bolju koordinaciju rada G20 i ostalih multilateralnih struktura – pre svega G8, i naravno – UN.

Evropski faktor

Rusija je neodvojivi i organski deo šire Evrope i evropske civilizacije. Naši građani sebe smatraju Evropljanima. Nikako ne ostajemo indiferentni prema događanjima u ujedinjenoj Evropi.

Zbog tog Rusija i predlaže korake za ostvarenje zajedničkog i humanog prostranstva od Atlantika do Tihog okeana – zajednice o kojoj ruski eksperti govore kao o “Uniji Evrope“, koja će pojačati potencijal Rusije i njen položaj kao ekonomske osovine [oslonca] prema “Novoj Aziji“.

U odnosu na rast Kine, Indije i ostalih ekonomija, posebno zabrinjavaju finansijski i ekonomski poremećaji Evrope – te nekadašnje oaze stabilnosti i reda. Kriza koja je pogodila evrozonu ne može a da ne pogađa interese Rusije, naročito ako se uzme u obzir da je EU naš glavni ekonomski i trgovački partner. Takođe je jasno da izgledi celokupne svetske ekonomske strukture veoma zavise od stanja stvari u Evropi.

Rusija aktivno učestvuje u međunarodnim naporima za podršku obolelim evropskim ekonomijama i stalno radi sa svojim partnerima na formulisanju zajedničkih odluka pod pokroviteljstvom MMF-a. Rusija se u nekim slučajevima ne protivi ni direktnoj finansijskoj pomoći.

Istovremeno verujem da finansijske injekcije od spolja mogu samo da delimično reše problem. Istinsko rešenje zahteva energične sistemske mere. Pred evropskim liderima je zadatak da izvrše obimne mere koje će iz osnova promeniti mnoge finansijske i ekonomske mehanizme kako bi se ostvarila istinska budžetska disciplina. Mi imamo interese za osiguravanje snažne EU, onako kako je vide Nemačka i Francuska. Ostvarivanje ogromnog potencijala partnerstvo Rusija – EU je u našem interesu.

Sadašnji nivo saradnje Rusije sa EU ne odgovara tekućim globalnim izazovima u pravcu ostvarivanja cilja da naš zajednički kontinent postane konkurentniji. Ja ponovo iznosim predlog da radimo u pravcu stvaranja harmonične zajednice ekonomija od Lisabona do Vladivostoka, koji će u budućnosti da se razvije u zonu slobodne trgovine i u još naprednije oblike ekonomske integracije. Rezultat bi bio zajedničko kontinentalno tržište vredno više triliona evra. Sumnja li iko da to ne bi bio izvanredan razvoj i da ne bi odgovarao interesima Rusa i [ostalih] Evropljana?

Moramo takođe razmisliti i o intenzivnijoj saradnji u oblasti energije, sve do i zaključno sa formiranjem zajedničkog evropskog energetskog kompleksa. Gasovod Severni tok, koji ide ispod površine Baltičkog mora, kao i Južni tok ispod Crnog mora, važni su koraci u tom pravcu. Ovi projekti uživaju podršku mnogih vlada, i uključuju najvažnije energetske kompanije Evrope. Kada ti pravci budu operativni u punom kapacitetu, Evropa će imati pouzdan i fleksibilan sistem snabdevanja gasom koji ne zavisi od političkih ćefova bilo koje države. To će ojačati energetsku bezbednost kontinenta ne samo po formi, nego i u suštini. To je naročito relevantno u svetlu odluka nekih evropskih država da smanje ili da se odreknu nuklearne energije.

Jasno je da Treći energetski paket koji progurava Evropska komisija, čiji je cilj da istisne [sa tržišta] integrisane ruske kompanije, ne pogoduje jačanju odnosa Rusije sa EU. Uzimajući u obzir porast nestabilnosti snabdevača energijom koji bi mogli predstavljati alternativu Rusiji kao snabdevaču, taj Treći paket samo povećava sistemske rizike u evropskom energetskom sektoru, plaši i odbija potencijalne investitore za nove infrastrukturne projekte. Mnogi evropski političari su bili kritični prema tom paketu tokom razgovora samnom. Treba da sakupimo hrabrost i da odbacimo ovu prepreku našoj uzajamno korisnoj saradnji.

Verujem da je istinsko partnerstvo Rusije sa EU nemoguće sve dok postoje prepreke koje ometaju ljudske i ekonomske kontakte, što se na prvom mestu odnosi na vizne zahteve i propise. Ukidanje viza bi dalo snažan zamah istinskoj integraciji Rusije i EU i pomoglo bi širenju kulturnih i poslovnih veza, naročito među srednjim i malim preduzećima. Neka pretnja Evropljanima od ekonomskih migranata iz Rusije je uglavnom uobrazilja. Naši ljudi imaju prilike za primenu svojih sposobnosti i veština u sopstvenoj zemlji i te mogućnosti postaju sve brojnije i brojnije.

Još u decembru 2011. smo se sa EU sporazumeli da preduzmemo “zajedničke korake“ u pravcu bezviznog režima. Te korake treba bez odlaganja preduzeti. Mi ćemo aktivno nastaviti da sledimo taj cilj.

Rusko-američki odnosi

Poslednjih godina je učinjeno mnogo na razvoju rusko-američkih odnosa. Pa ipak, nismo uspeli da temeljno promenimo šemu naših odnosa, koji nastavljaju da prolaze kroz plime i oseke. Nestabilnost partnerstva sa Amerikom je delom zbog tvrdokornosti nekih dobro poznatih stereotipova i fobija, naročito onih po kojima se Rusija vidi sa Kapitol hila. Ali, glavni je problem u tome što politički dijalog i saradnja ne počivaju na solidnom ekonomskom temelju. Sadašnji nivo bilateralne trgovine ne odražava dovoljno potencijale naših ekonomija. Isto to se odnosi i na uzajamne investicije. Još tek treba da stvorimo mrežu obezbeđenja koja bi naše odnose zaštitila od kolebanja. Na tome treba još poraditi.

Ni uzajamno razumevanje se ne jača usled redovnih pokušaja SAD da vrše “politički inženjering“ u regionima koji su tradicionalno nama važni, kao i usled tih akcija tokom izbora u Rusiji.

Kako već rekoh, planovi SAD da oforme raketni odbrambeni sistem u Evropi rađaju opravdane strahove u Rusiji. Zašto nas taj sistem više brine nego neke druge? Zato što on dotiče snage strateške nuklearne reakcije koje jedino Rusija poseduje u toj oblasti, i remeti vojno-političku ravnotežu koja je uspostavljena tokom više decenija.

Nerazdvojna povezanost raketne odbrane i strateških ofanzivnih oružja se odražava u novom START sporazumu potpisanom u 2010 g. Taj ugovor deluje, i dosta dobro funkcioniše. To je veliki politički domašaj. Mi smo spremni da u obzir uzmemo neke različite mogućnosti našeg zajedničkog rasporeda sa Amerikancima na polju kontrole naoružanja tokom sledećeg perioda. U tim naporima treba težiti uravnotežavanju naših interesa i odbijanju bilo kakvih pokušaja da se putem pregovora dođe do nekih jednostranih prednosti.

Tokom sastanka sa predsednikom Bušom 2007. godine u Kenebankportu predložio sam rešenje za raketni odbrambeni problem, koje bi – ako se prihvati – promenilo uobičajeni karakter rusko-američkih odnosa i otvorilo pozitivnu stazu za napredak. Štaviše, da nam je uspelo da dođemo do napretka po pitanju raketne odbrane, to bi otvorilo i put za izgradnju kvalitativno novog modela saradnje, sličnog savezništvu u mnogim drugim i osetljivim oblastima.

To se nije moglo ostvariti. Možda bi bilo korisno da se osvrnemo i pogledamo zapisnike tih razgovora. Poslednjih godina, rusko rukovodstvo je iznelo i druge predloge za rešavanje spora oko raketne odbrane. Ti predlozi još uvek važe.

Ne želim da odbacim mogućnost postizanja kompromisa o raketnoj odbrani. Nije poželjno videti raspoređivanje američkog sistema u obimu koji bi nas nagnao da primenimo naše najavljene protivmere.

Nedavno sam razgovarao sa Henrijem Kisindžerom. S njim se redovno srećem. Potpuno delim tezu tog istinskog profesionalca da je blisko i uzajamno delovanje Moskve i Vašingtona od posebne važnosti u periodima međunarodne uzburkanosti.

Sve u svemu, mi smo spremni da načinimo velike korake u odnosima sa SAD, da postignemo kvalitativni prodor – ali pod uslovom da se Amerikanci rukovode principima jednakog partnerstva uz uzajamno poštovanje.

Ekonomska diplomatija

Decembra prošle godine, Rusija je najzad završila svoje maratonsko pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), što je potrajalo mnogo godina. Moram pomenuti da su u završnici, Obamina vlada i vođe nekih velikih evropskih država znatno doprineli postizanju konačnog sporazuma.

Pošteno govoreći, za vreme tog dugog i napornog puta, želeli smo da odustanemo od razgovora i zalupimo vrata. Ali, nismo podlegli emocijama. Kao rezultat – postignut je kompromis koji je sasvim prihvatljiv našoj zemlji: uspeli smo da odbranimo interese ruskih industrijskih i poljoprivrednih proizvođača prema narastajućoj spoljnoj konkurenciji. Naši ekonomski činioci su tako dobili važne dodatne prilike za ulazak na svetska tržišta i da na njima brane svoja prava na civilizovan način. To je, pre nego samo simbolika, ono što ja vidim kao glavni rezultat ovog procesa.

Rusija će se pridržavati normi WTO, kao i svih ostalih svojih međunarodnih obaveza. S druge strane – nadam se da će i naši partneri igrati po pravilima igre. Dozvolite mi da uzgred pomenem i da smo već uključili principe WTO u pravne propise Zajedničkog ekonomskog prostora Rusije, Belorusije i Kazahstana.

Rusija još uvek uči kako da sistematski i konzistentno unapređuje sopstvene ekonomske interese u svetu. Još uvek moramo naučiti da – kao što to čine i mnogi zapadni partneri, lobiramo u korist ruskih biznisa u međunarodnim forumima. Izazovi koji su pri tom pred nama, uzimajući u obzir naše davanje prednosti inovativnom razvoju su vrlo ozbiljni: treba postići ravnopravni status Rusiji u modernom sistemu ekonomskih veza, i svesti na minimum rizike koji nastaju usled integracija u svetskoj ekonomiji, uključujući one vezane za članstvo Rusije u WTO, kao i predstojećeg pridruživanja OECD[2]- u.

Izuzetno nam je potreban širok pristup, bez diskriminacije, na strana tržišta. Do sada su ruski ekonomski činioci u inostranstvu imali u tom pogledu velikih teškoća. Protiv njih se preduzimaju trgovinske restrikcije i političke mere, pred njima se podižu ekonomske prepreke koje ih stavljaju u nepovoljan položaj u odnosu na njihove takmace.

Isto to važi i za investicije. Pokušavamo da u rusku ekonomiju privučemo strani kapital. Stranim investitorima otvaramo najprivlačnije oblasti naše ekonomije, pružajući im pristup “najsočnijim zalogajima“ – naročito u oblasti gorivno-energetskog kompleksa. Ali – naši investitori nisu dobrodošli u inostranstvu i tamo ih često namerno i upadljivo odguruju u stranu i odbijaju.

Obiluju takvi primeri. Uzmite priču o nemačkom Opelu, koji su ruski investitori pokušali da kupe, ali im to nije uspelo uprkos činjenici da je taj posao odobrila i sama nemačka vlada i da su to pozdravili sindikati Nemačke. Ili – uzmite npr. bezobrazne primere kada se ruskim biznisima odbija pravo da [dalje] nastupaju kao investitori, mada su već investirali znatne sume u stranu imovinu. To je čest primer u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

To sve [nas] dovodi do zaključka da Rusija mora da ojača svoju političku i diplomatsku podršku ruskim preduzetnicima na stranim tržištima i da pruži energičniju podršku velikim, upadljivim i značajnim poslovnim poduhvatima. Ne sme se ni zaboravljati da bi Rusija mogla primeniti i identične mere kao odgovor onima koji pribegavaju nepoštenim metodima konkurencije.

Ova vlada i poslovna udruženja treba da bolje koordinišu svoje napore u sferi inostrane ekonomike i da agresivnije promovišu interese ruskog biznisa pomažući mu da sebi otvori nova tržišta.

Želeo bih da skrenem pažnju na još jedan važan faktor koji uveliko oformljuje ulogu i mesto Rusije u današnjim i budućim političkim i ekonomskim svrstavanjima – to je ogromna veličina naše države. Istina je – više ne posedujemo čitavu jednu šestinu Zemljine kugle, ali – Ruska Federacija je još uvek najveća svetska država sa nedostižnim obiljem prirodnih izvora. Tu ne mislim samo na naftu i gas, nego i na naše šume, poljoprivredno zemljište i izvore čiste vode.

Teritorija Rusije je izvorište njene potencijalne snage. U prošlosti, naša ogromna prostranstva su uglavnom služila kao odbojnik protiv strane agresije. Danas, uz zdravu ekonomsku strategiju, ona mogu postati i vrlo značajna osnovica za povećanje naše konkurentnosti.

Želeo bih posebno da pomenem sve veću svetsku nestašicu slatke vode. Za blisku budućnost se može predvideti početak geopolitičke konkurencije za vodene izvore i za mogućnosti proizvodnje dobara koja iziskuju mnogo vode. Kada nastupi to vreme, Rusija će imati spremnog svog keca. Takođe, shvatamo da naša prirodna bogatstva treba da koristimo oprezno i strateški.

Podrška našim zemljacima i ruskoj kulturi u međunarodnom kontekstu

Poštovanje neke države se, između ostalog, zasniva i na njenoj sposobnost da štiti prava svojih državljana u inostranstvu. Nikada ne smemo zanemariti interese miliona Rusa koji žive ili putuju u inostranstvo kao turisti ili poslovno. Želeo bih da podvučem da ministarstvo spoljnih poslova i sve diplomatske i konzularne ustanove moraju biti spremni da 24 sata dnevno pružaju stvarnu podršku našim građanima. Diplomati moraju reagovati na konflikte Rusa sa lokalnim vlastima i na incidente i nesretne slučajeve na direktan i brz način – pre nego što mediji objave vesti.

Odlučni smo u tome da obezbedimo da vlasti Letonije i Estonije slede brojne preporuke poštovanih međunarodnih institucija za poštovanje opšteprihvaćenih prava etničkih manjina. Ne možemo tolerisati sramni status “nedržavljana“. Kako možemo prihvatiti da zbog tog svog statusa neposedovanja državljanstva jednom od šest stanovnika Litvanije i jednom od trinaest stanovnika Estonije negiraju osnovna politička, izborna i socio-ekonomska prava, kao i mogućnost da slobodno koriste ruski jezik?

Nedavni referendum u Litvaniji o statusu ruskog jezika je ponovo međunarodnoj zajednici pokazao koliko je akutan taj problem. Preko 300.000 nedržavljana je bilo sprečeno da na njemu učestvuje. Još je bezobraznija ona činjenica da je Centralna izborna komisija Litvanije odbila da dozvoli delegaciji Javne komore Rusije da prati to glasanje. U međuvremenu – one međunarodne organizacije koje su odgovorne za pridržavanje opšteprihvaćenih demokratskih normi – samo ćute.

U celini, nismo zadovoljni ni kako se globalno odnose prema pitanju ljudskih prava. Prvo: SAD i ostale države Zapada dominiraju pitanjem ljudskih prava, politizuju ga i koriste kao sredstvo za pritisak. One su istovremeno vrlo osetljive, pa i netolerantne prema kritici. Drugo: ciljevi za praćenje [poštovanja] ljudskih prava se biraju bez obzira na objektivne kriterijume i samo shodno željama država koje su “privatizovale“ pitanje ljudskih prava.

Rusija je bivala cilj neobjektivnih i agresivnih kritika koje su povremeno prevazilazile sve granice. Mi pozdravljamo kritiku ako je konstruktivna i spremni smo da se njome poučimo. Ali – kada nas ponavljano zasipaju neopravdanim kritikama uporno pokušavajući da utiču na naše građane, njihove stavove i držanje, i na naša unutrašnja pitanja, onda postaje jasno da se te kritike ne zasnivaju na moralnim i demokratskim vrednostima.

Niko ne treba da u potpunosti kontroliše oblast ljudskih prava. Rusija je mlada demokratija. Često smo preskromni i previše voljni da poštedimo samopoštovanje naših iskusnijih partnera. Ipak, i mi često imamo da kažemo ponešto – a nijedna zemlja nema perfektnu istoriju ljudskih prava i osnovnih sloboda. Čak i starije demokratije znaju da čine ozbiljne prekršaje, pa onda ni mi ne treba da okrenemo glavu na drugu stranu. Sve strane mogu da imaju koristi od konstruktivne diskusije o pitanjima ljudskih prava.

Pred kraj 2011. godine Ministarstvo spoljnih poslova Rusije je objavilo izveštaj o poštovanju ljudskih prava u drugim državama. Verujem da u toj oblasti treba da budemo aktivniji. To bi olakšalo širu i ujednačeniju saradnju u naporima za rešavanje humanitarnih problema i unapređivanje osnovnih demokratskih principa i ljudskih prava.

To je, naravno, samo jedan od aspekata naše međunarodne i diplomatske aktivnosti radi stvaranja ispravne slike o Rusiji u inostranstvu. Priznajemo, u tom pogledu nismo imali velikog uspeha. Kada se radi o uticaju medija, često nas nadmašuju. To je jedan posebno kompleksan izazov sa kojim se moramo suočiti.

Rusija ima veliko kulturno nasleđe, priznato kako na Zapadu, tako i na Istoku. Ali, mi tek treba da ozbiljno investiramo u našu kulturu i njeno promovisanje širom sveta. Veliki porast globalnog interesovanja za ideje i kulture izazvan spajanjem društava i ekonomija na globalnom nivou informacija, pruža Rusiji, sa njenim dokazanim talentom za kreiranje kulturnih objekata nove mogućnosti.

Rusija ima šanse ne samo za očuvanje svoje kulture, nego i za njenu upotrebu kao moćne snage za napredovanje na internacionalnim tržištima. Ruskim jezikom se govori u skoro svim ranijim sovjetskim republikama i u znatnom delu Istočne Evrope. Tu se ne radi o imperiji, nego pre svega o kulturnom progresu. Izvoz obrazovanja i kulture će pomoći i propagaciji ruskih dobara, usluga i ideja; to topovi i nametanje režima neće.

Moramo raditi na širenju ruskog obrazovnog i kulturnog prisustva u svetu, naročito u onim zemljama u kojima značajan deo stanovništva govori ili razume ruski jezik.

Moramo porazgovarati o tome kako da izvučemo maksimalnu korist za sliku o Rusiji od toga što ćemo biti domaćini velikim međunarodnim događajima, uključujući susret lidera APEK[3]-a u 2012, samitu G20 2013, i samitu G8 2014, Univerzijadi u Kazanju 2013, Zimskim olimpijskim igrama 2014, Svetskom prvenstvu Međunarodne hokejaške federacije (IIHF) 2016, i Svetskom prvenstvu u fudbalu 2018. godine.

Rusija namerava na nastavi unapređivanje svoje bezbednosti i zaštite svojih državnih interesa aktivnim i konstruktivnim angažovanjem u globalnoj politici i u naporima za rešavanje globalnih i regionalnih problema. Spremni smo za uzajamno korisnu saradnju i otvoren dijalog sa svim našim stranim partnerima. Cilj nam je da razumemo i uzimamo u obzir interese naših partnera – a zauzvrat i od njih tražimo da i oni poštuju naše interese.

Ovaj članak je prvobitno objavljen u listu “Moskovske novosti“, a na engleskom na http://valdaiclub.com/politics/39300.html

Sa engleskog posrbio: Vasilije Kleftakis