HRONIKA:
ZDRUŽENA TAKTIČKA VEŽBA VOJSKE SRBIJE SA BOJEVIM GAĐANjEM „VIHOR 2024“ NA PRIVREMENOM POLIGONU PEŠTER: NAJAVLjENO PRISUSTVO KOMANDANTA KFORA OZKANA ULUTAŠA
INDIJA: DANAS POČINjE PRVA OD SEDAM FAZA PARLAMENTARNIH IZBORA, KOJI ĆE TRAJATI DO 4. JUNA. PRAVO GLASA IMA 968 MILIONA LjUDI
MINISTAR ODBRANE ARGENTINE LUIS PETRI: ZATRAŽILI SMO DA SE PRIDRUŽIMO NATO ALIJANSI KAO GLOBALNI PARTNER
ĐORĐE VUKADINOVIĆ: VLAST SE SLUŽI ŠIBICARSKOM LOGIKOM, TROŠI VREME I NUDI „USTUPKE“ ZA KOJE JE VEĆ KASNO. OPOZICIJA NE BI TREBALO DA SE PECA NA TO
TAMARA KERKOVIĆ: GRAĐANI IZLAZE NA IZBORE I GLASAJU ZA NEKOG ZA KOG SU UVERENI DA JE OPOZICIJA, A ON POSLE TOGA NAPRAVI PAKT SA VLAŠĆU
ŠEF KANCELARIJE ZA VEZU KOSOVA U BEOGRADU JETIŠ JAŠARI: OSLOBOĐEN ZAMENIK DIREKTORA „POLICIJE KOSOVA“ DEJAN JANKOVIĆ
NARODNA SKUPŠTINA REPUBLIKE SRPSKE USVOJILA IZBORNI ZAKON RS. „ZA“ IZBORNI ZAKON GLASAO 51 POSLANIK, 11 JE BILO „PROTIV“, A ČETIRI UZDRŽANA
NA DANAŠNjI DAN 2013. POTPISAN BRISELSKI SPORAZUM. IVICA DAČIĆ: PRIŠTINA NEMA NAMERU DA FORMIRA ZSO
SI-EN-EN: IZRAEL IZVEO NAPAD NA IRAN. LOKALNI MEDIJI: EKSPLOZIJE SU SE ČULE U TEHERANU, ISFAHANU I ŠIRAZU. IRNA: AKTIVIRANA IRANSKA PVO IZNAD ISFAHANA, NUKLEARKE BEZBEDNE
NjUJORK: SAD STAVILE VETO NA PUNOPRAVNO ČLANSTVO PALESTINE U UN. DVANAEST ČLANICA SAVETA BEZBEDNOSTI GLASALO ZA PRIJEM, BRITANIJA I ŠVAJCARSKA BILE UZDRŽANE
KRISTALINA GEORGIJEVA: MMF PROCENjUJE DA JE UKRAJINI ZA 2024. GODINU POTREBNO 42 MILIJARDE DOLARA, VERUJEMO DA ĆE KIJEV DOBITI TAJ IZNOS
DUŠKO VUJOŠEVIĆ O VUČIĆU I PARTIZANU: TOMA NIKOLIĆ NAM REKAO – „ČUVAJTE SE, OVAJ JE REŠIO DA VAS UNIŠTI“. BEOGRAD JE UNIŠTEN GRAD
Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Razumevanje za Irce
Savremeni svet

Razumevanje za Irce

PDF Štampa El. pošta
Jirgen Habermas   
četvrtak, 17. jul 2008.
Nisam "hvalio" Irce, već sam pokušao da razjasnim okolnosti koje su njihovo "ne" učinile razumljivim. Nepristrasni čitalac, a naročito jedan komesar EU, koji zna o čemu se tu radi, ne bi smeo sebi dozvoliti da ga naslov, formulsan tako da privuče pažnju, zavara u pogledu teze koju sam sasvim nedvosmisleno izneo. Ginter Ferhojgen izvrće moje reči kada kaže da ja pozdravljam irski veto.

Postoji jedan sukob koji nas već godinama parališe i ja se protivim retorici koja ga gura pod tepih: jedni žele "proširenje" Evrope, a drugi insistiraju na blagovremenom produbljivanju institucionalne strukture na kojoj ona počiva. Danas EU ima 27 članica i u njoj je situacija veoma zamršena, ali ako te članice više nisu kadre da pregovorima dođu do zajedničkog rešenja o većem broju pitanja od broja oko koga je postignuta saglasnost u Nici, onda treba pogledati i alternativu koja se nudi: moguće je olabaviti stege zajedništva nametnute pravilom o jednoglasnom donošenju odluka i ostaviti odrešene ruke zemljama koje žele da prodube svoju saradnju.

To je tema o kojoj moramo razgovarati ako želimo da izađemo na kraj sa sputanošću pravilom o konsenzusu, i posledičnom blokadom zajedničkog političkog delanja.

Takođe, ne treba onoga ko iznosi predlog o različitim stupnjevima integracije stavljati na stub srama kao da bi se tako okrnjila solidarnost među dobrim Evropljanima. Taj predlog služi rešavanju problema koji je nastao upravo zbog nedostatka solidarnosti. Ili se, možda, solidarno ponašaju Aznar, Barozo, Bler i Berluskoni kada se pred invaziju na Irak, bez konsultacija sa svojim evropskim kolegama, zaklinju na poslušnost licemernoj politici Bušove vlade koja krši međunarodno pravo?

"Više demokratije" u Evropi? 

Kritikujem i jedno i drugo, i prikriveni paternalizam i ravnodušno zanemarivanje problema, karakteristično za politiku hladnog "idemo kao i do sada". Irci su već jednom morali da ponove referendum o Evropi i da "ne" koriguju u pravcu koji su im vlasti sugerisale.

Evropski savet se mlako zalaže – kao i Ferhojgen u svom pledoajeu – da se Irci po drugi put podvrgnu tom ponižavajućem postupku. Floskula o "poštovanju" irskog glasa ne otkriva ništa drugo do to koliko je nabujao cinični prezir prema ishodu demokratskog procesa.

Pre nego što su dodatno naškodile demokratiji (i dale povoda dnevniku Neuen Zürcher Zeitung da vikend izdanje 21./22. juna naslovi pitanjem "Da li su demokratije neefikasne?") političke elite je trebalo da dobro razmisle o tome kako su same sebe dovele u ovaj ćorskokak.

Moje objašnjenje se svodi na to da se vlade preplašeno izmiču ne želeći ni da se dotaknu sukoba koji je zaustavio proces integracije. Na jednoj strani su članice koje se iz razumljivih istorijskih, i nešto manje ubedljivih političkih razloga, opiru svakom daljem koraku u pravcu integracije. Šta im se može zameriti? Na drugoj strani su države članice u kojima bi političke partije, da imaju hrabrosti da se upuste u pravu izbornu kampanju za Evropu, verovatno mogle pridobiti većinu za program tešnje saradnje u EU.

Svi dosadašnji referendumi su održani u atmosferi prividnog nacionalnog otpora. Iz sveg srca podržavam Ferhojgena kada kaže: "Ne prebacujem elitama to što ne guraju u pravcu integracija, ali im prebacujem što se za njih zapravo ni ne zalažu".

U pogledu evropske budućnosti postoji zasad nerazrešiv sukob, i to je politička činjenica koju naprosto treba konstatovati i za koju ne treba krivicu prebacivati nijednoj od sukobljenih strana. Ferhojgenu i njegovim kolegama prebacujem što zataškavaju taj sukob. Monotonija njihovog tehnokratskog govora pokopava svaku naprednu misao o Evropi.

Nije tačno da možemo, kao što tvrdi Ferhojgen, istovremeno imati oboje – i postojeći modus politike i dublje evropsko jedinstvo. Nije tačno da možemo 27, a uskoro i 28 članica, od kojih svaka pluta na svoju stranu, s jedne strane stisnuti zajedno i nametnutni im iste stege, a sa druge istovremeno "ostvariti više demokratije".

Ferhojgen pompezno najavljuje mnoge demokratske blagodati – parlament u punom kapacitetu, evropske izbore sa evropskim temama, egzekutivu koja se formira na osnovu izbora, i tako dalje. To su ciljevi prilično konvencionalnog karaktera, ali to na stranu: on mora znati da nisu svi saglasni čak ni kada je reč o sasvim malom povećanju demokratski legitimisanog prostora političkog delovanja na ravni Evrope; takođe mora znati da tako nešto mogu postići samo neki, i to na putu "stepenaste" integracije.

Naravno da je moguće sporiti se o tome da li su neki dalji ciljevi ostvarivi. Ali slogan "mi nismo evropski narod" samo tera vodu na vodenicu desničarskog populizma. Na evropskim prvenstvima, rituali i reakcije igrača i navijača pokazuju da nacije više ne stoje jedna nasuprot druge "kao iz kamena istesane".

I šarene zastavice na automobilima pokazuju da vozačima često nije dovoljna jedna zastava da bi izrazili kako se identifikuju sa "svojom" ekipom. Ne radi se o tome da li je neka nacija spremna da se odrekne svog identiteta. Pitanje je kako se može razviti evopska javnost. Ako se to dogodi, onda će se i među vlasnicima jarkocrvenih pašoša postati jasno kako bi valjalo da na izazove svetskopolitičke sudbine, izazove kojima smo izloženi zajedno, zajedno i odgovorimo.

Nema mnogo spora oko toga da Evropa mora naučiti da jednim glasom govori kada se susretne sa svetskim problemima koji zahtevaju hitno rešavanje. Spor, međutim, postoji oko toga da li Evropa treba da se dodatno osposobi za političko delovanje i na unutrašnjem planu. Eksperti su ispunili čitave police knjiga pokušavajući da objasne kako nacionalne države na nadnacionalnom planu ponovo dobijaju sve one kompetencije koje su izgubile u procesu privredne globalizacije.

U ovom kontekstu se nalazi i argument koji bi proevropske, ali sve bezličnije socijaldemokratske partije mogle da upotrebe u svom levičarskom projektu Evrope. Evropske institucije se ne moraju koncentrisati isključivo na uvođenje jednakih tržišnih sloboda; to jeste po sebi poželjno, ali ne pre svega, i ne bez političkog protivtega. 

Ujedinjenje Evrope, sprovedeno s pola srca, ostaće polovično dok se taj disbalans ne uravnoteži. Politička zajednica ne sme biti tako ustrojena da već u samim temeljima građevine bude upisano kako ne postoji alternativa za vladajuću tržišno-liberalnu privrednu politiku.

Nužni korektiv

Problematičan je, navodno, i referendum koji bi se istovremeno sproveo u čitavoj Evropi. Složeni ugovori, nastali na osnovu pregovora, nisu dobar predmet referenduma, u to nema sumnje. Ali u ovom slučaju bi se odlučivalo o pravcu u kome dalje treba ići. Na sledećim evropskim izborima može se dodati jedno jednostavno pitanje. Smatram da nema opravdanja za sumnju u to je došlo do erozije principa reprezentacije.

Kao primer za to može da posluži švajcarcarska konsocijativna demokratija. Kada političko zakonodavstvo – kao ono u Briselu, gde vlasti nemaju opoziciju spremnu da je smeni – radi pod presijom da oko svega mora postojati saglasnost, onda je izjašnjavanje naroda nužni korektiv.

Süddeutsche Zeitung, 26.06.2008.